ПИШЕ: Синиша Јерковић, главни уредник Српског ДНК пројекта

Овим текстом покушаћемо да, уз помоћ генетике, одгонетнемо поријекло српске породице Ћетковић Гентула из Зворничке Спрече, без жеље да дамо коначне судове, већ напротив, да отворимо нова питања.

Укратко о положају и историји Зворничке Спрече

Зворничка Спреча је крај око горњег тока ријеке Спрече, окружен планинама Мајевицом, Бороговом и Снаговом, а на западној страни отворен равницом низ ток ријеке Спрече према Тузли. Описани простор се, у великој мјери, подудара са територијом предратне општине Калесија, а градић Калесија је његов административни центар. Када је Миленко Филиповић 30-тих година прошлог вијека описивао Зворничку Спречу, записао је да је тај крај већински насељен Србима, са муслиманском мањином, а да католика Хрвата уопште није било. До почетка последњег рата број муслиманског становништво је растао у односу на српско, иако су Срби у својим селима имали већину. Након последњег рата, многа српска села у Зворничкој Спречи су остала готово пуста и порушена, а такав је случај и са селом Дубницом у којој су живјели Ћетковић-Гентуле.

Овај крај се, још од раног средњег вијека, налазио или у саставу, или у интересној сфери, српске средњовјековне државе. Тако је у 13. вијеку био у држави Драгутина Немањића, , затим у Деспотовини Лазаревића и Бранковића, а у међувремену бивао је и у власти босанских владара и мађарског краља.

Већина данашњег српског и муслиманског становништва Зворничке Спрече су потомци релативно скорашњих досељеника.

Ћетковићи Гентуле - породично предање

Миленко Филиповић је у свом раду „Зворничка Спреча“ из 1938. описујући становништво села Дубнице написао: „Гентуле или Ћетковићи су раније били у Прњавору, па их одатле муслимани преместили у брдо“.

То је уједно једина информација коју нам Филиповић саопштава о овом роду. Иако штура, и ова информација, ако се пажљивије размотри, открива неколико интересантних података. Сама чињеница да су Гентуле раније живјеле у Прњавору и да су потиснуте од стране муслимана, доводи нас до питања: када се то десило и од стране којих муслимана и којим поводом су се Гентуле иселиле из Прњавора? Прњавор је грчка ријеч и у православној Цркви је назив за црквено, најчешће манастирско имање. Тако имамо у Босни и у Србији више Прњавора тј. црквених имања. Узимајући у обзир близину манастира Папраће, сасвим је вјероватно да је и овај, спречански Прњавор, био имање тог манастира. Манастир Папраћа, најстарији српски манастир у сјевероисточној Босни је тешко страдао у аустријско-турском рату 1717-1723. када остаје порушен и пуст за дуго вријеме, а српско становништво тог краја ће се махом иселити у прекосавске крајеве. Вјероватно су се у том периоду почели масовније досељавати муслимани избјегли из Мађарске или „Унђуровине“, како су је звали, па је некадашње српско село Прњавор временом постајало већински муслиманско.

Око 1780. једна друга, природна катастрофа, погодила је област Спрече, као и остале сусједне крајеве. Била је то епидемија куге, једна од најстрашнијих дотад, која је практично збрисала цјелокупно становништво краја. О пустоши која је настала послије куге, говоре многа народна предања. Главнина српског насељавања из Херцеговине и Црне Горе наступила је послије куге. Нема сумње да су и муслиманске власти покушавале да населе пусте крајеве, давајући повољније услове приликом насељавања, привлачећи досељенике, који су добијену земљу најчешће сами крчили и претварали у плодно земљиште.

Изгледа да се су се и најстарије српске породице у Спречи населиле тек након ове епидемије, око 1790 , тако да је тешко рећи да ли је опстао који род који је је досељен прије куге. То би могли бити Срби Зоље у Калесији, за које се додуше каже, да су такође досељеници из Херцеговине. Ћетковићи-Гентуле, обзиром да су у почетку били насељени у Прњавору, који је смјештен уз ријеку Спречу и уз путну комуникацију Зворник-Тузла, вјероватно су се налазили у првом таласу српских досељеника, оних који су се досељавали крајем 18.вијека. На још увијек претежно пустом земљишту није ни било потребе да се насељавају по брдима и далеко од путева.

Међутим, нису се само Срби досељавали у том периоду. У 19. вијеку, након Првог и Другог Српског Устанка и стварања Кнежевине Србије многи муслимани из градова Србије (Шапца, Ужица, Ваљева) потражили су уточиште у Босни. Био је то други талас муслиманских насељеника у Спречи, послије оних који су дошли из Угарске крајем 17. вијека. Један дио ових мухаџира смјестио се и у села Зворничке Спрече, између осталих и у спречанском Прњавору. Као породице поријеклом из Србије спомињу се у Прњавору Газибеговићи из Мачве и Хуремовићи из Ужица. Вјероватно је долазак ових србијанских муслимана био тренутак када се многе српске породице које су живјеле у долини ријеке и крај путева нису осјећале више сигурним и кад су се почеле пресељавати по околним брдима и даље од комуникација. Судећи по податку који нам саопштава Филиповић, Гентуле Ћетковићи су биле међу њима.

Постоји и предање самих Ћетковића да им је старо презиме Јауковић и да су се доселили крајем 18. вијека из села Дробњака.Овај податак нам је веома важан за одгонетање поријекла Ћетковића, поготово што се , како ћемо даље видјети, у потпуности поклапа са резултатима до којих је довело генетско тестирање једног од Ћетковића.

[caption id="attachment_47007" align="aligncenter" width="400"] Слика 1: Православна црква у Дубници, Зворничка Спреча[/caption]

Прије генетске анализе, вратићемо се на саму појаву двојног презимена код Ћетковића тачније њиховог спомињања као Ћетковић Гентула. Ако су, судећи по предању, Ћетковићи доселили као Јауковићи, то би значило да су и оба ова презимена добили у новој постојбини, Зворничкој Спречи. То није ништа необично, јер су готово сви Срби досељени у Зворничку Спречу промијенили презимена, најчешће по родоначелнику који их је довео у нови крај. Тако од херцеговачке породице Шаренац имамо у Спречи Поповиће, Протиће, Ђорђиће, Митровиће. Није искључено да је и Ћетковиће у Зворничку Спречу довео неки Ћетко Јауковић из Дробњака од којег је настало само презиме Ћетковић.

Веома је интересантно и друго презиме - Гентула.

Да је варијанта презимена Гентула старија од варијанте Ћетковић говори нам и надгробни споменик Илије Гентулића у Дубници. Подручје Мајевице веома је богато старим надгробним споменицама у камену, у народу познатим као мраморови. Један такав мрамор је и мрамор на гробу Илије Гентулића, који је судећи по натпису умро у 96. години, а живио је у 19. вијеку. С обзиром да се у натпису на мрамору појављује и слово Ј које је усвојено након Вукове реформе, једино што можемо донекле одредити јесте да је Илија преминуо у другој половини 19. вијека.

[caption id="attachment_47008" align="aligncenter" width="768"] Слика 2: Мрамор Илије Гентулића[/caption]

Облик Гентулић појављује се у још једном извору из друге половине 19. вијека. Наиме, у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву, априла 1891. објављен је чланак Старобосански натписи у Калесији у којем се описује проналазак неколико натписа на мраморовима у Дубници. Том приликом аутори текста спомињу Вида Гентулића гдје кажу:

„...У близини до 26 корака била је громила, коју је 1884. раскопао старац , Вид Гентулић, тражећи у њој благо. Нашао је у њој врло лијепу земљану посуду, па мислећи да је у њој сахрањено благо, разбио ју је све на комаде. По његовом казивању није у тој посуди ништа било...“

У српском језику нема коријена „гент“ који би могао објаснити значење ове ријечи. Петар Скок у свом Етимологијском Рјечнику, додуше, спомиње глагол „генути“ у значењу „ударити“ и позива се при томе на Вука Караџића, али не даје детаљније објашњење коријена ријечи.

Постоји и тумачење глагола генути као „генути, -нем 'помакнути, покренути', <се '(по)макнути се, кренути'“. Да ли би се у том случају породица која се пуно сели (креће, помиче) могла прозвати надимком Гентула? Нажалост не постоји такав облик у српском језику који би потврдио овакву претпоставку, али она остаје као могућност.

У Спречи сусједном Подрињу, у Солотуши крај Бајине Баште, постоји породица Гентић досељена још у првој половини 18. вијека из Куча, која слави Никољдан. Огранака ове породице има још и у ваљевском крају, у селу Гола Глава. Спомиње се такође и хајдук, Дамњан Гента, којег је због хајдуковања убио прота Дивљан из ваљевске Буковице. Не вјерујемо да су Ћетковићи по мушкој линији повезани са овом породицом Гентића-Генти, али нека веза је ипак могућа. Интересантно је да у Ердељановићевој студији о Кучима заиста налазимо у Затријепчу на братство Гег’т (баш је тако записано у студији) и није искључено да су преци Гентића у Подрињу и Ваљеву поријеклом од овог кучког братства. Гентићи славе и карактеристичну, кучку славу- Никољдан што иде у прилог поријеклу Гентића из Куча.

Уколико је надимак или презиме Гентула код Ћетковића у вези са породицом Гентић из Подриња, постоји неколико могућности о томе каква би то веза могла да буде. С обзиром да је хајдук Гента био активан у 19. вијеку и вјероватно био познат у ширем региону Подриња, западне Србије и источне Босне, могуће је да су Ћетковићи назив Гентула добили надимачки, тако што је неки њихов предак имао нечег хајдучког у понашању, па би ово Гентула требало схватити „као онај личи на хајдука Генту“. Друга опција би била да су по некој, можда женској линији, Ћетковићи били повезани са подрињским Гентама или Гентићима, па су добили надимак Гентуле. И свака друга могућност је отворена.

[caption id="attachment_47009" align="aligncenter" width="912"] Слика 3: Срби Херцеговци око огњишта[/caption]

С обзиром на географску блискост појаве презимена Гента, Гентић и Гентула у подрињском крају ни ова горња разматрања не би требало у потпуности одбацити.

Ипак, јасно предање Ћетковића које помиње Дробњак као мјесто поријекла, као и резултати генетске анализе на y-хромозому, показаће нам да даље поријекло спречанских Ћетковића треба тражити ипак на другом мјесту.

Дробњачки Јауковићи

Јауковићи су дробњачко братство, дио су шире групе Мандића, а преко њих и Новљана. О Новљанима ћемо нешто више рећи у дијелу текста о генетици. Мандићи су једно од најугледнијих дробњачких братстава и све до 1685. године ово братство давало је кнезове, војводе и капетане Дробњаку који су практично управљали читавим племеном. Остало је предање о дробњачком војводи Милешу Мандићу који је крајем 14. вијека помогао кнезу Лазару да савлада Николу Алтомановића и у знак захвалности, он и његови потомци добили су земљу и били ослобођени од пореза. С обзиром да се територија Дробњака налази у средишту територије које су насељавали средњовјековни сточари , биће да је Милеш био поглавар катуна и да је заједно са својим катунарима, између осталог, пружао и војне услуге феудалцима. Само спомињање кнеза Лазара у овом предању можда говори о томе да су у подјели Алтомановићевих земаља између кнеза Лазара и краља Твртка, Дробњаци припали територији коју је контролисао кнез Лазар, а који су касније били укључени у Српску Деспотовину, иако су се налазили на самом граничном положају према посједима Косача у Хуму. По Милеши Мандићу су се његови потомци прозвали Милешевићи, мада је сачувано и старо братственичко име - Мандића. У том породичном, капетанском низу помињу се још капетани Милош Милешевић из Придворице, коме је 1542. султан потврдио повластице, као и Симеон Мандић који је са пашом Кукавицом учествовао у паљењу Чева. Позната је и прича о кнезу Дракулу Мандићу који је имао шест синова и једну кћер Милицу и коме је у госте дошао пљеваљски паша, затраживши му кћер за себе, а за своју пратњу остале дробњачке дјевојке. Синови Дракулови се преруше у жене и побију и пашу и његову пратњу, потом са оцем Дракулом побјегну у Боку и јужну Херцеговину, гдје се разгранају у многе породице: Андријашевиће, Лазовиће, Илиће, Гојковиће, Бојковиће. То се десило око 1615. године. Остао је само у планини Дракулов најмлађи син Јоксим који је јаукао кад је видио да су му отац и браћа отишли па су га прозвали Јауком, а његове потомке Јауковићима. Без обзира на овај догађај са кнезом Дракулом, капетани из братства Мандића и даље су остали власт у Дробњаку. Тако се спомиње и капетан Иван Милешевић Мандић који је од султана 1671. године добио потврду пријашњих повластица и дозволу да у Придворици, братственичком сједишту подигне цркву св. Аранђела. Вјероватно су тада сви Мандићи који су остали у Дробњаку почели да славе Аранђеловдан, а стару дробњачку славу св. Ђурђа узели за приславу. Помиње се 1685. капетан Јован Мандић (можда се ради о овом истом Ивану који је подигао цркву). Лубурић каже да је то био синовац Јоксима Јаука, претка Јауковића. Овај Јован Мандић завадио се са извјесним Лаовићем из Затарја, кога је касније и убио и бјежећи од крви, око 1685, одселио у Рисан. Од овог Јована Мандића потичу рисански Дробњаковићи. Како год, у самом Дробњаку остале су породице поријеклом од Мандића и то потомци Јоксима Јаука-Јауковићи, затим Јакшићи и од њих: Шаулићи, Дурковићи и Даниловићи, затим Вуковићи-Параушићи и Лаловићи-Делићи.

[caption id="attachment_47010" align="aligncenter" width="500"] Слика 4: Подручје Придворице у Дробњаку, средиште Јауковића[/caption]

Од свих ових презимена, за нашу причу о Ћетковић Гентулама најважнији су Јауковићи, јер, по предању, Ћетковићи од њих потичу. Као што смо раније рекли, сви Јауковићи би требали да потичу од конкретне особе - Јоксима Мандића прозваног Јаука, сина кнеза Дракуле Мандића. Лубурић сматра да се поменути Јоксим родио негдје око 1600.године, а да је био жив и око 1685. када се спомиње као стриц Јована Мандића, дробњачког кнеза. Данас се сматра да сви Јауковићи у Дробњаку потичу од два брата - Павла и Саве Јауковића, који су рођени око 1740., а који су потомци Јоксима Јаука. Од ових дробњачких Јауковића је и Јоксим Јауковић из 19. вијека који је покушао да убије Смаил-агу Ченгића и није успио. Стража га је ухватила и убила на путу за Колашин гдје су га спроводили.

[caption id="attachment_47011" align="aligncenter" width="769"] Слика 5: Родослов Мандића-Јауковића у Дробњаку[/caption]

Зна се да су се из породице Јауковић иселиле двије групе породица и то, потомци Боја Јауковића, у Пиву гдје су се прозвали Бојатима, око 1750. године и Леовци у Пљевљима, Ужицу, Београду. И за Леовце и за Бојате се каже да су побјегли од крвне освете. Леовци су име добили по крају гдје су се најприје настанили након одласка из Дробњака, а то је било Леово брдо у данашњем пљеваљском крају. Тај предак Леоваца непознатог имена имао је четворицу синова: од Стевана су Стевановићи у Челебићима код Фоче, други син Илија се одселио некуд у Босну, а двојици се не знају имена и они су преци Леоваца у Пљевљима и у Србији. Лубурић наводи да су Леовци у Леовом Брду због страха од освете промијениули дотадашњу славу Аранђеловдан у Јеремијевдан. За нашу причу је интересантан овај Илија који је отишао у Босну, не знамо куда. Да ли би он могао бити предак Ћетковића у Зворничкој Спречи? Лубурић саопштава да се бијег претка Леоваца из Дробњака догодио око 1760. године, уз задржавање у пљеваљском крају сасвим је реално да се поменути Илија могао око 1790. доселити у Зворничку Спречу.

Ту се опет враћамо на већ споменути, пронађени мрамор, надгробни споменик Илији Гентулићу из друге половине 19. вијека, који је , чини се, један од најстаријих споменика на дубничком гробљу. На споменику се јасно разазнаје да је Илија умро у 96. години, што би значило да би он веома лако могао да буде Илија из предања Леоваца који је отишао у Босну крајем 18. вијека. Немамо начина да потврдимо ову тезу, али он дјелује веома вјероватна.

Ћетковићи Гентуле су оставили трага у историји Калесије и ширег спречанског краја. Тако су познати трговци Калесије били Јово и Стратимир Ћетковић. Такође Јово Ћетковић је држао и хан у Калесији. Познат је и Тошо Ћетковић, народни посланик у Краљевини Југославији, биран 1938. године у Скупштину. Сва тројица-Јово, Стратимир и Тошо, 1941. године припремали су устанак у спречанском крају. Дан раније били су откривени, ухапшени и спроведени у концентрациони логор Јасеновац гдје су страдали.

Генетски резултати Ћетковић Гентула

Међутим, најјаснији доказ да је поријекло Ћетковића Гентула из Дробњака пружили су резултати тестирања још неких дробњачких новљанских братстава, Вемића и Касалица, прије свега, али и Врућака са Гласинца и Кртинића и Бараћа из Лике. Сва набројана презимена имају веома близак хаплотип и припадају истој хаплогрупи I1-P109 што значи да по мушкој линији воде поријекло од једног претка. Такође одликују се једном специчношћу на маркеру DYS481, што их веома јасно дефинише као блиско повезану групу.

Рећи ћемо нешто и о Новљанима. По дробњачкој традицији, Новљани су оснивачи племена Дробњака. Сва најстарија и главна братства племена Дробњака припадају Новљанима, а има и тумачења да су Новљани заправо старије име за сами Дробњак. Предање каже да су Новљани у једном периоду дошли из Травника у Босни, населили се на подручју данашњих Бањана, а потом прешли на територију данашњег Дробњака гдје су формирали племе Дробњака. Временски оквири када се то могло десити су доста широки и нису усаглашени. Сва горе тестирана братства из Дробњака припадају овом оригиналном дробњачком племену.

Тако је тестирани Вемић из дробњачког братства Милошевића, који као и Мандићи од којих је Ћетковић Гентула припадају Новљанима, најстаријем и основном братству Дробњака, оснивачима племена.

Касалице имају неколико верзија о свом поријеклу, по генетским резултатима су веома блиски Гентулама, а биће да су од Новљанског братства Ђурђића из Комарнице како пише Светозар Томић.

Врућци су презиме добили по гласиначком селу Врутцима, знају да су дошли из Црне Горе, у 18. вијеку, старог презимена се не сјећају, али са обзиром да је Гласинац највише насељаван управо Дробњацима, ови Врућци су по свој прилици нека исламизована, дробњачка, новљанска породица.

Овој групи припадају и двије личке породице: Кртинићи и Бараћи. У самом Дробњаку међу Новљанима постоји и данас презиме Барац у групи Новљана Косовчића. Да ли су лички Бараћи огранак дробњачких Бараца? Генетски резултати потврђују да та веза постоји, али немамо писани траг да је то заиста тако.

Као што видимо већина тестираних припадника хаплогрупе I1-P109 са вриједношћу DYS 481=0 припадају племену Новљана, оснивачима Дробњака и то различитим гранама. Када је Кен Нордтведт, један од водећих свјетских генетичких генеолога, анализирао ову грану хаплогрупе I1-P109 израчунао је да је заједнички предак ове групе живио прије неких 800 година. То веома добро коинцидира са норманском инвазијом на Балкан са југа Италије у 11. и 12.вијеку. Да би ова норманска прича могла да буде веома вјероватна потврђује постојање још једног припадника DYS 481=0 и то на Сицилији (презиме Рицити из околине Катаније), која је више вијекова била главна норманска база у Медитерану.

[caption id="attachment_47012" align="aligncenter" width="1024"] Слика 6: Хаплотипови дробњачког кластера I1 P109 DYS481=0[/caption]

Иначе сама I1-P109 највише фреквенције достиже у скандинавским земљама, а унутар хаплогрупе I1 веже се за миграције Викинга, Варјага и Нормана. Готово свугдје гдје је било колонија Нормана има и хаплогрупе I1-P109- у Скандинавији, Нормандији, Британији, Италији, Балкану, Русији. Нормани су у 11. вијеку формирали своје краљевство у јужној Италији и Сицилији. Одатле су неколико пута покушали да нађу упориште и на Балкану, а успјевали су да задрже и одређене градове на албанској обали, попут Драча и Валоне. Главни непријатељи Нормана били су Византинци које су Нормани истиснули из Јужне Италије и ратови између ове двије стране вођени су кроз читав 11. и 12. вијек. У јеку борби Нормана и Византинца око Драча, српски краљ Зете Михајло, направио је савезништво са Норманима и оженио свог сина насљедника Бодина Јаквинтом, ћерком норманског војсковође из Барија. Нема сумње да су одређени Нормани могли бити насељени у 11. и 12. вијеку и у српским земљама.

Закључак

Видјели смо да Ћетковићи-Гентуле имају породично предање да су од породице Јауковић која се доселила из Дробњака. У прилог томе иде и иста крсна слава Јауковића и Ћетковић Гентула-Аранђеловдан. Иначе, међу новљанским братствима у Дробњаку једино братство Мандића, којима припадају и Јауковићи, слави Аранђеловдан.

Породично предање породице Ћетковић Гентула такође се поклапа са резултатима добијеним генетским тестирањем на Y-хромозому и недвосмислено показује сродност по мушкој линији са неколико других тестираних појединаца из Дробњака који такође припадају широј групи Новљана. Чини се да овим резултатима тестираних Вемића, Касалица и Ћетковића-Јауковића из Дробњака добијамо генетски профил овог племена. Остаје отворено питање даљег поријекла ове групе родова, а све упућује на европски сјевер и на норманске сеобе. Нека будућа генетска истраживања племена Дробњака можда ће потврдити, а можда оповргнути ову претпоставку.

Из сачуваних података знамо да је Зворничка Спреча насељавана управо из ширег региона Херцеговине којем и Дробњак припада. Из свега изложеног можемо са великом сигурношћу закључити да су Ћетковићи-Гентуле заиста поријеклом Јауковићи из Дробњака. Остају отворена питања о конкретним особама у родослову ове породице, а одговор на та питања могу дати нека нова истраживања и генетска тестирања.

Литература:

1. Миленко Филиповић „Прилози етнолошком познавању сјевероисточне Босне-Зворничка Спреча“ АНУБИХ Том XVI, књига 12. Сарајево 1969.

2. Миленко Филиповић „Мајевица“ АНУБИХ Том XXIV, књига 19. Сарајево 1969.

3. Миленко Филиповић „Гласинац“ САНУ СЕЗ Насеља и порекло становништва књига 32. Београд 1950.

4. Ристо Јеремић „О пореклу становништва тузланске области“,Гласник географског друштва

5. Андрија Лубурић „Дробњаци, племе у Херцеговини“ Београд 1930.

6. Светозар Томић „Дробњак, Пива и Бањани“ Српска Краљевска академија, књига IV, Београд 1902.

7. Јован Ердељановић „Кучи“ СЕЗ књига 8. Насеља српских земаља, књига 4, Београд 1907.

8. Петар Скок „Етимологијски рјечникхрватскога или српскога језика“ ЈАЗУ, Загреб 1971.

9. Српски ДНК Пројекат, сајт poreklo.rs, https://dnk.poreklo.rs/naslovna/

10. Гласник Земаљског музеја БИХ, Сарајево, 01.04.1891.

The post Гентуле-Ћетковићи – генетска прича appeared first on Порекло.

Гентичко-генеалошка анализа Y-ДНК резултата тестираних Ћоћића из Горњих Вратара у Александровачкој жупи

Увод

У нашој историографији доста је писано о српском средњем вијеку, о Немањићима и о златном добу српске историје. Писано је доста и о привредном успону државе Стефана Немање и његових потомака, о рударству и трговини. Незаобилазни актери у тој причи о сјају српског средњовјековља јесу и њемачки рудари, у нашим изворима познатији као Саси. Од самог свог доласка у Србију у 13. вијеку, па све до утапања и губљења идентитета у словенском окружењу у 15. и 16. вијеку, ови досељеници оставили су трајан траг у историји српског народа, траг који се наизглед губи, али који данас, захваљујући генетици, поново избија на површину и даје одговор на питање: Гдје су нестали Саси? Овај кратки текст покушаће, на примјеру једне породице, Ћоћића из Александровачке жупе у Србији, да одговори на ово питање.

О Сасима рударима

Одмах на почетку, битно је нагласити да је термин „Сас“ за средњовјековне рударе у самом свом настанку погрешан, ако га схватимо у смислу етничке повезнице са германским народом Саксонаца или Саса. Наиме, Њемци који су као рудари у 12. и 13. вијеку населили угарско краљевство нису долазили из области етничких Саксонаца, већ из других дијелова Њемачке. Угарска дворска канцеларија ће тај назив, на основу претходно досељених војника Саксонаца, временом пренијети на све њемачке досељенике, а и сами ти досељеници ће прихватити то име као своје. Подручје са којег су се населили Саси рудари у Трансилванији и другим дијеловима Угарске открива поред осталог и њихов језик који припада средњоњемачким, франконским дијалектима. Дакле, Саси су се досељавали, махом, из граничног подручја данашњих држава Њемачке, Француске и Луксембурга или историјских области Рајнског Палатината, Алзаса, Лорена и Сарске области. Забиљежено је да је у 12. и 13. вијеку било неколико сеоба у више различитих области угарског краљевства. Прво је насељена трансилванијска област Седмограђа или Siebenburga на позив угарског краља Гезе II, затим област Nosnerland на сјеверу Трансилваније, а 1211, на позив мађарског краља Андрије, насељени су витезови Тевтонци у покрајини Burzenland. Витезови ће касније одселити у Пруску остављајући за собом њемачко становништво и у том дијелу данашње Румуније. Због овог присуства Тевтонаца међу њемачким становништвом у Трансилванији, у нашим изворима, поготово приморским и дубровачким, средњевјековни Саси се често називају и Тедескијима и Тевтоницима. Истовремено са насељавањем Трансилваније, десило се насељавање Сасима и неколико локација на тлу данашње Словачке, прије свега у Спишкој области. Саси из овог региона неодвојив су дио општег кретања њемачких рудара на подручје источне Европе, а интересантни су због чињенице да су неки српски истраживачи сматрали да су управо из спишког краја у Словачкој дошли рудари на подручје средњевјековне Србије и Босне (то становиште је заступао Константин Јиричек, а и неки савремени румунски историчари, прим.аут).

Саски рудари су у угарском краљевству, поред Секеља и угарског племства (Unio Trium Nationum), имали повлаштени статус као и унутрашњу аутономију даровану од владара. Овакво стање ће потрајати све до 18.вијека када ће аустријски цар Јосиф II укинути поменута повластице. Велика већина Саса ће у периоду реформације прихватити лутеранство и створити својеврсну националну Цркву.

Трансилванијски Саси успјели су сачувати свој идентитет и језик све до данас, иако им бројност постојано опада, а перспективе одржања у данашњој Румунији доста су песимистичне, прије свега због исељавања у Њемачку.

Трансилванијски Саси испред цркве-тврђаве

Саси у средњевјековној Србији

Не постоји сачуван документ који би јасно указао на мјесто и вријеме одакле су доселили Саси рудари на просторе данашње Србије. У науци преовладава мишљење да је повод доласку Саса у Србију била монголска инвазија 1241. када су многи градови у Угарској уништени, а становништво расељено. Први помен Саса под тим именом на простору српских земаља је у повељи краља Уроша I Дубровчанима 1254, када су Саси поменути у вези са рудником Брсково, у данашњој Црној Гори (Миленко Филиповић„Баштина средњевјековних рудара Саса у јужнословенским земљама“, Годишњак АНУБИХ књига 29, Сарајево 2000. стр.5).

Од тада па надаље помени Саса су све чешћи, а рударска активност у средњовјековној Србији постала је доминантна привредна грана у којој управо Саси, са својим посебним рударским правима имају главну улогу. Поред Србије, Саси насељавају и рудничка мјеста Босне, Македоније и Бугарске, направивши читаву мрежу својих насеља на Балкану. Били су веома покретљиво становништво чије су се сеобе везивале за појаву нових рудника и замирање старих. Саси су имали сопствени суд за рјешавање међусобних спорова, право на експлоатацију рудника и остале економске повластице. Од самих почетака, они ће бити доминантно градско становништво средовјековне Србије, поред трговаца из Приморја, махом Дубровчана, са којима ће и због заједничке, католичке вјере, од почетка улазити у најтјешње везе. Иако је први слој досељених Саса био етнички, мање више, чист, дакле њемачки и по језику и култури, већ у наредном вијеку, ширењем контаката са католицима из Приморја, Саси ће полако губити свој етнички идентитет и утопити се у општу масу славенофоног градског католичког становништва Србије. Завршна фаза етничког стапања Саса десиће се у годинама турске владавине, када ће многи од њих, усљед непостојања јаче католичке црквене организације на освојеним територијама , прелазити на православље или ислам и временом се у потпуности посрбљавати (вјероватно је Велики бечки рат 1683. и турска одмазда након тога уништила задње трагове католичких енклава у Србији, прим.аут). Као траг њиховог њемачког поријекла, остаће многи технички термини везани за рударство који су и данас у употреби у српском језику: шихта, цех, шурф, хутман и сл, али и бројни топоними Сасина, Сасе, Шашка ријека, Шашаре, Шашево, Штавна, Шљакња, Шљакниште и сл. (Филиповић, 2000.).

 Средњовјековни рудар-витраж

Саси на ширем подручју Копаоника

Рударска активност на ширем подручју Копаоника била је једна од најинтензивнијих у читавој српској држави па се данас и цијела та област назива Копаоничка рудна област. Нема сумње да су овакву интензивну активност отпочели управо Саси већ крајем 13.вијека. Помињу се на подручју Копаоника сљедећи већи рудници и рударски тргови са саским насеобинама и католичким парохијама:

Беласица(1423), Бело Брдо (1438), Ковачи(1420), Запланина (почетак 15.вијека), Копорић (1346), Ливађе (1405), Остраће (1346), Плана (1346), Трепча-Стари трг (1303)

Углавном се копало сребро, олово,бакар и жељезна руда. Уз неке од ових рудника налазиле су се и ковнице новца. Свако од ових мјеста било је поред Саса насељено и католичким трговцима Дубровчанима који су били организовани у колоније, а информације о овим мјестима и католичким црквама у њима, помињу се и у неколико папских писама. Замирање рударске активности није се десило одједном након пада српске Деспотовине. Многи рудници су наставили да раде и послије турског освајања, али је њихова активност постепено замирала. Већина их се угасила већ крајем 16.вијека, почетком 17.вијека, а са њима и одржање католичких заједница у овом дијелу Србије. Нема сумње да је велики дио тих католика Србије прешао на православље и утопио су Србе, нарочито послије периода Велике Сеобе 1689. Помени специфичне групе становника под именом Кулизе баш у том дијелу Србије, траг је ових потомака приморских трговаца и саских рудара. Околни српски народ, који је према њима гајио подозрење и неповјерљивост, највише због другачије вјере, приписивао им је многе негативне особине, у првом реду, издају и притворност. Веома рано почео је да их повезује са издајом на Косову и тобожњу родбинску везу са Вуком Бранковићем (Радослав Љ. Павловић „Кулизе (порекло и старина)“Гласник етнографског института САНУ, 1-2, Beograd 1952, str. 9-34).

Ако бисмо рационализовали ова народна вјеровања, могли бисмо закључити да су ове католичке колоније у првим годинама турске владавине, вјероватно избјегавале да се отвореније сврставају против Турака. Нема сумње да су и Турци настојали да задрже, трговини, занатима и рударству вјеште поданике и да су католицима рударима веома рано давали повлаштен статус у односу на околно становништво, слично како су то раније чинили српски владари. Рударска активност која се наставила и у првом вијеку турске владавине у поменутим рудницима, доказ је управо тога. Не чуди стога подозрење околног, православног, српског становништава, које је већ тада морало искусити горак укус свог новог положаја турске раје, служећи невјерничког господара. Ово неповјерење православних према католицима наставиће се и касније када ти католици прихвате православље (а то се вјероватно дешавало у 16. и 17. вијеку) и за православне ће они и даље остати мрске„кулизе“ од племена Вука Бранковића. Иако су потомци ових католика славили и друге славе, јасан знак распознавања постаће њихова најчешћа слава Мратиндан, дан када православни славе св. краља Стефана Дечанског и св. Мину, а католици св. Мартина бискупа Тура. До данас, успјеле су се у веома малом броју одржати неке католичке енклаве ових трговаца и рудара, као што су Јањево у околини средњевјековног рудника Новог Брда и Летница у околини Скопља. Такође, на подручју средње Босне гдје су Саси такође били настањени и рударска активност била развијена, захваљујући активној дјелатности фрањеваца и ферманској заштити од стране султана, потомци истих Саса, иако пословењени, успјели су вјеру и неке специфичности народног живота очувати до данас.

Саси су, својим доласком, свакако и физичким изгледом одударали од домицилног становништва. У крају Њемачке из ког су досељавали, нордијски расни тип, ког су карактерисали свјетао тен, неријетко и пиргавост, као и плава или риђа коса, свјетле очи, био је доминантан. Чини се да су у крајевима гдје је Саса било у већем броју, немали дио тих расних особина сачуван до данас. И сам сам свједок великог процента појединаца изразито свјетлог тена и плаве косе баш у региону Ибра и Копаоника. Слично је и са католицима у средњој Босни. Заправо, гдје год је у средњем вијеку било рудника било је и присутности нордијског расног типа. Ево како о томе пише Миленко Филиповић:

„И на Копаонику у Србији, где су иначе врло бројни материјални трагови старог рударства и честе успомене на саске рударе у топономастици и рударској терминологији , видео сам, особито међу женскима, лица готово чисто нордијског типа: висок раст, дугуљасто лице, риђа коса, ружичаста пут.“ (М. Филиповић,2000, стр.12)

Можемо закључити да су се досељеним њемачким рударима, названим Сасима, дешавали сљедећи етнички процеси на тлу Србије, па самим тим и Копаоничке области:

Приликом доласка у Србију у 13. вијеку, досељени рудари су били етнички чисти Њемци католичке вјере. Контактима са околним православним, српским становништвом, али прије свега са католичким, српским трговцима из приморја (Дубровчанима, Которанима и др.) ови етнички Њемци губе властити језик и идентитет и већ до краја 14. вијека, а нарочито у 15. вијеку у потпуности се изједначавају по језику са српским становништвом. У сљедећој фази, турским освајањем, непостојањем јаке католичке црквене организације на тлу Србије, потомци саских рудара постају углавном православни и потпуно се стапају са околним српским становништвом. Једини траг њиховог ранијег поријекла постаје назив који добијају од Срба-Кулизе и специфична слава- Мратиндан, успомена на прослављање св. Мартина, бискупа града Тура (слична је ситуација и са Михољданом, који је остатак, такође католичког прослављања св. Миховила, на дан кад православни славе потпуно другог свеца, св. Киријака Отшелника). На тај начин можемо рећи, да су Саси прво изгубили свој оригинални етнички и језички идентитет, а затим и вјерски. Генетска истраживања, на тај начин, постају једини пут да се ово давно заборављено поријекло њемачких рудара на правилан начин расвијетли. У том смислу су генетски резулатати на y- хромозому, које смо добили за тестираног Ћоћића из Александровачке Жупе, били право откриће у циљу проналска преживјелих потомака овог занимљивог средњевјековног становништва српских земаља.

Ћоћићи из Горњих Вратара

Прије анализе генетских резултата, важно је рећи нешто о поријеклу тестираних Ћоћића из Горњих Вратара у Александровачкој жупи, и то на основу података које су оставили истраживачи и сарадници Јована Цвијића у едицији Насеља српских земаља.

Кључна студија за одгонетање поријекла Ћоћића је рад Милисава Лутовца „Жупа Александровачка“ из 1980. (Милисав В. Лутовац „Жупа Александровачка“ Насеља српских земаља књ.43, СЕЗ, Београд 1980.)

У тој студији, Милисав Лутовац наводи да у селу Горњи Вратари живе сљедеће породице и о њиховом поријеклу каже:

„Гошићи 22 к, најстарији су досељеници, према неким подацима раније су се презивали Петровићи. Не знају одакле су дошли. Гашићи (8.к) предак дошао негдје из јужних крајева Косова или Метохије. Шошићи (23. к) сл. Ђурђевдан, предак дошао пре 180 година из Шошића у Копаонику. Био је слуга код Гашића, а затим радом и крчењем шума стекао велико имање.“

Као што видимо, у селу Горње Вратаре постоје само три презимена: Гошићи, Гашићи и Шошићи. Гошићи и Гашићи и данас живе у селу, док је Лутовац Ћоћиће у Горњим Вратарима уписао као Шошиће. Обзиром да је забиљежио да су се Шошићи почетком 19. вијека доселили у Горње Вратаре из мјеста Шошиће на Копаонику биће да је Ћоћићима оригинално презиме Шошић. Да је то вјероватно показује и постојање још једних Шошића у недалеком александровачком селу Доњем Ступњу , у коме и данас живе Шошићи са славом ђурђевдан, а поријеклом као и вратарски Ћоћићи из Шошића на Копаонику. Сасвим је јасно да се ради о истој фамилији поријеклом из села Шошиће на Копаонику. С обзиром да вријеме досељавања Шошића-Ћоћића пада у вријеме Првог Српског устанка, није искључено да су Шошићи искористили прилику да у општим кретањима тог времена промјене мјесто боравка. Поготово што је граница Карађорђеве Србије ишла управо тим крајем. Због чега и када су Ћоћићи промијенили презиме из Шошић у Ћоћић није нам познато, али се то вјероватно десило у скорије вријеме, јер их Лутовац у свом раду биљежи као Шошиће.

Насеље Шошиће данас се налази у оквиру општине Брус на обронцима Копаоника. И сам назив насеља спада у групу топонима који би могли да се изведу из саског имена, слично већ поменутим Шашарама, Шашким потоцима и сл. (Битно је поменути и презиме Шаша и Шашић у западним српским крајевима који славе Мратиндан и спадају у групу породица за које се претпоставља да такође воде поријекло од Саса). Управо је то крај у ком су бројни остаци не само средњевјековних рудника, већ и породица које се сврставају у групу Кулиза, односно потомака средњевјековног католичког становништва. Шошићима сусједно село Штава, заправо је центар Кулиза-родова који славе Мратиндан у том дијелу Србије, у којем је и стара црква св. Мине (православна замјена оригиналног свеца св. Мартина). Поред те главне славе Мратиндана, ова група породица најчешће слави Ђурђевдан, а прислужује Ђурђиц, што се у потпуности поклапа и са крсном славом самих Ћоћића.

  Црква св. Мине у копаоничком селу Штави,која је неко вријеме била и католичка и православна

Копаонички крај, заједно са сусједним Ибром, је простор гдје се највише у српским земљама, очувало старосједилачко становништво из средњег вијека. Тако Радомир М. Илић каже:

„Ако се игде у Србији може говорити о старим породицама, најпре ће их овде бити. Традиције о старинама сачуване у народу несумњиво сведоче, да ће овде бити више врло старих породица.“ (Радомир М. Илић „Ибар“ Насеља српских земаља књ.3 , СЕЗ, Београд 1905.)

Генетска анализа

Генетска aнализа Ћоћића, иако урађена на само 17 y- str маркера, показалa је недвосмислену припадност хаплогрупи I2- М223 и још уже, специфичној подгрупи I2- P78. Хаплогрупа I2- P78 највише фреквенције достиже у подручјима централне и сјеверoзападне Њемачке. Припадност хаплотипа Ћоћића хаплогрупи I2- М223 је утврђена помоћу Whit Athey's Haplogroup Predictor (http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/hapest5.htm) са сигурношћу од 100%. Даљом анализом, тражењем истих или сличних хаплотипа међу досад тестираном популацијом, утврђено је да се Ћоћићу најближи хаплотипи налазе у оквиру подгрупе I2-P78. Анализом података у јавној бази тестираних y search (http://www.ysearch.org/) пронашли смо и хаплотипове који су најближи Ћоћићу тј. који се на 16 заједничких тестираних маркера разликују у максимално три маркера у односу на Ћоћићев.

Ради се прије свега о неколицини Њемаца или људи њемачког поријекла.

Табела са генетским резултатима Ћоћића и њему најближих генетских хаплотипова:

Као што се види из табеле, сви посматрани хаплотипови географски су ограничени на једну специфичну област Њемачке, Рајнску област, тачније граничну зону између данашњих држава Њемачке, Француске и Луксембурга. Исто тако, примјетно је да су и сви хаплотипови из Рајнске области међусобно ближи један другом него што је сваки понаособ у односу на Ћоћићев. Таква ситуација је разумљива са обзиром на претпостављену удаљеност до заједничког претка за Ћоћића и њемачке хаплотипове. С обзиром на мали број упоређених маркера(16) тешко је дати кредибилну процјену времена када је живио најближи заједнички предак TMRCA (TMRCA - прорачун до времена када је живио најскорији заједнички предак за посматране хаплотипове, заснива се на закону вјероватноће и степена мутација на појединим маркерима, прим.аут) за Ћоћића и посматране хаплотипове из Рајнске области, али као сасвим реална могућност остаје да је то могло бити прије досељавања њемачких рудара на просторе Источне Европе.

Локације поријекла хаплотипова блиским Ћоћићевим (карта горе)

и подручје распростирања мозел-франконских дијалеката у Њемачкој, Француској, Белгији и Луксембургу којим и данас говоре потомци Трансилванијских Саса (карта доле)

Као што се види из горњих карата, локације генетских поклапања подударају се са зоном франконских дијалекта које и данас говоре Саси у Трансилванији, одакле су се доселили и српски саси рудари.

По свим досадашњима анализама генетског поријекла међу Србима (https://dnk.poreklo.rs/2012/09/23/istraživanje-genetska-slika-srba/) I2-M223 није прелазила 2% тестираног становништва, тако да са великом сигурношћу можемо рећи да ова хаплогрупа није типична за становништво Србије и да указује на могуће инострано поријекло. Велико је питање колико је ова хаплогрупа била присутна и међу самим саским рударима, јер нека истраживања вршена у Трансилванији показују да је код тамошњих Саксонаца најзаступљенија хаплогрупа R1b. Ово не чуди, јер хаплогрупа I2-M223 чак и у мјестима своје највеће присутности у Њемачкој не прелази 10%, тј. спада у генерално слабије распрострањене хаплогрупе. Упркос малобројности, она јасно показује могуће трагове старог поријекла њених припадника. Даљим поријеклом, као уосталом сва хаплогрупа I, и I2-М223 представља најстарије, палеолитске становнике Европе познатије под именом Кромањонаца.

 Присутност хаплогрупе I2-M223 у Европи

Закључак

Можемо да кажемо сљедеће:

1. Саси рудари, поријеклом из Њемачке Рајнске области населили су у средњем вијеку Србију

2. Присутност Саса на подручју Копаоничке рудне области је историјски потврђена и документована чињеница

3. Простор Копаоника је задржао висок проценат старог, средњевјековног становништва

4. Ћоћићи из Александровачке жупе поријеклом су из мјеста Шошиће на Копаонику

5. Генетска анализа Ћоћића показала је припадност хаплогрупи I2-М223 P78 која није типична за Србе, али је веома карактеристична за подручје сјеверозападне Њемачке

6. Генетски најближа подударања тестирани Ћоћић има са појединцима из Њемачке Рајнске области одакле су доселили Саси на подручје Балкана у Средњем Вијеку

Након свега наведеног да ли можемо одговорити на питање постављено у наслову текста- Да ли су Ћоћићи Саси међу Србима? Са великом вјероватноћом можемо одговорити потврдно. Тестирање Ћоћића на већем броју маркера, као и тестирање већег броја породица Копаоничке рудне области свакако би ову могућност подигло на виши степен. Потомци Саса сасвим сигурно носе и неке друге хаплогрупе, и само упоредном анализом историјских, етнографских, лингвистичких и генетских података можемо доћи до правилних одговора.

Зато би од велике помоћи било шире истраживање које би генетски истражило не само тзв. Кулизе у Србији, већ и католичко становништво рударских центара у Босни (Вареш, Какањ, Крешево, Олово), слично становништво у Македонији и Бугарској, Трансилванијске Сасе као и њемачко становништво Рајнске области. На основу тог истраживања би могли да се извуку убједљивији и валиднији закључци о поријеклу њемачких рудара средњег вијека и преживјелим елементима у нацијама домаћинима.

Како год, ова кратка анализа може да буде први корак у проналажењу одговора на питање: гдје су нестали Саси? Они би и данас могли да буду међу нама. Можда и не говоре њемачки и не знају ништа о рударству и крсте се са три прста, али ако језик и култура умиру, гени остају вјечно да живе и показују шкрт, али дубок траг свјетлости у далеку историју овог народа баш као некад њихов фењер у рударским јамама Копаоника.

АУТОР: Шеф Српског ДНК пројекта Синиша Јерковић

ЛИТЕРАТУРА:

Миленко Филиповић „Баштина средњевјековних рудара Саса у јужнословенским земљама“, Годишњак АНУБИХ књига 29, Сарајево 2000.

Радослав Љ. Павловић „Кулизе (порекло и старина)“Гласник етнографског института САНУ, 1-2, Beograd 1952.

Душан Мркобрад „Српско рударство у привреди Косова и Метохије-средњи век“, САНУ, Срби на Косову и Метохији, 2005.

Милисав В. Лутовац „Жупа Александровачка“ Насеља српских земаља књ.43, СЕЗ, Београд 1980.

Радомир М. Илић „Ибар“ Насеља српских земаља књ.3 , СЕЗ, Београд 1905.

http://www.ysearch.org/

https://dnk.poreklo.rs/2012/09/23/istraživanje-genetska-slika-srba/

The post Ћоћићи – Саси међу Србима? appeared first on Порекло.

Сарадник портала Порекло Александар Маринковић  представља једно занимљиво истраживање о фреквентности mt-ДНК хаплогрупа у југоисточној Европи. Подсетимо, за разлику од Y-ДНК хромозома који се преносе искључиво са оса на сина, преко mt-ДНК може се пратити порекло по мајци, пошто се ДНК у митохондријама (mt-ДНК) преноси искључиво са мајке на дете, без обзира на пол.

Реч је о истраживању из 2003. године ( ''Frequencies of mtDNA Haplogroups in Southeastern Europe - Croatians, Bosnians and Herzegovinians, Serbians, M

acedonians and Macedonian Romani'') чији су аутори Свјетлана Цвјетан,  Нelle-Viivi Tolk, Ловорка Бараћ Laue, Иванка Чолак, Добривоје Ђорђевић, Људмила Ефремовска, Бранка Јанићијевић, Анте Квесић, Ирена Мартиновић Кларић, Ene Metspalu, Маријана Перичић,  Juri Parik, Дан Поповић, Ана Шијачки, Рифет Терзић, Richard Villems и Павао Рудан.

Истраживање је обухватило 1610 одраслих мушкараца из 11 различитих региона југоисточне Европе (Хрвати, Босанци, Херцеговци, Срби, Македонци и македонски Цигани) и резултати су објављени 2004. године. Такође, резултати истраживања су упоређени и са радом које је 2003. године урадио Борис А. Маљарчук за Босанце, Словенце, Пољаке и Русе односно Олге Рикардс за приобални део Хрватске.

Шта се може закључити из ових резултата?

Као прво, у свим популацијама (изузев македонских Цигана) преко 40% испитаника припада хаплогрупи ''H'', уз значајније присуство хаплогрупа ''U5'' и ''J''.

Као друго, код Херцеговаца се уочава нешто повећан проценат хаплогрупе ''К'', у чему су им најближи Хварани и донекле Крчани и Босанци. Ова хаплогрупа није значајнија ни код Словенаца, Руса и Пољака.

Треће, занимљиво је да хаплогрупа ''Н'' на Корчули достиже чак 60%, док се на острвима Крк, Брач и Хвар креће око 1/3 испитане популације. Исто тако, на Брачу је забележено чак 10,5% хаплогрупе ''HV'' која је значајније присутна једино код Босанаца и Херцеговаца, али не и у континенталној Хрватској. Ипак, острва (изузев Корчуле) су најсличнија континенталној Хрватској у погледу нешто значајнијег процента заступљености хаплогрупе ''J'' што по вредностима одговара и Херцеговцима док је Корчула ближа Србима у том погледу.

И у самом закључку овог истраживања издвајају се две групе: прва се односи на острва Крк, Брач и Хвар, а друга на Корчулу и остале регионе изузев македонских Цигана. Наиме, међу македонским Циганима најприсутнија је хаплогрупа ''М'', типична за јужну Азију, тачније Индију.

Истовремено, три најзаступљеније хаплогрупе код Руса, Пољака и Словенаца одговарају и профилима популације југоисточне Европе.

Да ли ове хаплогрупе, одређене mt-ДНК методом, одговарају онима класификованим Y-ДНК?

Очигледно не. Ова подела је у вези са теоријом о ''седам Евиних кћери'' (Урсула, Ксенија, Хелена, Велда Тара, Јасмина и Катрина) из које су се разгранале све хаплогрупе ''митохондријске Еве''.

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА НАРОДА ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

Остало - 0,90% хаплогрупе: А, HV, pre-HV и U3

Остало – 0,70% хаплогрупе: N1a, pre-HV, T, U, U3 и 0,40% хаплогрупе: F, L2a3, M, N1b, U1, U6, U8

Остало – 0,80% хаплогрупе: R, U2 и 0,40% хаплогрупе: N1b, T1

Остало – 0,80% хаплогрупе: I, pre-HV, T, X

Остало – 0,70% хаплогрупе: F, M, M3c, U, U1

Остало – 0,70% хаплогрупе: HV, T2, U1

Напомена: приказане само најзначајније вредности

АУТОР: Сарадник портала Порекло Александар Маринковић

The post Распрострањеност mt-ДНК хаплогрупа у југоисточној Европи appeared first on Порекло.

У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.

Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. - The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.

Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника  (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.

Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа  са друге стране.

Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит - Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит - Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит - Лепенски Вир III

[caption id="attachment_43142" align="aligncenter" width="300"] Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије[/caption]

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита - Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

[caption id="attachment_43154" align="aligncenter" width="223"] Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира[/caption]

Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.

Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).

Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.

Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племена северног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.

Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног "природног" наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.

[caption id="attachment_43144" align="aligncenter" width="300"] Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)[/caption]

Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени "ледени човек" Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.

Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је "прометан" био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.

Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.

Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац

The post Генетска слика Лепенског Вира и Винче appeared first on Порекло.

The post Срби и турска генетика appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Александар Невски

Већ више година се у свијету раде прилично опсежна генетичка истраживања, у оквиру којих се може изчитати велики број мјеста на људском геному. Тако рецимо неколика генетско-родословна предузећа изчитавају вриједности од 700 тисушта па до милион положаја (званих СНПови) са свих људских хромозома. Исходи оваквих испитивања омогућавају много тога, али ћу се ја у овом чланку усредсриједити на одређивање крајева свијета из којих потичу дијелови хромозомов испитиваних узорака из разних земаља.

Ево првога примјера, с узорком из Ирана. На слици су водоравнима пругама означене 22 двојке људских хромозома, с лијева обиљежене бројевима од 1 до 22. С десне стране видимо таблицу с деветорма областима свијета са којима поредимо парче по парче свакога хромозома узорка. Дио по дио свакога хромозома означавамо машћу становништва (односно области свијета) из таблице којему прорачун вјероватноћа даје највеће изгледе за поријекло одсјечка.

Сви ови цртежи су урађени помоћу улазних података рачунача измјешаности „World 9“ (Свијет 9) чији је сачинитељ Динекес Понтикос, односно Додекад Подухват. Подаци рачунача садрже статистике учестаности вриједностиј СНПова по областих свијета на основу којих се врши прорачун вјероватноћа у циљу одређивања одакле који одсјечак хромозома узорка највјероватније потиче.

Оваквих рачунача има много, неких са мање, неких са више узорних становништава. За чланак одабрах овога јер ми се чини најпогоднијим за праћење кретања људскога рода током давне и новије прошлости, и најјаснијим за сликовит приказ одакле све потичу наши преци и преци других народа. Сивим су означени дијелови хромозомов са којих се не узимају СНПови, односно дијелови који самим тим не улазе у поступак процјене поријекла.

А сада мало више о деветорих областих свијета коришћених за узорна становништва. Плавим („Кавказ и Гедрозија“) је означена генетика особена за област почев од Кавказа па преко Јерменије и Ирана све до приобалнога дијела Пакистана (Гедрозије). Сматра се да су древни Протоиндоевропљани углавном били носиоци овакве генетике.

Тамно смеђом машћу („Левант и Блиски Исток“) означена је генетика највише заступљена у области Средоземља, поглавито источнога (Левант) и Блискога Истока, укључујући ту и Арабијско полуострво. Сматра се да су древни млађе-камено-добски европски земљорадници великим дијелом били носиоци овакве генетике.

Црвеним је означена генетика особена Европи, прије свега сјеверној и западној, али и средњој.

Љубичастим је означена генетика поглавито Индије, означена именом „Јужне Азије“, а жутим генетика Источне Азије (прије свега Кине, Јапана и Кореје). Генетика особена Сибиру је означена наранџастим, а генетика Црне (подсахарске) Африке зеленим. Генетика многобројних острва између Аустралије и Јужне и Југоисточне Азије (поглавито Нове Гвинеје – Папуе, Индонезије и разних острва Меланезије) је означена именом „Аустралазија“ и обиљежена розикастим.

Генетика домородаца Америке – америчких Индијанаца је означена цијан машћу (блиједо плавкасто-зеленкастом). У вези ње морам дати важну напомену и појашњење. У многих узорака из Европе или Азије се могу видјети кратки „индијански“ одсјечци. Вјерујем да се у највећем броју таквих случајева ту не ради о стварном „индијанском“ поријеклу одсјечка, односно приједка од којега је дјелић хромозома наслијеђен. Много је вјероватније да се ради о шуму прорачуна, и да је дотични дјелић прије поријеклом из Сибира или Источне Азије. Разлог томе је што је поријекло Индијанаца из Сјевероисточне Азије, те је њихова генетика доста слична генетици Источне Азије а нарочито генетици Сибира. С тога се генетика ових двојих често погрјешно протумачи као генетика Америчких Индијанаца. Овакви шумови се могу јавити и другдје, рецимо по негдје је тешко разликовати генетику Европе од њој блиских генетика Кавказа или Средоземља и Блискога Истока.

Постоји још један отежавајући чинилац при прорачуну вјероватноћа поријекла одсјечака, који значајно може повећати шум и неодређеност исхода. А то је што технологија сада широко доступних испитивања вриједностиј на хромозомах не може разлучити које вриједности стижу са којега од двају хромозома, од којих је један добијен од оца а други од матере. Тако на примјер, ако неко из Европе има дугачак афрички одсјечак ми не можемо знати је ли он цио од истога родитеља (са истога хромозома) или је наизмјенично, дио по дио од једнога па од другога родитеља. Овакве неодређености значајно утичу на каквоћу процијена поријекла одсјечака на хромозомах.

Напомињем да добијени постотци и изглед саме слике у значајној мјери зависе од двају неопходних улазних чинилаца прорачуна. Све узорке у чланку рачунах са чиниоцем Ш = 280, и чиниоцем равнања 100, на чије објашњавање сматрам да није потребно губити вријеме и тиме безпотребно оптерећивати читаоца.

Послије уводнога слова, вратимо се на Иранца. Као што је и очекивано, у његовој генетици преовлађује генетика области од Кавказа до Гедрозије, али су у значајној мјери присутне и генетике Блискога Истока и Средоземља, али и Европе и Индије. У мањем обиму се виде и трагови генетике Источне Азије, па чак и мањи афрички одсјечак на крају дванаестога хромозома. Што значи да он у даљој или ближој прошлости има приједака из свих ових области, али у различитом броју и сразмјери.

Послије уводних напомена прелазим на узорке из свијета више удаљене од Европе.

Прво иде Маја Индијанац из Средње Америке. Иако у њем надмоћно преовладава индијанска генетика, примјетно је да има и неколико постотака европске генетике (оличене како у Атлантик-Балтику, тако и у Кавказу и у Блиском Истоку), што је доказ утицаја шпанских освајача. Уочљива су и два мања парчета афричкога поријекла, највјероватније поријеклом од доведених афричких робова.

А сада узорак Каритиана Индијанца из прашума Амазоније, који су вјековима живјели без додира са спољним свијетом, самим тим и без додира са Европљанима. Што се види по њиховом исходу. Чиста индијанска генетика, мало парче Сибира је највјероватније рачунски шум.

Слиједи узорак Јакута из средњега дијела Сибира. Уз основну сибирску генетику значајно је заступљена и генетика Источне Азије, уз мање примјесе генетике Европе и Кавказа, која обзиром да се ради о одсјечцих знатне дужине, лако може бити посљедица мијешања из новијега времена.

Узорак из Кине, из народа Хан (основно становништво Кине, Кинези). Поред генетике Источне Азије су уочљиве знатне примјесе сибирске генетике, иначе њој веома блиске.

На наредном узорку из Камбоџе (Југоисточна Азија) су примјетни мањи утицаји Јужне Азије (Индије), и још мањи утицаји Сибира, који лако могу бити шум, (као и генетике Европе и Кавказа).

Узорак са Нове Гвинеје – Папуе показује да се о човјеку чији су преци мање више сви из исте области. Вјероватно се ради о становнику прашума, који су вјековима живјели одвојено од остатка свијета.

На реду је узорак из Индије. Индија је огромна земља, веома разноврсна како језички тако и расно, те је ниједан узорак не може довољно добро представљати. Обзиром да овај има знатно учешће генетике Кавказа/Гедрозије али и Европе, рекао бих да је он из сјеверозападнога дијела Индије. Дравидско становништво југа Индије би морало имати срачунате знатно веће постотке Јужне Азије.

Следећи је узорак Узбека из Средишње Азије. Е ово је највећа мјешавина коју видјех до сада. По око 20% Кавказа, Сибира, Источне Азије и Европе, уз знатно учешће Јужне Азије (око 10%) и Блискога Истока (око 5%). Средишња Азија је очито током повијести била раскрсница којом су се кретали разни народи, прави котао за мјешање, што би се рекло.

Ово је узорак из Арабије, поданика породице Ал Сауд. Овдје први пут видимо узорак са значајним учешћем одсјечака из Подсахарске Африке. Наравно, претежна је генетика Блискога Истока, а затим Кавказа.

На реду је Турчин, из збирке Бехара (tur67). Узорак је из средишњега дијела Анадолије, из Кападокије. Најзаступљеније су генетике Кавказа и Блискога Истока, али има и европске у знатном постотку.

Ово је Чеченац, са Сјевернога Кавказа. Поред основне генетике Кавказа, има доста и европске генетике.

А ово је припадник ногајскога народа, такође из области Сјевернога Кавказа. Штавише, дио Ногајаца и живи у Чеченији. Али се ова народа генетски веома разликују, што се види поређењем двају узорака. За разлику од Чеченаца, Ногајци говоре језиком из турске скупине и имају велике удјеле генетике Сибира и Источне Азије.

Сада прелазимо на Африку, прво иде узорак из Туниса. Поред основне генетике Средоземља и Блискога Истока упада у очи висок постотак генетике Подсахарске Африке (црначке), али и европске и кавкаске.

Следећи Африканац је Етиопљанин. Његова генетика је мјешавина генетике црне Африке и блискоисточне. Уз мале примјесе других. Европски одсјечци су већином највјероватније шум.

Банту из Кеније. Ово је већ прилично чиста генетика црне Африке, са мањима примјесама генетике Блискога Истока и два-три већа одсјечка из Јужне Азије.

Сада су на реду узорци из Европе. Почињемо од Финца. Наш фински узорак наравно има висок постотак Атлантик-Балтика, али је примјетно и знатно учешће сибирске и источноазијске генетике. Што је сасвим у складу са чињеницом да је мушка лоза већине Финаца, Н1ц, поријеклом из Сибира.

Руски узорак из ХГДП збирке је из мјеста Вологде, сјеверно од Москве, те је за њега упадљиво знатно учешће сибирске генетике, још веће него ли у Финца. Што и не чуди, јер је у дотичној области било доста мјешања словенскога становништва са предсловенским уралско-језичним становништвом.

Западне Словене представља узорак из Пољске. И он има одсјечака из Сибира и истока Азије, али далеко мање од Руса и Финца.

Узорак из Литваније има највећи постотак Атлантик-Балтик састојка од свих садашњих Европљана, чак 78.8%! Напомињем да је за сваки народ узорак који га у чланку представља биран насумично, те га не може савршено представљати. Иако су одбацивани узорци који би знатно одступали од просечнога стања својега народа.

Норвежанин је сљедећи. И код њега је значајно присуство генетике Кавказа и Блискога Истока, као што је иначе у свих Европљана.

Оркадијац је становник Оркнијских острва, сјеверно од шкотскога копна, и генетски је доста близак становништву Скандинавије. Видимо да су и у њем, као и у Норвежанину присутни одсјечци поријеклом из Сибира и из Источне Азије. Индијански одсјечак је највјероватније прије из Сибира.

Слиједи Енглез из Кента (југозападна Енглеска). Очекивано висок постотак европске генетике.

Њемачки узорак. Пошто је Њемачка доста велика земља, генетске разлике између разних крајева су знатне, нарочито између сјевера и југа. Не знам из којега дијела је овај.

На реду је узорак из Француске, гдје су генетске разлике између сјеверних и јужних крајева знатно веће него ли у Њемачкој. Ни овдје не знам тачно из којега је дијела земље узорак, али бих рекао да није из сјевернога. Овдје први пут видимо међу Европљанима одсјечак поријеклом из црне Африке. Што наравно не значи да сви Французи имају овако нешто, а да узорци осталих народа немају. Све је то посљедица случајнога избора узорка, и то треба имати у виду.

Шпански узорак има два уочљива одсјечка поријеклом из Подсахарске Африке, што и не чуди много, обзиром на земљописни положај Шпаније. У сваком случају ништа претјерано, а европска генетика је и овдје заступљена у високом постотку.

Италијани су генетски толико разноврсни, више него ма који други европски народ, да их је безсмислено покушати представити само једним узорком. Због тога их представљам двома узорцима, једним са сјевера земље, и једним са југа (а који није Сицилија). Сјеверни Италијан има знатно више европске генетике од јужнога. Док је јужни са најмањим постотком европске генетике од свих узорака у чланку, и једини гдје је блискоисточни састојак заступљенији од Атлантик-Балтика. Овдје се виде неколики афрички одсјечци, који су иначе прилично чести у Јужној Италији, и чешћи него игдје другдје у Европи.

Случајно одабрани мађарски узорак има очекивано сасвим уобичајену европску генетику, и штавише за Европљанина сасвим уобичајене постотке Сибира и Источне Азије. Иако би се због језика из уралске језичке породице и источнога поријекла мађарскога народа могло очекивати више.

Слиједи наш сјевероисточни сусјед Румун. У овом узорку је примјетно нешто веће присуство источних генетика, рекао бих мало више него што је обичајено међу Румунима. Напомињем да међу припадницима истога народа могу бити знатне разлике у добијених постотцих, и када су из истога мјеста, па чак и ако се ради о рођеној браћи или о сестрах.

Следећи је наш источни сусјед, Бугарин.

Затим је на реду Албанац из наше јужне покрајине Косова и Метохије. Ово је, послије јужнога Италијана, други европски узорак из чланка код којега Атлантик-Балтик пада испод 50%, што је редовна појава у Албанаца.

Слиједи узорак из Грчке, који је по саставу доста сличан узорку Албанца. И у њега Атлантик-Балтик пада испод 50%.

Прије него што прикажем цртеже са узорцима јужнословенских народа, направићу мали излет у далеку прошлост и приказати исходе прорачуна за четворицу древних Европљана, чија је ДНК узета из костију нађених у археолошких налазиштих.

Први је на реду „Лошбур“, древни узорак процјењене старости од око 8000 година, из мјесташца Лошбур у Луксембургу.

Други је Мотала 12, древни узорак извађен из језера Мотала у Шведској, такође старости процјењене од око 8 тисушт година, значи из времена млађега каменога доба. У обојице ловаца-сакупљача је примјетно готово потпуно одсуство генетика Кавказа и Блискога Истока. Они су слика и прилика древних Европљана прије доласка земљорадников са Блискога Истока и касније Индоевропљана из правца Истока.

Трећи узорак је такозвани „ЛБК Штутгарт“, узорак древне земљораднице из данашње Њемачке, процјењене старости од око 7.5 тисушт година. Видимо да се ради о мјешавини Атлантик-Балтика и Блискога Истока. Њеној генетици је од садашњих Европљана најсличније становништво острва Сардиније.

Посљедњи древни узорак и најмлађи од њих је такозвани „БР2“ из данашње Мађарске, процјењене старости од око 1100 година прије Христа. Занимљиво је да му од данашњих становништава Европе највише личе Французи.

А сада коначно иду представници шест бивших југословенских република.

Словенац је први. Пошто је ово једини словеначки узорак у мојем посједу не знам колико се добро уклапа у словеначки просјек, али је очито да је генетски ближи Чехом него ли на примјер Србом. Генетика достојна имена.

Хрват из сјеверне Далмације је следећи. На жалост, немам исходе ниједнога Хрвата из сјеверозападних области Хрватске, попут Загорја. Очекујем да бише они били генетски врло блиски Словенцем, са знатно већим постотком Атлантик-Балтика од Далматинаца.

Муслиман из Босне или из Херцеговине, узорак Босниан10 из научне збирке узорака „Западни Балкан“.

Србин из Босне или из Херцеговине, узорак БХСерб7 из исте збирке.

Узорак из Црне Горе, из исте збирке. Узорку се не зна народност али се зна да је православне вјероисповјести. Значи, не зна се ради ли се о Црногорцу, Србину, Брђанину, Катуњанину, Сјеверњаку, или пак можда о Џедају. Иако је Црна Гора мала земља, генетске разлике између њених дијелова су знатне. Узорци из сјевернијих и западнијих крајева личе генетици херцеговачких Срба, док узорци са југоистока имају извјестан помак ка генетици Албанаца.

Слиједи Србин из средишњега дијела Србије, из Шумадије.

И на крају узорак Македонца, из збирке узорака Западнога Балкана.

FacebookTwitterGoogle+PinterestTumblr

The post Сликовит приказ поријекла одабраних народа свијета appeared first on Порекло.

Антун/Анте Микачић (око 1890-1914), из Сплита, учествовао је као српски добровољац у Балканским ратовима и Првом светском рату. Погинуо је 1914. године, код Лознице. Његов син Марко, један од најбољих одбрамбених фудбалера Хајдука из Сплита, такође просрпски оријентисан, убијен је 1946. године. Микачићи су стара католичка породица из Сплита, изворно из села Корушце. У Сплит […]

The post Анте Микачић – српски добровољац у Првом светском рату appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_68250" align="alignright" width="202"] Наша црква у Трсту[/caption]

На основу података представљених на изложби "Култура Срба у Трсту" 1751-1914, коју је прирдио Архив Србије, објављујемо генеалошке податке о најзначајнијим српским тршћанским породицама.

Ризнић

Доселили су се из Сарајева у другој половини 18. века. Први забележени Ризнићи у Трсту били су браћа Дамјан, Стефан (1751- 1813), и Јовица (умро 1790), и њихова сестра Јелена (Сузана).

Стефан Ризнић, био је ожењен Анастасијом Јанковић (1759-1830) и са њом имао децу: Јована, Ђорђа, Катарину, и Анету.

Јован Стефанов Ризнић (1793-1835) био је ожењен Амалијом де Рил (1802-1825) али је преминуо без потомака.

Јовица Ризнић је са супругом Елисаветом имао сина Стефана (умро 1790).

Сузана Ризнић је била удата за Тому Петровића. Преминула је 1818. године.

Гопчевић

Први Гопчевићи у Трсту су били Христифор Гопчевић (1773-1827) и његова породица, досељени у Трст око 1805. Христифор је био ожењен Софијом Квекић и са њом имао децу: Јована, Спиридона, Ђорђа, Марка, и Катарину.

Јован Гопчевић је био у руској војној служби као комесар ратних пароброда.

Спиридон Гопчевић је био ожењен Елизом Ехман и са њом имао сина Спиридона.

Ђорђе Гопчевић је био ожењен Маријом Вашичек и одселио се из Трста.

Марко Гопчевић се из Трста преселио у Лондон где је радио као банкар.

Катарина Гопчевић је била удата за трговца Метикеа (Meticke).

Спиридон Спиридона Гопчевић (1855-1936) био је ожењен Франциском Прасковиц.

Фрушић

Пореклом су из села Дивош, у близини Фрушке горе. Први Фрушић у Трсту био је Димитрије Фрушић (1790-183?). Био је ожењен Јованком /Јованом, ћерком хаџи Лазара и Ане Лукић из Дубровника. Имали су децу: Чедомиља (1826-1835), Душана (1827-1896), и Милицу (1831-1911).

Бота

Седамдесетих година 18. века породица Бота доселила се у Сплит, одакле је 1790. прешла у Трст. Никола, Петар, Димитрије, и Ана били су деца Ђорђа Боте и грчки православци. По доласку у Трст Никола Бота је приступио Српској Православној Цркви. Био је ожењен Еленом ди Ђовани и преминуо је 1843. без потомства.

Ковачевић

Михајло и Роса Ковачевић доселили су се из Мостара са синовима Јовом и Јефтаном.

Јово Ковачевић (1777-1837) је са женом Маријом имао синове: Александра/Христифора, Стефана, и Ђорђа.

Александар Христифор (1805-1874) је био ожењен Маријом Гашић (1816-1911) из Дубровника и са њом имао децу: Јована/Ђованија (1838-1913),  Гаврила, Марију (1844-1875), и Ђорђа (1846-1916).

Вучетић

Први истакнути представник породице Вучетић био је Михајло Вучетић из Боке Которске. Био је ожењен Аном Ризнић, ћерком  Стефана Ризнића и са њом имао децу: Анастазију, Катерину, Елизу, Стефана, Ђорђа, и Јована. Михајло Вучетић је од црногорског владике Петра II Петровића Његоша добио племство, и титулу „племенити од Грбља“. Брат Михаило Вучетића био је архимандрит Стефан од Грбља.

Анастазија Вучетић је била удата за  Јована де Нака.

Јован Вучетић био је ожењен Ређином Шортан и са њом имао децу: Анђелију, Михаила, Спиридона, Ану, Стефана, и Марију. Од тршћанске општине добио је титулу витеза.

Поповић

Пореклом су из Боке Которске, одакле се у Трст, око 1805/6, доселио Христифор Поповић (1750-1936). Био је ожењен Анастасијом Ћетковић и са њом имао синове Спиридона/Шпира, Драга, и Николу.

Спиридон Поповић (1791-1874) био је ожењен Маријетом Чизевић.

Драго Поповић (1799-1931) био је ожењен Еуђенијом Д’Анђели и са њом имао сина Евгенија. Из свог другог брака са Ђулијом де Ђулијани Манфреди имао је ћерку Еуђенију (1870-1905) и сина Ђорђа (1872-1873). Од 1917. до 1919. био је председник Министарског савета и министар спољних послова Краљевине Црне Горе.

 Куртовић

Први представник породице Куртовић у Трсту био је Јово Куртовић, рођен у Требињу 1718. године. У Трст се преселио 1748. са својом шесторицом браће.

Његово имање наследио је синовац Максим Куртовић који је из брака са женом Јелисаветом имао сина Николу Куртовића. Члан ове породице Куртовића био је и Антун Куртовић, син Стефана и Марије Куртовић.

Квекић

Први познати члан породице Квекић у Трсту био је обућар Антоније Квекић. Био је ожењен Аном, ћерком Александра Цветковића, и са њом имао једног сина.

Марко Квекић се у Трст доселио 1820. године. Био је ожењен грофицом Јелисаветом Мирковић и са њом имао децу: Николу, Јована, Аделаиду, и Даринку.

Аделаида Квекић била је удата за грофа Камила, сенатора Јонских острва.

Даринка Квекић била је удата за црногорског књаза Данила Петровића Његоша.

Истакнути члан породице Квекић у Трсту био је и Спиридон Квекић, синовац Марка Квекића.

Теодоровић

Осамдесетих година 19. века, у Трст су се доселила браћа Петар, Ђорђе, и Драго Теодоровић, пореклом из Требиња.

Петар Теодоровић је са женом Анастасијом имао децу: Георгија, Георгија, Константина, Стефана, Александра, Филипа, Василија, Јелисавету, Анастасију, и Милицу.

Ђорђе Теодоровић био је ожењен Аном Паликућом и са њом имао децу: Петра, Димитрија, Анастазију, и Катарину.

Драго Теодоровић (1765-1818) био је ожењен Софијом, ћерком трговца Теодора Мекше, и са њом имао синове: Теодора, Теодора, Данила, Стефана, Георгија, Данила, и Јована/Драгутина и ћерке: Ану, Марију, Јелисавету/Бету, Ану, Ангелину, Пулхерију, Екатерину, и Аделаиду.

Георгије Теодоровић је био ожењен Евгенијом Стончевић.

Шкуљевић

Пореклом из Мостара, за време куге су се преселили у Дубровник, а касније у Трст.

Браћа Јефто (1803-1859) и Јован (1802-1881) су били родоначелници тршћанских Шкуљевића.

Јефто Шкуљевић био је ожењен Верандом Параскевом Вуковић и са њом имао сина Христифора/Ристу (1843-1909)  који се није женио и није имао потомке.

Опуић

Родоначелник Опуића из Трста био је Христифор Опуић (1809-1866), син Петра и Анастасије Неимаревић из Столца. Био је ожењен Аном Гашић из Дубровника и са њом имао сина Стефана. Стефан Антоније Опуић оженио се по католичком обреду Аделаидом Фонтаном. Њихова ћерка Наталија Опуић била је удата за Артура Русконија и са њим имала сина Антонина Русконија.

Александар Опуић (1825-1888) био је брат Христифора Опуића, рођен у Дубровнику. Био је ожењен Маријом Бошковић (1829-1889), сестром Божа и Ника Бошковића. Са њом је имао ћерку Милеву.

Милева Опуић је била удата за генерала Александра Константиновића (унука Јеврема Обреновића) и са њим имала ћерку Наталију и сина Владимира. Наталија Константиновић била је удата за принца Мирка Петровића Његоша.

ИЗВОР: Изложба "Култура Срба у Трсту", Архив Србије, 2016.

The post Српске породице из Трста appeared first on Порекло.

Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“ заинтересовани за изучавање генетског порекла старих племена са простора данашње Македоније – Брсјака и Мијака, позивају све заинтересоване појединце који потичу од ова два племена да се пријаве ради тестирања

Обезбеђена су средства за тестирање 9 родова, 6 брсјачких и 3 мијачка. С обзиром да се тестира порекло по мушкој линији, анализом Y-хромозома, могу бити тестирани само мушкарци. Као што је већ напоменуто, финансијска средства за тестирање су обезбеђена тако да кандидати добијају бесплатно тестирање, које иначе износи око 100 евра по особи; резултати тестирања ће бити коришћени искључиво у научне сврхе, ради проучавања њихове Y-ДНК генетске структуре о којој се с обзиром на мали број тестираних из тих предела врло мало зна, као и ради упоређивања њихових резултата са већ тестираним појединцима са целокупног подручја Балкана. Након добијања података из лабораторије, тестирани ће у најкраћем року бити обавештени о својим резултатима, а потом ће ти резултати бити објављени и у табели Српског ДНК пројекта.

Брсјаци су старо словенско племе које је населило простор Македоније, као и суседне просторе (средња Албанија, делимично север Грчке итд.). Они чине основу словенског становништва западне Македоније - дебарски крај, охридско-струшки крај, Горњи и Доњи Полог (гостиварско-тетовски крај), Кичевију (кичевски крај), Порече (општина Македонски Брод), преспански крај (Ресен) и демир-хисарски крај, с тим што им се језгро налазило у демир-хисарском крају, Дебарцу (област северно од Охрида, око села Белчишта) и у Копачки (област јужно од Кичева, око села Другова); њихових исељеника од 17. до 20. века је било и у скопском, прилепском, битољском и велешком крају, па је добар део данашњих родова из тих области брсјачког порекла. Мијаци су посебна племенска група која насељава слив реке Радике источно и североисточно од Дебра (Галичник је њихов најважнији центар), вероватно мешаног словенско-цинцарског порекла, са специфичном народном ношњом и обичајима који се по неким елементима поклапају са динарским далеко на западу. Они су се такође расељавали, па их има и источније (нпр. у кичевском крају).

Кандидати који долазе у обзир за тестирање су само они који преко свог породичног предања знају да по очевој линији потичу од Брсјака или Мијака, као и они који такво предање немају али потичу из горе наведених области у данашњој Македонији; предност при тестирању ће бити дата оним родовима који су по породичном предању и пореклу сигурни Брсјаци или Мијаци. У сваком случају ће на основу порекла пријављених кандидата генеалози Друштва српских родословаца „Порекло“ начинити избор према горе наведеним смерницама.

За податке о поступку тестирања и за пријаву, можете се обратити на мејл: nikola.vukosavljevic@poreklo.rs

The post Тестирање родова из племена Брсјака и Мијака у Македонији appeared first on Порекло.

Друштво српских родословаца „Порекло“  организује сада већ традиционално тестирање генетичког прапорекла на Српски ДНК дан, 14. септембра 2018. године. Позивамо све заинтересоване да се пријаве.

Друштво је за ову прилику обезбедило велики попуст на тестирање. Уместо пуне цене у износу од 13.000 динара, само 14. септембра 2018. цена тестирања биће 6.000 динара! Уз овај износ, потребно је уплатити и најмање 500 динара донације за Српски ДНК пројекат.

Пријаве за тестирање шаљите на dnk@poreklo.rs са назнаком: Пријава за тестирање за Српски ДНК дан.

По пријему пријаве добићете све неопходне инструкције (о месту и времену одржавања тестирања, као и податке у вези уплата).

Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“ са плаћеном годишњом чланарином, могу да предложе два кандидата за тестирање по цени од по 6.000 динара. За ове кандидате није потребна уплата донације за Српски ДНК пројекат.

Напомињемо да се тестира Y-ДНК хромозом што значи да је могуће да се тестирају искључиво мушкарци. Добијени резултат је на 23 маркера, а по добијању резултата стручњаци Српског ДНК пројекта даће тумачење резултата.

Резултати ће бити објављени у табели Српског ДНК пројекта.

Српски ДНК дан обележава се поводом дана када је (14. септембра 2012) покренут Српски ДНК пројекат, пионирски подухват Друштва српских родословаца „Порекло“.

Захваљујући генетичкој генеалогији могуће је одгонетнути тајне порекла појединаца и целе нације. У досадашњем раду, Српски ДНК пројекат је открио порекло бројних родова и велики су изгледи да, уколио се тестирате, сазнате са ким делите заједничку генетику.

Будите и Ви један оних који ће на овај начин сазнати своје порекло.

Добро дошли у свет генетичке генеалогије!

The post Велики попуст на ДНК тестирање на Српски ДНК дан, 14. септембра 2018. appeared first on Порекло.

Друштво српских родословаца „Пореко“ организује бесплатно тестирање 100 српских староседелачких родова са подручја данашње Румуније

Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“, заинтересовани за проучавање генетичког порекла Срба староседелаца са простора данашње Румуније, организују Y-ДНК тестирање Срба староседелаца са простора данашње Румуније, и овом приликом позивају све заинтересоване појединце, чији корени по мушкој линији воде порекло са тог простора, да се пријаве ради тестирања.

Резултати тестирања биће коришћени искључиво у научне сврхе, за потребе проучавања Y-ДНК генетичке структуре овог дела српског народа, као и њеног поређења са постојећим резултатима из Српског ДНК пројекта.

Након лабораторијске обраде узорака, тестирани ће бити обавештени о својим резултатима, а њихови резултати ће бити објављени и уврштени у табелу Српског ДНК Пројекта.

С обзиром да се тестира порекло по мушкој линији, анализом Y-хромозома, тестирати се могу само мушкарци.

Обезбеђена су средства за тестирање 100 припадника различитих родова.

Кандидати који долазе у обзир за тестирање су само они чија је породица присутна у Румунији кроз најмање три генерације, а предност при тестирању биће дата оним родовима чије се породично предање може потврдити кроз генеалошку литературу. Коначан избор кандидата вршиће уредници Српског ДНК пројекта.

Сви заинтересовани могу да се јаве на мејл нашег сарадника: nikola.vukosavljevic@poreklo.rs

[divide]

Укратко, о пореклу Срба на простору данашње Румуније, може се рећи следеће.

Неки подаци говоре да се још 1481. године у Темишвар  доселило око педесет хиљада душа из Србије, након Маричке и Косовске битке. Сеобе са југа ка северу су бивале све учесталије, а многи историчари тврде да је тако великих сеоба било и више од десет. После пада Баната под Турке, угарски краљ Матија Корвин, у писму римском папи 1483. године, наводи да се током протекле четири године у његово краљевство доселило преко двеста хиљада Расцијана. Где год да су стизали, Срби су одмах подизали своје цркве и манастире.

Западно подручје Ердеља, су још од прве половине XV века, између Алба Јулије и Сибиуа, насељавали Срби. Досељеници су запосели простор северно и источно од поменутог подручја, све до Јенопоља и Тејуша. Срби су били присутни и у Банату и Кришани, а ово поткрепљују и подаци Пећког катастига, својеврсног пописа становништва извршеног 1660. и 1666.године, с обзиром да је у поменутим областима регистровано близу 200 насеља са српским становништвом. Да су Срби значајан ентички елемент видимо и по мађарским изворима који су ове крајеве још од 16. века називали Рашком.

У време Велике сеобе 1690. године, Срби са подручја Баната, Кришне и Ердеља имали су запажену улогу. Непосредно пре преласка на подручје Хабсбуршког царства, на Сабору у Београду, учествовали су и Срби из поменутих крајева. У име патријарха Арсенија III Чарнојевића, добивши Веровно писмо сабора, преговоре са царем Леополдом I водио је јенопољски епископ Исаија Ђаковић.

У великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, у крајеве тадашње Аустроугарске монархије (дакле, делова и Румуније и Мађарске), пристигло је још преко 37.000 породица, које су у бекству од Турака, напустиле простор Косова, Македоније, Старе Рашке, Шумадије. Нешто касније, у 18. веку, између Тимиша и Мориша, забележено је преко двеста педесет насеља у којима су живели Срби.

Талас велике сеобе захватио је и српско становништво Баната, које је кренуло према северним деловима Угарске. По окончању рата, Банат је остао у саставу Турске. Како се међу ослобођеним подручјима нашла Кришана, досељено српско становништво појачало је постојећи српски елеменат на њеној територији.

У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Отоманском царству, Дворски савет формирао је 1701. године Потиску и Поморишку границу. У Поморишкој граници, чији је центар постао Арад, оберкапетан је био Јован Текелија. Непосредно по њеном оснивању, српски народ у Угарској, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711) доживео је тешка страдања, када је, према наводима мађарских извора, изгубио око стотину хиљада живота. Многи међу њима били су из Поморишја.

После повлачења Турске са подручја Баната, након новог рата (1716-1718), из основа је измењена етничка слика овог подручја у којем су вековима Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација најпре Немаца, а потом Мађара и Словака, и од тада почиње да се смањује број Срба на овим просторима.

Нови талас насељавања Срба у Банат дошао је Другом великом сеобом, током аустријско-турског рата (1737-1739). Овим ратом учвршћена је граница на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала стратешки непотребна. Дворски ратни савет одлучио је 1741. године да се развојачи Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало револт српских граничара, који су одбијали сеобу на југ, на нову границу, као и статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису услишени, дошло је до сеоба Срба 1751. и 1752. године под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића, на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима, између Буга, Дона и Дњепра. Тамо су основане провинције Нова Сербија и Славеносербија, а српски живаљ у Поморишју је нагло и дугорочно ослабљен.

Број Срба на територији данашње Румуније је осцилирао, и као по неком правилу, увек се смањивао, често и њиховом асимилацијом у Румуне. Тако их је по попису из 1854. године било 62.000, 1905. године 53.000, 1938. године 45.500, 1992. године 29.000, 2002. године 22.518, 2011. године 18,076. А само у Араду је још 1927.године било 30.000 Срба.

Данас се Срби углавном налазе у следећим насељима у Арадском округу, Карашко-Северинском округу, Тимишу-Тамишком округу и Мехадиначком округу. Управо су поменуте области и следећа насеља која се налазе у њима у првом плану у предстојећем тестирању Срба старинаца на простору Румуније.

The post Бесплатно тестирање 100 српских староседелачких родова са простора Румуније appeared first on Порекло.

У Гласу Српске од 29-30. септембра 2018. објављена је читуља за 46 Срба из села Ортијеш код Мостара, који су погинули у ратовима вођеним у 20. веку. 

Објава читуље је финансирана средствима родбине и кумова погинулих.

Приредио сарадник портала Порекло Небојша Бејат.

The post Читуља за 46 Срба из села Ортијеш код Мостара страдалих у ратовима у 20. веку appeared first on Порекло.

ПИШУ: Милан Радуловић и Небојша Новаковић

Објављено: 22.10.2018. | Допуњено: 01.12.2018.

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа Ј2 настала је из предачке хаплоскупине J, када је проистекла из ње прије 30.000 година, на подручју између источне Анадолије на западу и западног Ирана на истоку и између Кавказа на сјеверу и Ирака на југу. Грана се на J2a и J2b хаплогрупу. Карактеристична је за простор Мале Азије, Кавказа и Медитерана. Може се повезати са старим цивилзацијама са тог простора, Асирија, Вавилон, Хетити, Медија, те са Феничанима, Грцима, Јеврејима. Код Срба је Ј2 хаплогрупа заступљена са 9,67%, према подацима Српског ДНК пројекта од септембра мјесеца 2018. године.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ

Хаплогрупа Ј2 је настала на простору Мале Азије, између сјеверозападног Ирана и источне Анадолије, а на тај закључак упућује дистрибуција хаплогрупе, те налази археогенетике из Хуто пећине са простора сјверног Ирана датираних у мезолит, хаплогрупе J2a датираних у период између 9119-8637 п.н.е. (Lazaridis, et al., 2016), налази из Котиас Клде пећине из Грузије J2a датираних у период 7940-7574 п.н.е. (Jones, et al., 2015); те налази са централног Загроса у Ирану, са налазишта Тепе Абдул Хусеин хаплогрупе J2b-M102 из периода 8205–7756 п.н.е. (Broushaki, et al., 2016).

Неолит и енолит

Као што смо навели, хаплогрупа J2 се грана на двије гране J2a и J2b, које су формиране прије 27.000 година. Обје гране су током неолита биле заступљене на широком простору од западне Анадолије до централног Ирана, са примарним жариштем на Кавказу односно на потезу Кавказ-централни Иран. С тим да неолитска J2a гравитира Анадолији, а J2b централном Ирану. На неолитском налазишту са подручја Јордана и централног Ирана, а на узорку од 44 скелета, само је један потврђени J2, који је датиран у мезолит, а он је горе поменути J2b. Што би значило да J2 мушкарци нису били у значајнијем удијелу првих пољопривредника Леванта, који су претежно на овом подручју били E1b, T1a и G2a мушкарци, док су у Анадолији и Европи први пољопривредници били доминантно G2a хаплогрупе.

Како је Кавказ примарно жариште J2-M172 хаплогрупе, очекивано нађен је узорак и из доба енеолита, а то је I2056, J2a-M410 стар 4.546-4.466 година (Wang, et al., 2018).

На неолитском налазишту раних фармера Барин, сјеверозападна Турска, Мармара регион нађена је J2a-Z6046 хаплогрупа, налаз датиран у период између 6.500-6.200 п.н.е. (Mathieson, et al., 2015), чиме је потврђено неолитско присуство J2a популације на западу Анадолије. Крећући се према Европи J2a популација је дошла у Европу у регион Евбеје, Грчка, прије око 10.100 година, односно у Коринтију прије 9.300 година, када је почела да биљежи раст популације, док су је следиле популације E1b, R1b које су почеле биљежити раст популације прије 7.000 година, а J2b прије 4.000 година (Anagnostou, 2011).

У европским неолитским налазиштима J2 хаплогрупа је нађена у свега пар узорака на око 100 испитаних. Нађена је у сопотској култури на подручју Мађарске, узорак под шифром I4185 датиран је у период 5.016-4.838 п.н.е. (Lipson, et al., 2017), могуће да припада J2b грани (Genetiker, 2017), нађена је и J2a-Z6064> Y7010 такође у сопотској култури, на подручју Осијека (Славонија), узорак стар око 5.000 година. У култури линеарнотракасте керамике (енг. LBK) која дијелом проистиче из старчевачке културе нађена је J2a-Z6046>Z6065>Z6050 код два узорка, I5068 и I5207 датираних у 5.500-4.500 п.н.е., са подручја Аустрије (Mathieson, et al., 2017).

Док је неолитска J2b поред горе наведеног европског узорка I4185, искључиво налажена у Ирану.

Бронзано и гвоздено доба

Са почетком бронзаног доба на Блиском истоку 3.300 п.н.е. и са интезивним развојем металургије, занатства, те миграцијама сточарског становништва ка Средоземљу, започиње ширење J2 популације дуж Медитерана, те у јужну Азију. На ширење J2 популације имале су значајан утицај културе са подручја Кавказа, Мајкоп (3.700-3300 п.н.е.) и Кура-Араксес (3.400-2.000 п.н.е.) која се протезала јужно до источне Анадолије и Плодног полумјесеца, а на истоку до западног Ирана.

Обје културе су највјероватније имале доминантне мушке линије J2a1, J1, L1, G2, а на тај закључак упућују истраживања Мајкоп културе из 2018. године (Wang, et al., 2018) на узорку од 10 скелета из којих је извучена Y-ДНК хаплогрупа; од чега су два узорка I6268 и I6266, J2a1, старости између 3.696-3.532 п.н.е., док за узорак OSS002.B0101 нису успијели извући прецизнију филогенетску позицију, па је закључено само да се ради о припаднику J хаплогрупе. Три узорка су L1 хаплогрупе и сва три су из касног Мајкопа, те по један G2a2a и G2b. Са подручја мајкопске степе нађен је један Q1a2 и један R1. Иначе у степама у Јамној култури обилује R1b која је важна у етногенези Индоевропљана и тамо није нађена J2-M172. Док је из Кура-Араксес културе успио само један узорка и он је J1 хаплогрупе.

Засновано на досадашњим сазнањима припадници Кура-Араксес културе били би доминантно J2a1, J1-Z1828, L1b, T1a-P77 и G2a-L293 Y-ДНК хаплогрупа. Како је могуће да су грчка острва колонизовали потомци Кура-Араксес културе, прву европску цивилизацију Миноју на Криту би основали они (Hay, Haplogroup J2, 2018).

Из истраживања (King, et al., 2008) закључено је да су на Криту само двије хаплогрупе J2a-M319 и J2a-M92 одговарале експанзији из бронзаног доба, односно оне се могу довести у везу са минојском цивилизацијом. Обје имају вријеме експанзије на Крит 3.100 п.н.е. Археогенетским истраживањима (Lazaridis, et al., 2017) на узорку од 3 Минојца, два су била J2a-M319 и један је био G2a-CTS946 (Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans, 2017), чиме је потврђено да је M319 оснивачка линија минојске цивилизације, док је узорак из Микене I9041 припадник J2a-L26 хаплогрупе, ближе гране нису идентификоване због порозности саме Y-ДНК.

У Анадолији и Асирији је очекивано нађена J2a међу Хетитском и Асиријском популацијом, а испитани узорци са шифром MA2200-01 и MA2205 припадају J2a-M67 (de Barros Damgaard, et al., 2018), односно ближим гранама Z1847>Y4036>Z467>S11842>Z6271 прецизира (Рајевац, 2018). Иначе Анадолија има високу фреквенцију и варијацију J2a-M67 што упућује на велику старост гране на том подручју. Нађена је и у Мађарској на локалитету Лудаш-Варју-дуло (мађ:Ludas-Varjú-dűlő) у средњодунавској култури поља са урнама, у маленој Кајатис култури, узорак датиран у 1270-1110 п.н.е., па је могуће да је J2a-M67 дошла у Европу у постнеолитским миграцијама из правца западне Анадолије (Gamba, et al., 2014).

Балкан је током бронзаног доба био једна од главних траса кретања J2-M172 популације са подручја западне Анадолије ка Италији, поред медитеранске руте која ће бити актуелизована током грчке колонизације од 8. до 6. вијека п.н.е. и која ће бити доминантна у колонизацији западног Медитерана заједно са Феничанима. Тако се линије M319, M67, M92, као и већина других испод L558 гране са југа Италије могу довести у везу са грчком колонизацијом, као и дио линија испод J2b-M241>Z600. Док се дио J2a линија са сјевера Италије могу довести у везу са миграцијама Етрураца из западне Анадолије (Лидије) у Италију. Грчку колонизацију Медитерана (Finocchio, et al., 2018) посебно прати J2a-L70 грана која је присутна на западној обали Италије као и на југу Француске гдје су се налазили грчки трговачки градови. Старост L70 на поменутом подручју је између 2-3 хиљаде година што одговара времену грчке колонизације.

На истоку Медитерана на Леванту током раног бронзаног доба долази до наглог раста J2-M172 популације, гдје је нађен скелет J2b-M205 хаплогрупе у Јордану, заведен под шифром I1730, датиран у бронзано доба у период између 2.489-2.299 п.н.e (Rоttensteiner, First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers, 2016). Затим ERS1790732, J2b-M205 из Сидона у Либану, датиран у 1.600 прије нове ере (Haber, et al., 2017). Што указује да су се M205 мушкарци значајно проширили на Леванту већ у раном бронзаном добу (3.300 – 2.000 п.н.е.), мада је могуће и раније. Узимајући у обзир раније поменуту студију на 44 узорка која се бавила неолитском популацијом Плодног полумјесеца, могуће је да се већ у енолиту ( 4.500 – 3.300 п.н.е.) десила експанзија J2b популације са пордучја централног Ирана, према Леванту.

Док би се ширење J2b-M241 и M205 ка Балкану десило негдје у периоду између 2.900-2.000 п.н.е., а закључујући према: студији (Anagnostou, 2011) према којој је раст J2b популације у Грчкој започео око 2.000 п.н.е., затим гледајући по старости балканске гране J2b-M205>Y22059 која је формирана 2.900 п.н.е.; те старостима следећих M241>Z597 грана, епирске Z1296 настале 2.300. п.н.е., те централно-балканске PH1602 гране која је формирана 1.900 п.н.е., а које исходе из Z597 старе 4.900 година и која има своја примарна жаришта на истоку Медитерана.

Плодни полумјесец би био матична област и већине других европских грана J2b хаплогрупе, с тим да би већи дио медитеранске J2b био резултат трговачких и других дешавања везаних за цивилизације гвозденог доба, прије свега Феничана, а касније током антике J2b се ширила Европом са Римским царством, на шта упућује дистрибуција хаплогрупе, те археогенетика. Док би се доминантно руска грана J2b-M241>Y12000 са подручја сјеверног Ирана ширила у Мородовију највјероватније са Скитима и туркијским народима.

Антика

Носиоци друштвених процеса током антике били су Римљани и Грци, па би се већина миграција J2-M172 популације унутар Европе доводила у везу са њима. За сада са великом сигурношћу можемо претпоставити да су се J2a (L70, M67, M92, M319) и J2b-M205 гране у унутрашњости Европе шириле са Римљанима. То поткрепљују археолошки налази J2b-M205 из Енглеске, 3DRIF-26 (Rоttensteiner, Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner, 2016) из времена римске империје, те налази тројице римских грађана из Холандије N15 J2a-M67, N18 J2a-M92 и N20 J2b-M102 хаплогрупе, код којих је нађенa опрема налик аварској, могуће трачкој или сарматској коњици која је била у римској служби (Rоttensteiner, Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period), 2013). Како је мало вјероватно да су J2 мушкарци били присутни у сарматској популацији, док су са друге стране у источној Тракији присутни са око 26% могли би прецизирати да је у питању трачка коњица.

Што се тиче источног Медитерана, Леванта, западне Азије, кретања су јасна и она се везују за цивилизације са тог подручја, па тако за доминантан број J2a линија у Ирану и јужној Азији постоје могући одговори и они су обично везани за неолитске или касније процесе из бронзаног доба, док једино за присуство J2a-M92 у Ирану није могуће дати прецизнији одговор. Наиме, према истраживању (Grugni, et al., 2012) старост J2a-M92 у Ирану је 1.300±1.300 година, што може на први поглед упућивати на дешавања из раног средњег вијека, ратове или трговину Источног римског царства са Персијом. Но J2a-M92 је присутна и у Кини у Синкјангу, у региону Керија који се налази на старом Путу свиле гдје чини 25% популације, од укупно 220.000 људи колико има регион. У сусједној области Лопнура присутне су и следеће гране J2a хаплогрупе: J2a1-L26 (43.75%) ближе гране нису наведене и J2a2-L581 (14.06%) (Shuhu, Yilihamu, Bake, Bupatima, & Matyusup, 2018). Све ове информације упућују на кретање античких трговаца који су повезивали Кину са Европом. Како се Иран налази на овом древном путу можда би присуство M92 било последица тих античких процеса, те би у раном средњем вијеку J2a-M92 доживјела оснивачки ефекат, но засада прецизније одговоре на ово питање није могуће дати.

SNP МУТАЦИЈЕ

Хаплогрупу J2 дефинише снип M172; она се дијели на двије велике гране J2a и J2b:
• J2a дефинишу следеће SNP мутације: M410, L152, L212/PF4988, L559/PF4986;
• J2b дефинишу следеће SNP мутације: M12, M102, M221, M314.

МАПЕ РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ

[caption id="attachment_69095" align="aligncenter" width="671"] Карта 1: Юнусбаев Баязит Булатович, 2006.[/caption]

Карта 2: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0

[caption id="attachment_69097" align="aligncenter" width="1387"] Карта 3: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

Карта 4: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0

[caption id="attachment_69099" align="aligncenter" width="786"] Карта 5: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69100" align="aligncenter" width="2129"] Карта 6: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69101" align="aligncenter" width="2129"] Карта 7: Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

СТАБЛО

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ

Хаплогрупа J2-M172 је најзаступљенија код медитеранских народа, Грка, Јевреја, Турака и Италијана. Процентуално гледано најзаступљенија је код: Ингуша 89%, Чечена 55%, Азера 30%, Јермена 27%, Грузина 27%, Турака 24%, Грка 23%, Ирачана-Арапи 20%, Италијана 19%, Албанаца 19%, Сиријаца-Арапи 17%, Бугара 15%, Јордан 13-15%.

Изражено у процентима у Европи је најзаступљенија у: Грчкој 23%, Италији 19%, Албанији 19%, Бугарској 15%, БЈРМ 12%, Аустрија 12%, српске земље 9,67%, Португалија и Шпанија 9%, Француска 7%, Хрватска 6,3%.

Следеће гране гравитирају:

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5160>

• J2a-L24 је широко распрострањена грана која је присутна од јужне Азије на истоку, до Британије и Европе на западу.
  • J2a-L25 има три гране, од којих су F3133 и Z438 најброније.
    • F3133 гравитира западној Азији, Персији, низводна грана Y14699 Турцима.
    • Z438 је грана из које исходи L70, присутна је у свим земљама некадашњег Римског царства, такође жаришно присутна у свим регијама грчке колонизације.
    • PF5366 је присутна у источној Европи и Медитерану.
  • J2a-PF5197 присутна од арапских држава до Европе.
    • PF5172 гравитира Арабијском полуострву, присутна и у Анадолији.
      • PF5169 присутна од јужне Азије и Кине, туркијских народа до источног Медитерана, са концентрацијом у Арабији.
      • YSC0000253 јужна Азија и Арабија, туркијски народи.

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5116> PF5119>

• J2a-L558 је медитеранска грана која се дијели на Y5014>M319 и M67.
  • Y5014 гравитира Грчкој.
    • M319 често се среће у Грчкој, својствена је за Крит, оснивачка је линија минојске цивилизације.
    • Y5014 среће се у централној Европи и Француској.
  • M67 је једна од највећих медитеранских грана, на Кавказу је најчешћа грана J2a.
    • Y4036 је медитеранска грана.
    • Z7671 се најчешће среће на Кавказу.
    • Z500 је медитеранска грана која се дијели на Y6240 и M92.
  • J2-Z6065 гравитира Леванту и југозападној Азији.
    • Y13341 среће се на Леванту у Јерменији и Европи.
    • Y7687 гравитира западној Азији и Персији, дијели се на Y9268 и M47.

J2-M410> PF4610>L26> Z6064>

• Z39762 гравитира Арабијском полуострву.
• Z6055 раширена је од Индије и Пакистана до Британије.
  • Z6057> Y7013>Y28259 Пиринејско полуострво, Медитеран.
  • Z6057> Y7013>Y28259 јужна Азија, дијели се на:
    • M68 која је карактеристична за јужну Азију.
    • Y13128 јужна Азија и источни Медитеран, Британија.

J2-M410> PF4610>Z6046>

• Z6050 среће се на простору од Европе до јужне Азије.
  • Y31775 гравитира јужној Азији.
  • S15572 гравитира Европи.
• Y12379 има тежњу ка Грузији и Кавказу.

J2-M410> PF4610> PF5008>

• L581 раширена је од Плодног полумјесеца, дуж источног Медитерана, среће се и у Индији и Кини и код туркијских народа.

  J2-M102

• J2b се дијели на двије гране Z1825 и M205, обје гравитирају Медитерану и Плодном полумјесецу, срећу се и у Персији.

J2-M102>M205

M205 раширена је од Леванта до Европе, а има их и у сјеверном Ирану; примарна жаришта су на Левнту. Највећу процентуалну заступљеност у популацији биљежи код Срба и кипарских Грка. Низводно се грана на PF7321 и Y64012.

• PF7321 је најбројнија, гравитира Леванту, а срећемо је широм источног Медитерана. Грана се на: Y45447 која је раширена на Арабљанском полуострву и на CTS1969 која тежи источном Медитерану, а среће се и у Јерменији, Енглеској, Шпанији.
  • CTS1969>Y22075 присутна је на простору од Леванта до Балкана и Француске. Грана се на двије гране, Y128487 и Y22059.
    • Y22059 је карактеристична за Србе, још се среће код Бугара, Грка, Италијана, Румуна и Мађара, а формирана је прије 4.900 година. Своју демографску експанзију и оснивачки ефекат доживљава на простору средњовјековне Србије прије око 1.200 година.

J2-M102> Z1825>

• Z2453 гравитира Леванту и источном Медитерану.
• M241 је најбројнија грана J2-M102, карактеристична је за Медитеран, а среће се и у јужној Азији најчешће кроз грану Z2432.
  • Z2432 раширена је у јужној Азији, Индији и Пакистану, у мало броју и у Шри Ланци.
  • L283 Раширена је дуж Медитерана, присутна широм Европе, са јачим присуством у источној Европи.
    • Z600>Z585 је најбројнија. Дијели се на YP113 која гравитира Италији и на Z615> Z597 грану.
    • Z600> YP157 гравитира Италији.

J2-M102>Z1825>M241>L283>Z600>Z585>Z615>Z597>Z2507

• Y15058 среће се дуж Медитерана, и на сјеверу Европе.
  • Z38240 дијели се на двије гране:
    • CTS6190 заступљена на Медитерану и Смоленској области, Русија.
    • PH1602 раширена од Бугарске и Србије до централне Европе.
  • Z40052 тежи сјеверу Европе.
• Z638 Медитеран.
  • Z1296 се дијели на Y20899 и Z1297.
    • Y20899 најзаступљенија код Албанаца.
    • Z1297 грана се на, Y27522 која је раширена диљем Европе, а гравитира Тракији.

J2-M102> Z1825>M241>L283>Z600>Z585> Z615> Z597> Z2507>Z368>Z1296>Z1297> Z1295  

• Z631 раширена диљем Европе, а њена низводна грана Y12000 која је стара 2.400 година карактеристична је за Мородовију у Русији.
• Y21878 Медитеран и Бугарска.

СТАРИ НАРОДИ

Хаплогрупа J2 се може сасвим поуздано повезати са старим народима Анадолије и њиховим државама, Хетитима, Лидијцима, Ликијцима, Мизима, Јерменима и осталим, те са другим медитеранским народима Феничанима, старим Грцима и Јеврејима, али и са Персијанцима.

Грци

За Грке су карактеристичне следеће J2a линије, L70, M67, M92, M319, те J2b линије низводно од M241>Z600, а које срећемо и у Грчкој Салентини (град), централној и сјеверној Италији и J2b-M205 које често срећемо на Кипру, на југоистоку Грчке и у јужној Италији (Magna Graecia) .

Јевреји

Од 25% J2-M172 код Јевреја, нешто више од пола (54%) отпада на линије J2a-M67 (27%) и J2a-M92 (27%), с тим да 70% од M92 припада Z8096>Y20051>L556. Срећемо још и J2a-L25>L70, J2a-L25>PF4888, а од J2b линија махом су Z2453 и M241 (Jewish DNA Project, 2018).

Персија

У Персији (Иран) J2-M172 чини 23% популације. Како је јужна и централна Азија добрим дијелом ослоњена на Иран заједно са Арабијом, поменуте цјелине су имале флуктуацију становништва са Персијом, за разлику од Анадолије која нема такву блискост са Ираном. Тако су следеће J2a линије изражено заступљене у Ирану, F3133, PF5169, Z6064>M68, Z6065, M47, те од J2b линија M205 врло вјероватно гране Y45447, те J2b-M241>Z2432.

Ромеји (Византинци)

Ромеји су сасвим извјесно доминантно били J2, а на то упућује рад (Cinnioğlu, et al., 2004) гдје је у регији један, односно у источној Тракији и сјеверозападној Турској чак 30% популације J2, од чега је пола M67 и M92 хаплогрупе.

Туркијски народи

У етногенези туркијских народа учествовале су гледајући археогенетске налазе из Туркменистана, Казакстана и југа Русије, J2a-L25>F3133>Y14699, J2a-L26>PF5160>YSC0000253 и J2a-PF5008>L581>PF4993, те гледајући према резултатима (Turkic World, 2018), J2a-L26>PF5160>Z7314>PF5169, J2a-PF5008>L581>PF4993, J2a-PF5008>L581>PF4993>Y36579, J2b-M241>Y12000 и гледајући према хаплогрупама из Синкјанга J2a-PF5008>L581.

Дакле, следеће линије можемо са сигурношћу повезати са туркијским народима: J2a-PF4993, J2a-F3133>Y14699, J2a-PF5160>(PF5172, PF5169), те J2a-YSC0000253 и дјелимично J2b-M241>Y12000.

Балкан

На Балкану су хаплогрупе J2b-M241, J2b-M205>Y22059 и J2a-L70 учествовале у етногенетским процесима предсловенске популације. Линије J2b-M241 се могу довести у везу са илирском популацијом, а на тај закључак нас упућује старост грана и њихова варијација и фреквенција на Балкану, те налази археогенетике која је потврдила присуство J2b-M241 у раном бронзаном добу на Балкану. Док се J2a-L70 може повезати са каснијим грчким и/или римским становништвом.

Ромејски J2-M410> L25> Z438>Z387>L70

Највећа концентрација J2a-L70 на простору српских земаља је на југоистоку Србије, што и не чуди с обзиром на значај Ниша и округа у вријеме Римског царства и Романије (Источно римско царство) као урбаног римског центра. Ова хаплогрупа у Европи прати грчку колонизацију и римску државу.

Кричи J2b-M205> PF7321>CTS1969>Y22075>Y22059

Снажно жаришно присуство J2b-Y22059 хаплогрупе на подручју Дробњака, Потарја, Полимља и у Крајини, са резултатом Кричака (презиме) и резултатом рода Крички из села Кричке крај Дрниша, потврђује да је Y22059 грана предсловенског племена Крича који је заузимао територију између ријеке Таре на југу и ријеке Лим на сјеверу, но то не значи да су сви балкански J2b-Y22059 из кричког племена. О имену Крича постоје неколико теорија (Демић, Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио), 2017) грчка, илирско-трачка и српска. Грчка теза се заснива на могућем преображају ријечи грчки у крички; трачка теорија од ријечи krisio, односно илирске krusi, што значи црномањасти, док српска долази од тога што је њихов говор личио на кричање, или зато што су током битке испуштали гласне крике.

По народном предању које је забиљежио историчар Андрија Лубурић (Лубурић, 1930), Кричи су се са продором српских племена из правца Босне на подручје Херцеговине сукобили са њима. Старосједиоце је предводио Сумор и они су се након велике битке која се десила на подручју Невесиња и у којој је Сумор погинуо дијелом повукли према данашњој Фочи. Након доласка Словена на Балкан учествовали су у етногенези Срба; демографска експанзија Крича се десила прије 1.200 година, закључујући према НЗП рачуници са (YFull, 2018), Невски 8 и рачуници одступања од модала.

[caption id="attachment_69109" align="aligncenter" width="720"] Слика 1: стећак кричког војводе Калоке на планини Ивици, фотографисао Марио Јегдић[/caption]

Са доласком Дробњака на Језера током средњег вијека, Кричи су се сукобили са њима. Иначе у народном предању остало је сјећање да је на дробњачком земљишту почела борба против Грка. Пошто су Кричи дали жесток отпор, Дробњацима су у помоћ присколичили Оногоштани, Бањани, Риђани и Рудињани, те су Криче потисли према планини Кучајевици, гдје су изазвали помор међу њима. Доцније су се Кричи искупили у Фочи и преко Пиве од стране Дурмитора ударили на Дробњаке, али су их ови дочекали. Борбе између Дробњака и Крича биле су дуготрајне и исцрпљујуће, а на крају је резултат ових борби био пребацивање Крича на десну обалу Таре, писао је Лубурић (Лубурић, 1930).

Цуце и Пјешивци J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463

Поријекло српских племена Цуца и Пјешиваца за сада није до краја разјашњено. О могућем поријеклу генетичког рода Цуцe и Пјешиваци постоје три радне тезе, а оне су: старобалканска, грко-ромејска и италијанска.

Италија је држава са највећом концентрацијом и варијацијом (разноликом) J2a-Z38463, грана је формирана прије 4.200 година и исходи из S8230 која је формирана прије 6.100 година. Потврђене припаднике S8230 срећемо поред Италије, која је базна територија, и у Француској, Њемачкој-Саксонији, те код Јермена (YFull, 2018).

За S8230 мишљења је (Hay, Migrations to Bronze Age Italy, 2017) да је формирана на Блиском истоку, те да је са експанзијом Кура-Араксес културе мигрирала у Грчку и Италију. Из чега проистиче да је Z38463 формирана на потезу Грчка-Италија. Најближи хаплотипови српском и потврђени Z38463 су из Италије.

Грана Z38463 је присутна у приморским крајевима српске земље, прецизније она се среће на потезу Стон-Гацко-Пјешивци-Бока которска-Скадарско језеро, са Катунском нахијом и Боком которском као жаришним центром, одакле највећи број миграција српске Z38463 исходи. Највећа фреквенција и варијација од 15. до 19. вијека у српским земљама била је у племенима Цуце и Пјешивци. Демографску експанзију започињу прије око 840 година, при вјероватноћи од 90% рачунајући према Невски 8 рачуначу.

Старобалканска теза

Вјероватно су и J2a-M92>Z38463 учествовали у етногенетским процесима предсловенског становништва Балкана, јер се не могу директно повезати са познатим миграцијама из средњег и новог вијека сматра (Вукићевић, 2018).

Род Цуце и Пјешивци присутан је и у централном дијелу Балкана у Повардарју гдје је судећи по STR маркерима највјероватније присутна и друга варијација Z38463 различита од српске. Према предањима тестираних, њих 4/5 наводи да су се доселили у Црну Гору из косовске области током 15. вијека, док се 1/5 сматра старосједиоцима Зете. Што са једне стране може упућивати на конклузију да је централни Балкан био матична област рода у предсловенском периоду или је присуство Z38463 у централном-источном Балкану последица ширења српске државе током средњег вијека. У Тракији је J2a-M92 присутан са 5,76%, односно у комбинацији са узводним M67 14% од цјелокупне популације што у извјесној мјери подупире тезу.
Са друге стране, око 20% тестираних из генетичког рода Цуце и Пјешивци су према разним казивањима и породичним предањима потомци стариначког и/или предсловенског становништва Црне Горе, народа/племена познатог под именом Шпањи.

Шпањи су, према народном предању из Црне Горе, предсловенски народ који је био настањен на подручју Пјешиваца, Бјелопавлића и Цуца. Предања о Шпањима су разнолика у погледу њиховог поријекла. Често се наводе заједно са Кричима и Матаругама, али се поистовјећују и са Грцима и Римљанима. Њихово име исходи сматра (Бешић, Гарашанин, & Ковачевић, 1967) из старогрчке ријечи σπανος, Σπανος-Спаниос у значењу ћелав, односно голобрђанин. О старосједиоцима Цуца записао је следеће академик Јован Ердељановић: Још је вредно на овом месту поменути, да „стари народ“ (најстарије, пресрпско становништво) зову у Цуцама: Шпање, Матузоли, а доста често и Грци. - (Ердељановић, 1926, 1978, стр. 705)

Грко-ромејска теза

Ову тезу заснивамо на матичној области која се налази у приморју, на потезу Стон-Бока-Скадарско језеро; и на једаном грчком хаплотипу који је удаљен од српског ±2.300 година базирано на рачуници Y67 и Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 95%). То је вријеме када су Грци на Јадрану основали низ колонија.

Грци су основали градове: Салона 7. вијек п.н.е.; Епидаур 6. вијек п.н.е.; Будва, Хвар, Вис, Корчула у 4. вијеку п.н.е.; Трогир 3. вијек п.н.е. и друге. Што поткрепљује тезу у узвјесној мјери.
Блискост са италијанским хаплотиповима би објаснили флуктуацијом становништва југа Италије-Велике Грчке са приморјем. Касније за владавине Рима ово је становништво романизовано, те се ширило Европом и Малом Азијом са римском државом.

Италијанска теза

Као што смо раније навели SNP потврђене S8230 срећемо у следећим земљама: Италији, Њемачкој, Француској и Јерменији.

Најближи хаплотип српском и потврђеног Z38463 срећемо у јужној Италији у Кампањи, старост везе је према прорачуну базираном на Y37, Невген 8 и Y-Utility рачуначуначу ±900 година до заједничког претка.
Следећи блиски хаплотип је из Катара и он је удаљен ±1.000 година, према прорачуну базираном на 67 маркера. Тестирани није радио SNP за потврду S8230 гране, па је резултат у одређеној мјери упитан.
Базирано на хаплотиповима са 37 и 67 маркера који нису радили SNP за Z38463 грану, сроднике генетичког рода Цуце и Пјешивци на удаљености од 1.600 до 2.300 година према прорачунима базираним на Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 90%) срећемо најчешће у Италији. Док је по један хаплотип нађен у Грчкој, Уједињеним Арапским Емиратима и Норвешкој.

Како је базна/матична територија S8230 Италија и како је најближи и уједно и потврђени Z38463 из Италије, те како је комплетна узводна линија M92 у арапским земљама присутна до 1%, онда би генетички род Цуце и Пјешивци поријеклом био из Италије, те би се на Балкану најкасније појавио у 12. вијеку, када долази до експанзије цуцко-пјешивачке гране.

СТАРА ДНК

До сада најстарији узорак J2 је J2a са сјевера Ирана из Хоту пећине, датиран у мезолит, са централног Загроса у Ирану, J2b са налазишта Тепе Абдул Хусеин из периода 8205–7756 п.н.е., затим узорак из Грузије из Котијас Клде пећине. У тексту испод навешћемо најзначајније J2 узорке.

Нађена је у неолитској Анадолији, J2a-PF4610>Z6046>Z6048 (xZ6050), те у неолитској Европи у Осијеку у култури Сопот J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055>Z6057>Y7013>Y7010>Y13128*, у Мађарској J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055 и Аустрији J2a-PF4610>Z6046>Z6050 (xS15572,Y31775) и у Ирану, прецизира (Рајевац, 2018). Дакле нађена је у свега пар узорака.

Што се тиче бронзаног и гвозденог доба, J2-M172 су нађени у Мајкоп култури са Кавказа, минојској и микенској цивилизацији J2a-M319 и J2a-L26, те код Хетита и Асираца J2a-M67, у Ирану очекивано, у Туркменистану је нађена J2a-L24 на локалитету Намазга Тепе, на Леванту су нађени узорци J2b-M205 у Либану и Јордану. У Европи бронзаног доба нађена је J2a-M67>Z30677 у Мађарској, Кајатис култура. У приморју је нађена J2b-M241> Z600> Z2507>Y15058 ( J2-M172 Haplogroup Research, 2018).

Од узорака из антике навешћемо, Трачана J2a-L26>PF5087>PF5160>PF5197 из данашње Бугарске (Genetiker, 2015), Острогота са Крима који је J2a-M67>Z500, датиран у 4. вијек нове ере (Рајевац, 2018). Римљане, J2b-M205 из Енглеске, те J2b, J2a-M67 и M92 из Холандије о којима је било већ ријечи.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ

Ацето
Племићка породица са југа Италије, која има титулу још из норманског периода, односно од Руђера I Сицилијанског. Према резултату са FTDNA (J2b-M102 - Project, 2018), породица Ацето са Сицилије припада хаплогрупи J2b-M205.

Микеладзе
Племићка грузијска породица из Имеретија, централна Грузије. Први се пут помињу 1325. године као племство. Према резултату са (Russian Nobility, 2018) и нашем предвиђачу Невгену, они су J2a-M92 хаплогрупе, а то нам потврђује и DYS425=0.

Пален
Племићка су породица Русије, Шведске и Естоније. Поријеклом су из Помераније, чији први помен датира из 1290. године. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041(CTS4304) (Swedish Nobility DNA Project, 2018). Од ове породице су Петар фон дер Пален и Петар Петрович Пален.

Петар фон дер Пален
Петар фон дер Пален (1745-1826) био је руски гроф, војсковођа, генерал коњице, војни губернатор Санкт Петербурга, велики канцелар Малтешког крста, војни инспектор, главни директор пошта, члан Колегијума иностраних послова. Главни је завјереник у убиству императора Павла I Петровича. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Петар Петрович Пален
Петар Петрович Пален (1778-1864) био је руски племић, гроф и генерал царске војске. Учествовао је у убиству императора Павла I Петровича. Учесник је Руско-турског рата (1828—1829), а касније је био амбасадор Русије у Француској (1835-1841). Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Еарл од Еглинтона
Наследна титула главара племићког шкотског братства Монтгомери. Први гроф од Еглинтона био је Хју Монтгомери (1460-1545). Припадају хаплогрупи J2a-L26>Z6064>Y7010>Y22056 (Montgomery Project, 2018).

Арсеније III Чарнојевић
Арсеније III (Бајице, Цетиње, 1633. - Беч, 27. октобар 1706) је од рода Мартиновића из Бајица, a који су од братства Орловића из Цуца. Хаплогрупа Орловића из Цуца је J2a-M92>S8230>Z38463. Био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. Арсеније Чарнојевић је био трећа најзначајнија фигура у историји СПЦ после светог Саве, оснивача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.

Фридрих Енгелхорн
Фридрих Енгелхорн (1821-1902) био је њемачки индустријалац и оснивач БАСФ-Баденска фабрика анилина и соде. Према (J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project, 2018) припада хаплогрупи J2a-M92>PF7412>Z515.

Јован Попл
Јован Попл (1925-2004) био је хемичар, добитник Нобелове награде за хемију за допринос у области квантне хемије. Припада хаплогрупи J2b-M205>YP13 (The Pople family of High Ham, Somerset, England, 2017).

Бранко Богуновић
Бранко Богуновић (1911-1945) је припадник и војвода Југословенске војске у отаџбини. За вријеме Другог свјетског рата био је помоћник команданта Динарске дивизије Момчила Ђујића и комадант корпуса. Предводио је напад на Босанско Грахово 27. јула 1941. године, на дан који ће се касније именовати као почетак НОБ-а ака партизански устанак у БиХ. Због својих ратних подвига, добио је од Српске православне цркве „Светог Петра“ у Доњем Тишковцу старо и веома престижно одијело војводе Милована Павасовића из устанка 1715. године. Хаплогрупа J2a-M92>S8230>Z38463.

Миле Дупор
Миле Дупор (1905-1981) био је астролог и писац астролошке и сродне литературе са философско мистичком тематиком. Хаплогрупа Дупора је J2b-M205>Y22059.

Ненад Перуничић
Ненад Перуничић рођен је у Пљевљима, 1. маја 1971. године. Чувени је српски рукометаш. Селектор је Црвене Звезде и репрезентације Србије. Са репрезентацијом Југославије освојио је бронзану медаљу на Светском првенству у рукомету 1999. године у Египту. Познат по надимку Терминатор, који је добио захваљујући својој корпулентности, разорном шуту и агресивној игри у нападу. Хаплогрупа J2b-M205>Y22059.

Милић од Мачве
Милић Станковић ака Милић од Мачве (1934-2000) био је један од најпознатијих српских сликара 20. вијека. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Медиала. Своја умјетничка дјела представљао је широм свијета. На његовим сликама доминирају лебдећи балвани, затим ужарене лопте и санте леда. Чувени српски психијатар Веселин Веско Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића написао је: „За Милића од Мачве сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти геније“. Хаплогрупа J2b-M205>Y22059.

Слободан Самарџић
Слободан Самарџић је рођен 10. марта 1953. године, поријеклом је од братства Самарџића из Кривошија. Доктор је политичких наука, професор на Факултету политичких наука у Београду и народни посланик у Скупштини Републике Србије. Био је министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице у периоду од 2007. до 2008. године. Хаплогрупа Самарџића са Кривошија је J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463.

Насим Николас Талеб
Насим Николас Талеб рођен 1960. године, либански је есејиста и писац. Његова књига Црни лабуд, проглашена је од стране Сандеј тајмса за једну од дванаест најутицајнијих књига у свијету од Другог свјетског рата. Хаплогрупа J2b-M205 (Descendants of haplogroup IJ-M429, 2017).

Адам Сандлер
Адам Сандлер је амерички глумац јеврејског поријекла, рођен 9. септембра 1966. године. Познат је по филмским комедијама као што су: Хепи Гилмор, Водоноша, Господин Дидс и Без љутње молим. Хаплогрупа J2a-M67>Z30390 (Hay, Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1, 2017).

Бен Афлек
Бенџамин Афлек је амерички је глумац, рођен 15. августа 1972. Познате филмске улоге су у филмовима Армагедон, Перл Харбор, Арго, Ишчезла, Бетмен против Супермена: Зора праведника и Лига правде. Хаплогрупа J2a-M319 (J2-M172 Project, 2018).

Чланак можете преузети у PDF формату ОВДЕ.

Литература:

1. J2-M172 Haplogroup Research. (2018, February 28). I4331 Checked Y-SNPs. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://docs.google.com/spreadsheets/d/1pJeiAQX5PleDhTznupb-TLW7xp1G9OD9_uy-gWmhiq4/edit#gid=0 and https://j2-m172.info/2018/02/y-snp-analysis-of-i4331-j2b2a-l283-bronze-age-croatia-mathieson-et-al-2018/
2. Anagnostou, P. (2011). The Genetic Signature of Neolithic in Greece. Bologna: University of Bologna.
3. Battaglia, V., Fornarino, S., Al-Zahery, N., Olivieri, A., Pala, M., Myres, N. M., & Semino, O. (2008). Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe. European Journal of Human Genetics, 820-830. doi:10.1038/ejhg.2008.249
4. Broushaki, F., Thomas, M. G., Link, V., López, S., van Dorp, L., Kirsanow, K., . . . al., e. (2016). Early Neolithic genomes from the eastern Fertile Crescent. Human Genetics. Science. doi:10.1126/science.aaf7943
5. Cinnioğlu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., . . . Underhill, P. (2004). Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Human Genetics, 127-148. doi:10.1007/s00439-003-1031-4
6. de Barros Damgaard, P., Martiniano, R., Kamm, J., Moreno-Mayar, J. V., Kroonen, G., Peyrot, M., . . . al., e. (2018, May 9). The first horse herders and the impact of early Bronze Age steppe expansions into Asia. Science. doi:10.1126/science.aar7711
7. Descendants of haplogroup IJ-M429. (2017, December 26). J2: Nassim Nicholas Taleb. Retrieved from Descendants of haplogroup IJ-M429: https://haplogroupijm429.wordpress.com/2017/12/26/j2-nassim-nicholas-taleb/
8. Eupedia. (2017, June). Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml
9. Finocchio, A., Trombetta, B., Messina, F., D’Atanasio, E., Akar, N., Loutradis, A., . . . Novelletto, A. (2018, May 10). A finely resolved phylogeny of Y chromosome Hg J illuminates the processes. Scientific Reports. doi:10.1038/s41598-018-25912-9
10. Gamba, C., Jones, E. R., Teasdale, M. D., McLaughlin, R., Gonzalez-Fortes, G., Mattiangeli, V., & al., e. (2014, October 24). Genome flux and stasis in a five millennium transect of European prehistory. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms625 7
11. Genetiker. (2015, September 1). More Y-SNP calls from Iron and Bronze Age Bulgaria. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2015/09/01/more-y-snp-calls-from-iron-and-bronze-age-bulgaria/
12. Genetiker. (2017). Y-SNP calls for I4185. Преузето са Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/y-snp-calls-for-i4185/
13. Genetiker. (2017, August 3). Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2017/08/03/y-snp-calls-for-minoans-and-mycenaeans/
14. Grugni, V., Battaglia, V., Hooshiar Kashani, B., Parolo, S., Al-Zahery, N., & al., e. (2012, July 18). Ancient Migratory Events in the Middle East: New Clues from the Y-Chromosome Variation of Modern Iranians. PLOS ONE. doi:10.1371/journal.pone.0041252
15. Grugni, V., Raveane, A., Mattioli, F., Battaglia, V., Sala, C., Toniolo, D., . . . Semino, O. (2018). Reconstructing the genetic history of Italians: new insights from a male (Y-chromosome) perspective. Annals of human biology, 44-56. doi:10.1080/03014460.2017.1409801
16. Haber, M., Doumet-Serhal, C., Scheib, C., Xue, Y., Danecek, P., Mezzavilla, M., & Youhanna, S. (2017, July 1). Continuity and Admixture in the Last Five Millennia of Levantine History from Ancient Canaanite and Present-Day Lebanese Genome Sequences. The American Journal of Human Genetics. doi:10.1016/j.ajhg.2017.06.013
17. Hay, M. (2017, February 2). Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/threads/33598-Actor-Adam-Sandler-may-belong-to-Y-haplogroup-J2a1
18. Hay, M. (2017, February 22). Migrations to Bronze Age Italy. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/archive/index.php/t-33622.html
19. Hay, M. (2018, September 28). Haplogroup J2. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J2_Y-DNA.shtml
20. J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. (2018, October 5). J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. Retrieved from Family Tree DNA:: https://www.familytreedna.com/public/J2a4b?iframe=ycolorized
21. J2b-M102 - Project. (2018, October 5). J2b-M102+. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/m102/default.aspx?section=yresults
22. J2-M172 Haplogroup Research. (2018). Scientific Papers:Ancient J/J2 DNA. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/links/scientific-papers/
23. J2-M172 Project. (2018, October 10). J2-M172 Project. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/j2-m172/about/background
24. Jewish DNA Project. (2018, October 4). Jewish DNA Project - Y-DNA Classic Chart: J2a4&J2b2 (M12). Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/JewishDNAProject?iframe=yresults
25. Jones, E. R., Gonzalez-Fortes, G., Connell, S., Siska, V., Eriksson, A., Martiniano, R., & al., e. (2015, November 16). Upper Palaeolithic genomes reveal deep roots of modern Eurasians. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms9912
26. King, R. J., Ozcan, S. S., Carter, T., Kalfoğlu, E., Atasoy, S., Triantaphyllidis, C., . . . Underhill, P. A. (2008). Differential Y‐chromosome Anatolian Influences on the Greek and Cretan Neolithic. Annals of Human Genetics, 205-2014. doi:10.1111/j.1469-1809.2007.00414.x
27. Lazaridis, I., Mittnik, A., Patterson, N., Mallick, S., Roland, N., Pfrengle, S., . . . al., e. (2017). Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans. Nature. doi:10.1038/nature23310
28. Lazaridis, I., Nadel, D., Rollefson, G., Merrett, D. C., Rohland, N., & Mallick, S. (2016, July 25). Genomic insights into the origin of farming in the ancient Near East. Nature, 419–424. Retrieved from https://www.nature.com/articles/nature19310
29. Lipson, M., Szécsényi-Nagy, A., Mallick, S., Pósa, A., Stégmár, B., Keerl, V., & al., e. (2017, Mart 6). Parallel ancient genomic transects reveal complex population history of early European farmers. BioRxiv, Nature. doi:https://doi.org/10.1101/114488
30. Mathieson, I., Alpaslan Roodenberg, S., Posth, C., Szécsényi-Nagy, A., Rohland, N., & al., e. (2017, May 9). The Genomic History Of Southeastern Europe. BioRxiv, Nature. doi:10.1038/nature25778
31. Mathieson, I., Lazaridis, I., Rohland, N., Mallick, S., Patterson, N., Alpaslan Roodenberg, S., . . . al., e. (2015, December 24). Eight thousand years of natural selection in Europe. BioRxiv, Nature, 499–503. doi:10.1038/nature16152
32. Montgomery Project. (2018, October 10). Montgomery. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/montgomery/about/background
33. Mršić, G., Gršković, B., Vrdoljak, A., Popović, M., Valpotić, I., Anđelinović, Š., & Stenzl, V. (2012). Croatian national reference Y-STR haplotype database. Molecular Biology Reports, 7727–7741. doi:10.1007/s11033-012-1610-3
34. Russian Nobility. (2018, October 5). Russian Nobility. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/russian-nobility-dna/about/background
35. Rоttensteiner, C. (2013, April 13). Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period). Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2015/04/three-j2-found-at-merovingian-buriel-site-roman-frankish-transitional-period/
36. Rоttensteiner, C. (2016, January 23). Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/01/exogenous-roman-era-york-3drif-26-is-j2b1-m205-and-likely-middle-eastener/
37. Rоttensteiner, C. (2016, Jun 23). First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/06/first-ancient-j2-from-iran-mesolithic-copper-age-and-levant-bronze-age-lazaridis-et-al-first-farmers/
38. Sanders, R. (2013). J2-M172 Y-DNA Basic Population Size Analysis. 2013: Arnhem.
39. Shuhu, L., Yilihamu, N., Bake, R., Bupatima, A., & Matyusup, D. (2018, February). A study of genetic diversity of three isolated populations in Xinjiang using Y-SNP. Acta Anthropologica Sinica, 146-156. doi:10.16359/j.cnki.cn11-1963/q.2017.0067
40. Swedish Nobility DNA Project. (2018, October 5). Swedish Nobility DNA Project - DNA-projekt för svensk adel. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/swedishnobilitydna?iframe=yresults
41. The Pople family of High Ham, Somerset, England. (2017, October 3). Last name: Pople (Lepeuple). Retrieved from The Pople family of High Ham, Somerset, England: https://poplefa.carbonmade.com/projects/4638348
42. Turkic World. (2018, October 3). Turkic World - Y-DNA Classic Chart. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/Turkic/default.aspx?section=yresults
43. Wang, C.-C., Reinhold, S. R., Kalmykov, A., Wissgott, A., Brandt, G., & al., e. (2018, May 16). The genetic prehistory of the Greater Caucasus. BioRxiv. doi:10.1101/322347
44. YFull. (2018, 10 3). J-S8230. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-S8230/
45. YFull. (2018, 10 3). J-Y22059. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-Y22059/
46. Бешић, З., Гарашанин, Д. Г., & Ковачевић, Ј. (1967). Историја Црне Горе 1. Београд: Научно дело.
47. Вукићевић, И. (2018, септембат 29). Родови старобалканског порекла у Црној Гори. Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/11/19/rodovi-starobalkanskog-porekla-u-crnoj-gori/
48. Демић, П. (2017, октобар 15). Кричи – трагом изгубљеног племена (генетика). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/15/krici-tragom-izgubljenog-plemena-genetika/
49. Демић, П. (2017, октобар 2). Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/
50. Ердељановић, Ј. (1926, 1978). Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве.
51. Лубурић, А. (1930). Дробњаци - племе у Херцеговини. Београд: Српска краљевска академија.
52. Порекло, СДНК. (2018, Септембар). Српски ДНК пројекат. Преузето са Порекло: https://dnk.poreklo.rs/DNK-projekat
53. Рајевац, М. (2018). Древна Ј . Београд: Друштво српских родословаца "Порекло": Српски ДНК пројекат.
54. Теучеж, И., Почешхова, Э., Схаляхо, Р., Дибирова, Х., Агджоян, А., Утевская, О., . . . Богунов, Ю. (2013). Генофонды абхазо-адыгских народов, грузин и армян в евразийском контексте. Вестник Московского университета, Антропология, 42-62. Преузето са http://xn--c1acc6aafa1c.xn--p1ai/library/papers/Teuchezh2013.pdf

The post Хаплогрупа Ј2 (са освртом на српске земље) appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_69146" align="aligncenter" width="1024"] Медун, Google Street View[/caption]

Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs)
Објављено: 23.10.2018. | Допуњено: 2.12.2018.

Кратки опис рода

Кучи су етнички мешовити српско-албански род коме припада највећи део становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе, као и бројни исељеници широм Црне Горе и Србије. О називу рода постоје различите теорије од којих је најчешћа она да потиче од албанске речи "куч" која се преводи на српски као "црвен". Презиме Кучи се први пут спомиње 1330. године на северу Албаније, док се Кучи као племе први пут спомињу 1455. године у Зети.

До сада је уврђено да роду Куча припада чак 11 група сродних братстава из самог племена која имају различита предања о пореклу, а то су Мрњавчићи, Дрекаловићи, Бонкећи, Никићи и Нуцуловићи, Љухари, Пераловићи, Нилејићи, Јововићи и Јокановићи у Кучима, као и исељени Бекташевићи и Лончаревићи из Бањкана у Затријепчу и Лапи из Фундине. Овом роду припадају и поједина братства у Црној Гори, Херцеговини и Србији која имају предање о пореклу из Куча, али за која се не зна од ког тачно братства и места потичу, као и неких братстава која уопште немају предање о пореклу из Куча. Међу првима се по бројности издвајају Радовићи у околини Невесиња и Меховићи из Бихора, а међу другима Бакићи у Васојевићима, Каљићи из Доњег Колашина, Љаљевићи из Бјелопољске области и Бандери и Цириковићи у Плавско-Гусињској области.

О Кучима као територијалном племену су детаљно писали многи аутори, а најзначајнији су радови војводе Марка Миљанова Поповића, Јована Ердељановића и Миљана Јокановића који су вредан извор информација о братствима из Куча иако у то време није било познато да већина Куча припада истом роду. У овом тексту су по први пут коришћени ДНК резултати као основ за разумевање и откривање прапорекла огромне већине припадника овог племена за које се, насупрот предањима, испоставило да је проистекло од истоименог рода. Упоредном анализом племенских предања, родослова, историјских извора и генетике братстава из Куча се данас може доћи до битних закључака до којих споменути аутори нису могли да дођу на основу њима доступних података. Управо то и јесте циљ овог текста који се превасходно бави расветљавањем порекла, миграција и гранања рода Куча, а не племеном Куча. Сходно томе, о братствима из Куча која не припадају овом роду, племенској историји и сличним темама овде неће бити пуно речи. Tекст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Кучи припадају грани E-V13>Z5018>Z16661>BY165837 којој, на основу досадашњих резултата, не припада ниједан други род на нашим просторима. Братства која припадају овом роду чине убедљиву већину становништва у племену Кучи, док су исељеници из Куча бројни у Рожајској области, Бихору, Бјелопољској области и Васојевићима. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

Историјски помени

Презиме Куч се први пут спомиње у 1330. године катуну Љеша Туза у катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граници Зете са Купелником (данашња северна Албанија). Наиме, један од становника тог катуна био је и Петар Куч. Кучи се као село у области северно од Скадра спомињу први пут у Скадарском земљишнику за 1416. годину, међутим у том селу није забележено презиме Куч које се спомиње у следећим местима северно од Скадра исте године: Santo Auracio, Egressi soto Podegora, Sordani soto Podegora, Ibardi, Bolsa и Rapisti. Да презиме Куч није специфично само за северну Албанију, показује и податак да је 1431. године забележено село Кучи код Валоне. Јужно од Скадра такође постоји село Кучи, а нешто јужније у Задрими и село Бушати што упућује на то да се ради о исељеницима из катуна Љеша Туза имајући у виду да су у њему живели и Бушати. Не може се са сигурношћу тврдити да су Кучи из околине Скадра основали племе Кучи у Брдима, али тако нешто се основано може претпоставити на основу истог правца миграција које су имали и други родови који се спомињу у катуну Љеша Туза. Кучи се на подручју у Брдима које настањују већ вековима први пут спомињу 1455. године у уговору који је Млетачка Република потписала са представницима зетских села и племена којим су јој се обавезали на верност.

За истраживање порекла рода Куча, као и других родова који су формирани у позном средњем веку, од изузетног су значаја подаци из турских дефтера (пореских пописа). Турске дефтере су преводили Селами Пулаха (на албански језик) и Бранислав Ђурђев (на српски језик), с тим што је Пулаха за разлику од Ђурђева преводио и имена пописаних лица. Како род Куча настањује готово сва села на подручју истоименог племена, у табели која следи ће бити приказани подаци о броју кућа за сва места из нахије Кучи. Поједина села на истоку племенске области Куча, попут Медуна и Фундине, тада су припадала граду Подгорици, због чега је мало вероватно да су Кучи тада становали у њима. С друге стране, нахија Кучи се простирала источније него племе Кучи и обухватала је поједина села која данас припадају Албанији.

Ђурђев наводи да су сва насеља 1485. године пописана као села, а 1497. као катуни изузев Брођина и Радоне (или Радуна) који су и тада били пописани као села. Пулаха је за разлику од Ђурђева за дефтер из 1485. превео и имена пописаних пореских обвезника, али их је у великој мери албанизовао. То посебно долази до изражаја код чисто српских имена којима је додавао слово "и" те је рецимо име "Веселин" записао као "Веселини". Међутим, упркос томе, већина имена су или типично српска или типично албанска, те албанизована имена представљају проблем само када су у питању календарска имена која су заједничка и Србима и Албанцима јер је тада на основу његовог превода немогуће утврдити имена у оригиналу. Оно што се на основу имена попиисаних може приметити јесте да су Кучи још у XV веку били етнички мешовито српско-албанско племе. Најбитнија промена до које је дошло између дефтера 1485. и 1497. године јесте што је некадашње село Пантаљеш подељено на три засебна села (Љешевићи, Павловићи, Петровићи), као и настанак села Бањовићи, Лопари и Коћи.

Банкећи су село које под овим именом данас не постоји, али постоји истоимени род који је најбројнији у Затријепчу. Матица овог рода је у Мужечкој (на албанском Мужечк) одакле су се најпре проширили на Рудине и Никмараш са којима Мужечка чини Доњи Затријебач. То је уједно и подручје на које се село Банкећи највероватније односи.

Бањовићи су село названо по данашњем истоименом братству које је према предању најпре живело у Лопарима, селишту које данас припада Коћима, да би одатле прешли у садашње село Лопари које припада Фундини где и данас живе. Село је забележено једино 1497. године. Иако Фундина у XV веку није припадала нахији Кучи, већ Подгорици, могуће је да се село Бањовићи ипак односи на Лопаре у Фундини јер се ради о издвојеном засеоку на крајњем истоку подручја које данас припада Фундини. Друга могућност је да се под Бањовићима подразумевало некадашње село Лопари које је данас у атару Коћа.

Бардањи и Брштан су некадашња кучка села на десној обали Цијевне из којих су се према предању Мрњавчићи доселили у Орахово. Ова села већ пар векова припадају Климентима, а приликом разграничења Црне Горе и Албаније 1913. године припала су Албанији и налазе се одмах иза границе наспрам Попрата у Затријепчу. Села су налазе на стрмини и изузетно су неповољна за живот те је њима у данашње време преостало свега пар кућа. Пулаха у свом преводу турског дефтера Брштан наводи као Стани, а на албанском се Брштан данас зове Рштани.

Битидоси су село названо по истоименом роду који је забележен још 1314. године у катуну Љеша Туза северно од Скадра. Како се у истом катуну помиње и Петар Куч, највероватније су били део исте миграције са Кучима из околине Скадра ка Брдима. Роберт Елси наводи да се село Битидоси налазило на месту где је данас село Дељани (Delaj).

Броћине су село за које Ђурђев и Јокановић, аутори који су анализирали турске дефтере, нису успели да утврде где се налазило. Међутим, како су се границе нахије Кучи простирале источније него границе племена Кучи, највероватније је у питању село Броје у Климентима које се налази на левој обали Цијевне преко пута Брштана и Бардање.

Лазорце је село које и данас постоји под тим називом у Орахову. Како је приказано одвојено од села Пантаљеш 1485. године, може се закључити да Перићи који су грана Мрњавчића-Петровића тада нису живели у том селу. Огроман пораст броја кућа између 1485. и 1497. године (са 5 на 30) указује на то да су Перићи управо у том периоду досељени у Лазорце.

Лопари су, као што је већ речено, село у Фундини, али уједно и селиште у Коћима. Није познато на које од два Лопара се односи ово село са турских дефтера.

Пантаљеш је село које је највероватније названо по Панти, претку Мрњавчића. Матица Мрњавчића на данашњем простору Куча је предео Орахово који се састоји од села Подград, Берова, Кути и Лазорце, а како је једино Лазорце засебно приказано на свим турским пописима из тог периода, може се закључити да се села Љешевићи, Павловићи и Петровићи готово извесно односе на преостала три села у Орахову. Према предању Панта је имао синове Петра, Ђурђа, Тиха, Љеша и Мара, тако да су Љешевићи и Петровићи по свему судећи добили своје називе по двојици његових синова Петру и Љешу. Како је Матица Љешевића село Кути, а матица Петровића село Берова, захваљујући овом попису можемо са великом сигурношћу рећи да су то старији називи ових села. Село Павловићи се вероватно односи на Подград, матицу Ђурђевића, а име је могло добити по Павлу Ђурђевом који се спомиње у дефтеру из 1485. године у селу Пантаљеш.

Радона или Радун је село за које се не може поуздано тврдити где се тачно налазило, али како је по величини друго насеље у нахији и притом једино у којем је било и муслимана који су по правилу живели у најплоднијим селима, може се основано претпоставити да се ради о најжупнијем делу племена који чине Косор, Лијешта и Убли. На подручју северно од Орахова се налази катун Радан који су могуће основали становници ових села.

Марјан Грбичић Болица у свом опису Скадарског санџака из 1614. године спомиње Лала Дрекаловог и Ника Рајичева као војводе веома ратоборних Куча Албанаца католичке вероисповести којих је било 490 кућа и који су имали 1500 ратника: N. 490 Chuzzi Albanesi commandata Lale Drecalov et Neco Raizcov, gente bellicosissima et valorosissima 1500. Иако би се на основу овога могло закључити да су сви Кучи били католици и уједно Албанци, то сигурно није био случај јер сва предања говоре о томе да је још у том периоду племе било делом православно. Међутим, имајући у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик и да му је прва жена била Албанка из Кастрата, као и да је тек у другој половини XVII века прешао на православље, овај податак заиста наводи на закључак да су Кучи тада били већим делом католици, а уједно и Албанци.

Предања

О пореклу становништва Куча су писали бројни аутори од којих су најзапаженији радови војводе Марка Миљанова и Јована Ердељановића који су записали бројна предања о пореклу породица из тог племена. Најстарија забележена предања српских аутора о Кучима потичу од Томе Ораовца кога су Миљанов и Ердељановић у више наврата цитирали у својим радовима. С обзиром да род Куча чини велики број братстава са различитим предањима, за сваку групу братстава ће бити наведена предања о њиховом пореклу.

Мрњавчићи према предању потичу од Гојка Мрњавчевића, брата краља Вукашина. Гојкова породица је након његове смрти морала да напусти Скадар због доласка Турака, а одатле су се преселили у Брштан (према Ораовцу) или Бардању (према Миљанову) на десној обали Цијевне. Оба села се налазе на крајњем југу данашње племенске територије Климената, међутим у то време су оба села припадала Кучима што потврђују турски дефтери из XV века. Ту су боравили две генерације и примили католичку веру јер није било православних свештеника, а у исто време су поред српског почели да говоре и албански јер су живели искључиво са Албанцима. С обзиром на лоше услове живота селе се у Орахово у Кучима одакле су убрзо протерали староседеоце. Из Орахова су се даље ширили по другим селима у Кучима.  Мрњавчићи сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића где је према њиховом предању живео родоначелник Мрња. Гојко је према устаљеном предању које су забележили Миљанов и Ердаљановић имао сина Ненаду, Ненада је имао сина Грчу, а он је имао сина Панту од чије петорице синова Мара, Петра, Леша, Ђурђа и Тиха потиче пет основних грана Мрњавчића:

1. Никезићи (по Никези Марином) са матицом у Безјову (славе Никољдан)
2. Петровићи (по Петру Пантином) који се деле на Дедиће, Љачевиће и Паљевиће са матицом у Берови, Периће са матицом у Лазорцу, Мартинљаковиће и Нилевиће са матицом у Безјову и Бојовиће са матицом у Ублима (у Орахову славе Јесењи Јовањдан, а у Безјову и Ублима Никољдан)
3. Љешевићи (по Лешу Пантином) који се деле на Главатовиће са матицом у Кутима у Орахову, Љуљановиће са матицом у Кривом Долу, Жиковиће са матицом у истоимном селу у Ублима и Љушовиће са матицом у Колашину (славе Митровдан сем Главатовића у Фундини који славе Никољдан и Љуљановића у Фундини који су муслимани)
4. Ђурђевићи (по Ђурђу Пантином) са матицом у Подграду у Орахову (славе Митровдан)
5. Костровићи (по Костру Тиховом) са матицом у истоимном селу у Ублима (славе Никољдан)

Битно је споменути да се у народним предањима не спомињу Петровићи и Љешевићи, већ само братства која су од њих настала. Међутим, на основу турских дефтера се јасно види не само да су постојала та два презимена, већ да су се по њима и звала села која су потомци Петра и Леша настањивали. Миљанов наводи и да је Грча имао двојицу браће или ближих рођака који су се звали Крсто и Шако, те да од њих потичу албанска племена Кастрати и Шаљани. Према истом предању, од Грчиних потомака који су се иселили у околину Ђаковице потичу Берише са којима су се Кучи највише рођакали од ова три албанска племена. Међутим, на основу досадашњих ДНК резултата ово предање се може одбацити јер Кучи немају сроднике међу тестиранима из тих племена.

Према мање прихваћеном предању које је записао Ораовац, Гојко је имао Гаврила и Марка, Гаврило је имао Ненада, а Марко Гојка. Ненад је имао пет синова Мара, Леша, Тиха, Петра и Панту, док је Гојко имао Ђурђа.

Ердељановић је грешком међу старинце сврстао неколико братстава која су према предању од Мрњавчића, а то су Бојовићи, Нељевићи и Гољевићи у Ублима, Цикнићи у Фундини и Мартинљаковићи у Прикаљу који су досељени из Безјова. Ердељановић за Гољевиће и сам наводи да неки сматрају да су од досељених Мрњавчића, у шта он лично није веровао, док за остала братства не наводи ништа слично, највероватније јер је о њима податке прикупио од већих братстава у окружењу. Најбољи доказ за то су Мартинљаковићи за које наводи да су "живели у Безихову под брдом Мартиником, и народ можда с правом доводи њихово презиме у везу с именом тога брда" иако они презиме носе по свом родоначелнику Мартину Љакову, о чему имају чврсто предање. Ово је уједно и сасвим логично јер је конструкција презимена Мартинљаковић (изведеница од имена сина и оца) типична за албанска братства и јавља се у мањем броју и код Срба који живе са Албанцима. Како су брдо и католичко гробље у Безјову названи по претку овог братства, овде имамо још једну потврду да су Мрњавчићи у Куче дошли као католици, како им и гласи предање. Буришић је 1894. године у свом раду о Кучима за Бојовиће и Нељевиће у Ублима и Мартинљаковиће у Безјову забележио да потичу од Петра Пантова и да су сва три братства дошла из Берове у Орахову где су досељени из Албаније. Миљан Јокановић, који је порекло Куча истраживао у другој половини XX века, за Нељевиће тврди да су огранак Љуљановића из Кривог Дола. У сваком случају се ради о братству које потиче од Мрњавчића били они огранак Беровјана или Криводољана.

Ердељановић ни Љуљановиће није сматрао за Мрњавчиће, већ за досељенике из Диноше у Грудама, а занимљиво је да је он под тим братством сматрао само Ледињане и део Криводољана насупрот предању по коме сви Криводољани потичу од Љуљана Којковог, унука Љеша Пантиног. Пасови Љуљановића су према Јокановићу следећи: Гојко Мрњавчевић-Ненад-Гаврило "Грча"-Панто-Алекса "Љешo"-Којко-Љуљан-Јован-Иван. Иван је имао петорицу синова: од Вучице, Која (звани Каљо) и Ђурице су Криводољани и Јусуфрамићи у Диноши, од Вука су Нељевићи у селу Прелевићи у Ублима, а од Ћетка су Ледињани. Према предању, Која и Ћетко су се преселили у Љуљан у Диноши, одакле су због сукоба са Грудама прешли у село Ледине у Фундини где је остао Ћетко, док се Која вратио у Криви До. Ердељановић је на основу податка да су Ледињани и део Криводољана дошли из засеока Љуљан у Диноши закључио да Љуљановићи одатле потичу, док се заправо ради само о делу Љуљановића из Кривог Дола који су добили земљу у Диноши. Тако он не наводи да су Која и Ћетко имали браћу, те сматра да су се прибратили Криводољанима. Ердељановић очито није знао за ово предање о миграцији Криводољана у Диношу и одатле у Ледине и назад у Криви До које спомиње и Стеван Дучић у свом делу о Кучима. На основу резултата Николића из Кржање који потичу од Које, може се закључити да Љуљановићи тј. Криводољани у целости припадају роду Куча.

Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Вујачићи из Зете, Подгора и Љешанске нахије, Мицановићи из Пљеваљске области, Затарја и Доњег Колашина, Ђурђевићи из Затарја, Мекићи из Колашина и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нису од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највероватније од Тихомира који су једно време живели у Орахову по доласку из Груда, како гласи друго предање које наводи Јокановић. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи, Никезићи и Вујачићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан.

Дрекаловићи су најбројнија група братстава у Кучима, а потичу од Дрекала који је живео у XVI веку и о чијем пореклу постоји неколико различитих предања. Према устаљеном предању самих Дрекаловића њихов родоначелник је син Јована и унук Ђурђа Кастриота Скендербега. Јован је након смрти свог оца побегао у Италију, док је његова трудна жена најпре отишла у свој род у Кастрате, а одатле према једној верзији прешла у Селце у Климентима, а према другима у Брштан (данас такође у Климентима, а у то време у Кучима) где се родио Дрекале. Одатле је Јованова жена прешла са Дрекалом у Куче где се преудала за Никезу Марина из Безјова, родоначелника Никезића.  С друге стране, Мрњавчићи су одувек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак и да је Дрекале рођени син Никезе Марина. Према трећем предању Дрекалова мајка је била ћерка Мартина Ђона, војводе из Селца у Климентима, која се удала за неког Мрњавчића у Скадру одакле је побегла пред Турцима назад код оца у Селца. И тамо су је наводно пронашли па је отишла у Брштан где се родио Дрекале. С обзиром да Дрекаловићи припадају роду Куча, може се закључити да је предање Дрекаловића о пореклу од Кастриота, поред тога што је крајње нелогично, у потпуности оборено. Између два преостала предања која имају потпору у резултатима ДНК тестирања далеко је вероватније да је Дрекале заиста био рођени син Никезе Марина. Дрекале је према предању био у добрим односима са Турцима у Скадру, те је једном приликом издејствовао да над Кучима не изврше одмазду због неког сукоба. Дреца Дедин из Орахова, који је у то време уз Жија Пералова био кучки војвода, у знак поштовања према Дрекалу препустио му је војводску титулу. Од Дрекала па све до војводе Марка Миљанова Поповића, војводе најпре источног дела племена, а касније и свих Куча, ће бити биране из рода Дрекаловића.

Према предању Дрекаловићи потичу од петорице синова Лала Дрекаловог - Вука, Вујоша, Илика, Чеја и Мија и деле се на следеће гране:

1. Турковићи
2. Вујошевићи
3. Иликовићи
4. Чејовићи
5. Мијовићи

Сви славе Никољдан сем Турковића који су муслимани. Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизирани Рожајци (Бећирагићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Дуровићи у Бихору. Кад су Рожајци у питању, о Алији Кучу и његовој браћи од којих сви потичу постоји више предања, а свима је заједничко да су дошли из Медуна. Нека братства сматрају да потичу од Поповића који тамо живе, док исељени Рожајци у Ђерекарама на Пештеру сматрају да потичу од Хасана Главатовића из Медуна. У самим Кучима не постоји предање код Дрекаловића о томе да ова братства потичу од њих, већ их једино својатају Милићи из Орахова који су грана Мрњавчића-Ђурђевића. За Драгошевиће из Грахова, Лаковиће и Томановиће из Малих Цуца, Барјактаровиће из Васојевића, Ракоњце код Бијелог Поља, као и исламизиране Растодере из Бихора и Калаче из околине РожајаЗатријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је утврђено да нису Дрекаловићи насупрот њиховим предањима. Наиме, према устаљеном предању Калачи су од Милачића из Брскута у Кучима који су огранак Иликовића. Како Дрекаловићи припадају роду Куча, прво предање се може одбацити, због чега се може претпоставити да су Милачићи прибраћени Иликовићима. Сви православни Дрекаловићи славе Никољдан.

Бонкећи из Затријебача су албанска католичка група братстава која према устаљеном предању води порекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овде бити наведене две најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бежећи од Турака дошао у словенски предео, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са староседеоцима, петорица браће су побегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је Н. Радовановић послао Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито реке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона. Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о пореклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нису сматрали Бонкеће за рођаке. Генетика је побила ова предања и не само што је утврђено да српска племена нису сродна Хотима и Бонкећима, што је било и очекивано, већ и они сами међусобно нису сродни јер Хоти припадају грани J2b2-Y21878, а Бонкећи припадају роду Куча. Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.

Бонкећи се деле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше, Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмараша се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња где су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Никићи и Нуцуловићи су према предању које је забележио Павле Ровински је 1894. године пореклом из Радетине код Селца одакле се доселио Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцу и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи који такође набрајају пасове до Нике, а остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали католици и Албанци. Свега деценију касније, Ердељановић је забележио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином XVIII века из села Бар код Селца у Климентима, а да су пореклом из Кастрата. Према тој верзији су касније из Лазорца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Коће и од њих потичу Нуцуловићи. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима посрбили, прешли на православље и преузели славу Јесењи Јовањдан од Перића. Нуцуловићи су све до средине XX века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Богишић претходно за њих забележио да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Ердељановић је забележио да се досељени Мартиновићи измешали са староседелачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Деле се на католике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим делом су католици и славе Никољдан, а мањим делом муслимани.

Пераловићи из Косора се сматрају за староседеоце, а ово братство је неколико генерација давало војводе у племену. Жијо, син родоначелника Перала, је први познати племенски војвода из овог братства. Њега је наследио син Рајич, а њега син Нико кога 1614. године Болица спомиње као једног од двојице кучких војвода. Славе Никољдан. Од Пераловића су муслимани Коленовићи из Гусиња и околине.

Нилејићи из Безјова, односно Ниљевићи како се данас презивају, важе за староседеоце у Кучима, а од њих потичу Бојовићи у Грнчару код Гусиња, као и муслимани Љуце из Никшића који прешли у Бјелопољску област захваљујући чијем резултату је утврђено да Нилејићи такође припадају роду Куча. Ниљевићи славе Никољдан, као и исељени Бојовићи.

Јововићи су према сопственом предању које спомиње Јокановић пореклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили најпре у Косор, да би одатле прешли у Момче. Из тог места је део братства касније прешао у Горњу Кржању. Ердељановић их је сматрао за старинце. Славе Никољдан.

Јокановићи "Доброшани" су братство из Врбице у Кучима где су досељени из Бањкана у Затријепчу. Према предању које наводи Јокановић за своје братство, у Бањканима су живела браћа Ђуро и Гашо Јокановић па се Ђуро иселио у Врбицу, а од Гаша потичу Гашовићи у Бањканима. Јокановићи славе Никољдан, а Гашовићи који су се албанизовали и постали католици славе Малу Госпојину, племенску славу Затријепчана. Јокановићи се рођакају са неколико братстава истог презимена у Херцеговини, међутим како припадају роду Куча, таква предања се могу одбацити.

Бекташевићи и Лончаревићи из Гусиња су према предању Лончаревића пореклом од Милића из Бјелица, а у Гусиње су се доселили преко Бањкана у Затријебачу где је остао предак Бањкана. Међутим, за Зећировиће из Лахола у Бихору који су огранак Бекташевића је утврђено да припадају роду Куча чиме је оспорено и порекло од Милића из Бјелица који припадају Е-Z19851 грани и сродство са Бањканима који припадају R1b-Y32147 грани. Како у Орахову недалеко од Бањкана живе Милићи који припадају роду Куча, врло је могуће да  Бекташевићи и Лончаревићи потичу од њих, а да је предање о пореклу од Милића из Бјелица настало јер су знатно познатије братство од оних из Орахова. Међутим, исто тако је могуће да Бекташевићи и Лончаревићи потичу од Јокановића из Бањкана који су се иселили у Врбицу, а од њих су у Бањканима заостали Гашовићи. Бекташевићи су муслимани, док Лончаревићи славе Мратиндан. Од Бекташевића потичу Зећировићи из Лахола у Бихору. Оно што највише уноси забуну када су у питању ова братства јесте врло ретка слава Мратињдан коју у Кучима нико не слави нити има података о томе да је неко славио у прошлости.

Лапи или Љапи су исељено староседелачко братство из Фундине о коме нема много података. На основу презимена се може претпоставити да су били Албанци. Од њих потичу Лапчевићи из Александровачке Жупе захваљујући чијем резултату је утврђена припадност овог исељеног братства роду Куча. Лапчевићи славе Никољдан, а може се претпоставити да је исту славу славило и братство Лапи.

Радовићи су најстарије и уједно најбројније братство из села Братач код Невесиња. Према предању су пореклом из Куча одакле су се доселили преко Риђана. О томе да су Радовићи из Куча писао је и војвода Марко. До сада су једино тестирано братство у Херцеговини са предањем о пореклу из Куча за које се испоставило да припада истоименом роду.

Меховићи су муслиманско братство из Бихора. Милисав Лутовац је забележио да су према предању пореклом из Куча, а у Бихор су досељени као православци и славили су Никољдан. Рођакају се са Фетићима из Краденика, Пепељцима из Годијева и Смајиловићима из Дуге Пољане на Пештеру. Међутим, за Фетиће је утврђено да припадају грани I2-L1229, тако да су очигледно преузели предање Меховића.

Крсна слава

Крсну славу имају не само сва православна, већ и сва католичка албанска братства у Кучима која су овај обичај преузела од Срба. Најчешћа крсна слава у Кучима је Никољдан који славе сва братства у оквиру овог рода која важе за староседелачка, сви Дрекаловићи, део Мрњавчића и католици Љухари. Друга по заступљености слава је Митровдан, слава већег дела Мрњавчића, а трећа слава по бројности је Јесењи Јовањдан кога слави део Мрњавчића и Никићи. Готово сва католичка братства у Затријепчу, укључујући и Бонкеће који припадају роду Куча, славе Малу Госпојину коју они називају Зоја. Братства у Коћима су до половине XX века славила Стевањдан, а данас славе Св. Антонија. Неколико братстава је променило славу у прошлости о чему је Ердељановић детаљно писао. Тако за Беровјани и Перићи некада славили Митровдан као и већина Мрњавчића, па су према предању почели да славе Јесењи Јовањдан да би могли они и Кућани могли једни другима да иду на славу. Љуљановићи су раније славили Никољдан, а према предању почели су да славе Митровдан да би могли да се посећују са Дрекаловићима на славама. Сва албанска братства у Затријепчу су некада славила Никољдан, да би касније почели да славе Малу Госпојину.

Међу исељеним Кучима су ретки случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Један од таквих примера су Чампари из Корита који славе Св. Агатоника због чега постоје мишљење да нису сродни Ђаловићима, још једном братству из Куча у Коритима, како им гласи предање.

Поред крсне славе, сви Кучи прослављају и племенску славу која се још назива и прислужницом, а то је Стевањдан, односно Шћепандан, како ову славу називају у Брдима. Сматра се да су Кучи ову славу узели за племенску јер на дан Светог Стефана победили Турке у бици на Малом Орљеву 1688. године.

Породице

У следећој табели је приказан до сада најпотпунији списак братстава која припадају роду Куча на основу предања о припадности горе наведеним сродним групама братстава према стању из периода између два светска рата. Братства за која је утврђено да насупрот њиховим предањима не припадају овом роду ће нешто касније такође бити наведена.

Поред братстава из Куча и оних која потичу из овог племена, за поједина братства се такође испоставило да припадају роду Куча иако немају такво предање.

Поједина братства из самог племена Куча, као и већа муслиманска братства са севера Црне Горе која имају предања о пореклу из Куча, највероватније такође припадају роду Куча. За сва досада тестирана братства која важе за староседелачка у Кучима се испоставило да припадају истоименом роду, тако да се основано може претпоставити да исто важи и за преосталих пар братстава која нису до сада тестирана.

Породице које се везују за братства рода Куча

За поједина братства која имају предања о пореклу од братстава која припадају роду Куча се испоставило да то ипак није случај. Две сродне групе братстава се по својој бројности свакако издвајају, а то су Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца. Према предању које је забележио Јован Иванишевић 1891. године, Лако Медуњанин је са четири сина бежећи од Турака дошао у село Риђане код Никшића. Од једног сина су Радовићи и Делибашићи, од другог Вујачићи у Грахово, а од Станоја (кога су по оцу звали Лако) и Срдана који су са оцем прешли у Мале Цуце су Лаковићи и Томановићи. Од свих наведених братстава једино Радовићи из околине Невесиња припадају роду Куча, док сва остала братства припадају E-Z19851 грани. Ово предање је веома битно јер свега две деценије касније ни братства из Грахова, која се заједно називају Дгагошевићима по свом претку Драгошу, као ни братства из Малих Цуца нису имали предање о заједничком пореклу. Чак шта више, Лаковићи и Томановићи су себе везивали за Љаковиће из Куча који су грана Дрекаловића-Иликовића, а та се прича очито допала и самим Љаковићима, па су и они временом почели да присвајају братства из Малих Цуца.

Генетски профил рода

Кучи припадају грани чији је филогенетски низ следећи:
E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>Y3183>S2972>Z16661>BY5293>BY165837
Припадност рода Куча грани BY165837 је установљена на FTDNA крајем октобра 2018. године на основу детаљних ДНК анализа резултата тестираних Божовића из Затона код Бијелог Поља и Томовића из Поља код Мојковца који деле укупно 20 СНП-ова за које тренутно није могуће утврдити редослед настанка. Старост ове гране (TMRCA) је на YFull стаблу процењена на 800 година што је заправо процена када је живео заједнички предак ова два братства, а то је родоначелник Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Самим тим, јасно је да је старост целокупног рода барем неколико генерација старија. Старост Z16661 гране је на YFull стаблу процењена на 3400 година што указује на поприличну усамљеност Куча на генетском стаблу имајући у виду разлику од 2600 година између ове две гране.

Најближи сродници Куча на нашем простору судећи по хаплотиповима су братства из Велишевца код Љига која славе Стевањдан, као и Јекић из Грабовца Банског код Петриње и Торбица из Кистања са истом славом. Међутим, ова братства нису СНП профилисана, а без тога је немогуће рећи да ли такође припадају истој грани као Кучи. Када су у питању даљи сродници ван српског етничког простора, то су један тестирани из Архангелске области у Русији и један тестирани из Јужне Каролине који припадају још увек неутврђеним подгранама Z16661.

Модални хаплотип Куча на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

Географска присутност рода

Род Куча је највише присутан у истоименом племену где чини преко 90% становништва. Овај род на племенској територији, укључујући и ужа племена Коћи и Затријебач, не чини апсолутну већину једино у 4 насеља која званично имају тај статус (Раћи, Коћи, Бенкај и Делај). Племенско седиште је у Ублима, месту које је уз Орахово и Фундину највеће у овом племену. У периоду након Другог светског рата су кучка насеља Дољани и Маслине постала најнасељенија јер се налазе у непосредној близини Подгорице којој су касније и припојена. Братства која припадају овом роду су веома бројна у околини Гусиња, Плава, Рожаја и Тутина где су припадници овог рода највећим делом муслимани, а исламизирани Кучи су били врло бројни и у Пљеваљској области и Доњем Колашину све до 20-их година прошлог века када је завршен процес исељавања у Турску који је започет након Балканских ратова. Исељених братстава која према предањима потичу од братства која припадају овом роду у већем броју има у Васојевићима, Доњој Морачи, Зети и Подгору.

На следећој карти су приказани сви родови из Куча према народним предањима 1913. године који су чинили апсолутну већину становништва на одређеним просторима у Црној Гори, а за већину ових родова се касније испоставило да су заправо чине један велики род Куча.

[caption id="attachment_69547" align="aligncenter" width="778"] Родови из Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима[/caption]

Када се претходна карта упореди са картом распрострањености рода Куча, јасно се може видети због чега су Кучи најбројнији род у Црној Гори, за разлику од Дрекаловића и Мрњавчића појединачно.

[caption id="attachment_69548" align="aligncenter" width="778"] Род Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима, историјским подацима и ДНК резултатима[/caption]

Фотографије подручја матичног предела рода

[caption id="attachment_69143" align="aligncenter" width="300"] Бардањи, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69144" align="aligncenter" width="300"] Безјово, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69145" align="aligncenter" width="300"] Убли, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69147" align="aligncenter" width="300"] Горње Стравче, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69148" align="aligncenter" width="300"] Брскут, Google Street View[/caption]

Истакнути припадници рода

Из рода Куча је проистекло доста истакнутих личности о којима би се могло доста писати, међутим овде ће бити речи само о неколико најпознатијих припадника овог рода.

Лале Дрекалов (XVI век-XVII век) - кучки војвода у првој половини XVII века и предак свих Дрекаловића. Његов отац Дрекале такође је био кучки војвода који је на том месту наследио свог таста Жија Пераловог. Као што је већ споменуто, Марјан Грбичић Болица 1614. године спомиње Лала Дрекаловог као једног од двојице војвода ратоборног племена Куча Албанаца. Лале се женио два пута - прва жена му је била Албанка из Кастрата, а друга Српкиња из Братоножића која је била сестра или ћерка братоношког војводе Пеја Станојева. Другом женидбом Лале у договору са митрополитом цетињским Рувимом прелази у православље, а након тога је огромнна већина католика у Кучима, сем у Затријепчу и Коћима, следила његов пример. Са првом женом је имао сина Вука који је био католик и који се одселио са мајком у Кастрате, а касније прешао у Подгорицу и прешао на ислам, а синове Вујоша, Илика, Чеја и Мија је добио са другом женом. Слободно се може рећи да је одлука војводе Лала да пређе на православље најдалекосежнија у историји Куча јер су након тога, са изузетком ужих племена Затријепча и Коћа, Кучи постали већински српско православно племе. Да је Лале којим случајем остао католик, Кучи би данас највероватније и данас већински били не само католици, већ и Албанци.

Васа Чарапић (1770-1806) - војвода Грочанске нахије и војсковођа устаничке Србије познат и као Змај од Авале. Рођен је у подавалском селу Бели Поток, а Чарапићи из тог села су према предању пореклом од истоименог братства из Убаоца у Кучима који су грана Дрекаловића-Вујошевића. Због тога што славе Ђурђевдан, постоји и мишљење да потичу од дробњачких Чарапића. Презиме су према предању добили тако што је њихов предак случајно убио пса од неког Турчина, па кад му је плаћао накнаду, новац је послао у чарапи због чега су прозвани Чарапићима. Васа Чарапић је као фрајкор (припадник аустријске добровољачке милиције састављене од Срба) учествовао у  Аустријско-турском рату 1788–1791 када је привремено ослобођено подручје око Велике Мораве познатије као Кочина Крајина. Том приликом се истакао великим јунаштвом звог чега је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Избегао је сечу кнезова 1804. године, али Турци су му том приликом убили брата Марка након чега Васа одлази у хајдуке. Од почетка је учествовао у Првом српском устанку у коме је био један од главних војсковођа и најоданијих сарадника вожда Карађорђа. На Васин наговор, Карађорђе одлучује да нападне Београд, иако већина устаничких првака није веровала у успех. Васа је са 3000 устаника предводио напад 29. новембра 1806. године, а тешко је рањен куршумом пред Стамбол-капијом када је повиком "За мном, браћо!" започео јуриш на турске положаје. Умро је истог дана у Карађорђевом шатору, а по сопственој жељи је сахрањен у манастиру Раковица. По наредби краља Петра 1910. године подигнут му је споменик у Београду, а улица у строгом центру Београда која води од Народног позоришта до Калемегдана је названа по њему. Васа је био познат је био по великој нетрпељивости према Турцима, а у народу је упамћен пре свега по великом јунаштву и херојској погибији приликом ослобађања Београда.

[caption id="attachment_69151" align="aligncenter" width="225"] војвода Васа Чарапић[/caption]

Марко Миљанов Поповић (1833-1901) - кучки и црногорски војвода и народни књижевник. Рођен је у Медуну у Кучима, матици Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Као перјаник улази у службу књаза Данила 1856. године, исте године када је извршена друга похару Куча, неделу црногорске војске о којем је војвода Марко касније писао у делима осуђујући злочине који су тада почињени против Куча. Истакао се јунаштвом у многим борбама против Турака, а књаз Никола га је наградио положајем судије. Због рада на присаједињењу Куча Црној Гори, за његову главу су Турци расписали награду. Изабран је у Црногорски сенат 1874. године који ће касније постати Државни савјет. Командовао је црногорском војском у чувеној бици на Фундини 1876. године када су турци претрпели тежак пораз, а Кучи у потпуности ослобођени од турске окупације. Након оштрог сукоба са књазом Николом, 1882. године напушта Државни савјет и враћа се у родни Медун. Иако је до тада био неписмен, као и скоро све тадашње војводе из Црне Горе, почиње да се бави књижевношћу након што је научио да чита и пише. Иако његов стил писања није имао неку велику литерарну вредност, његова дела су по значају одмах након Његошевих. Његов стил писања је био фактографски, тако да се држао чињеница често наводећи изворе. Најпознатија дела су му "Примјери чојства и јунаштва", "Племе Кучи у народној причи и пјесми" и "Живот и обичаји Арбанаса". У првом раду је препричао бројне анегдоте из свакодневног живота Црногораца којима је изнад свега идеализовао моралне вредности, док је његов рад о Кучима један од најзначајнијих о овом племену. Књигом о Арбанасима је покушао да Србима приближи овај народ и истакне пре свега њихове добре особине. Увек је са поносом истицао своје српство, а тако је васпитавао и своје три ћерке од којих је Милица Миљанов као добровољац учествовала у борбама током целог Првог светског рата. Војвода Марко се у историјским изворима углавном наводи по имену оца, а не по презимену, због чега се често погрешно сматра да се презивао Миљанов.

[caption id="attachment_69140" align="aligncenter" width="226"] војвода Марко Миљанов Поповић[/caption]

Душко Вујошевић (1959-) - најуспешнији кошаркашки тренер у историји КК Партизан. Рођен је у Подгорици, а његова породица потиче од Вујошевића из Куча. Од своје пете године живи у Београду. У домаћим клупским такмичењима је са Партизаном освојио 12 титула првака државе и 5 националних купова, док је у регионалној АБА лиги освојио 5 титула првака. На европским такмичењима је освојио Куп Радивоја Кораћа са Партизаном (1989) и титулу првака Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1988). Тренирао је више клубова у инсторанству, између осталих и ЦСКА из Москве, али у више наврата се враћао у Партизан. Водио је репрезентацију Црне Горе од 2007. до 2010. године у периоду након отцепљења. Од 2011. до 2015. је упоредо са тренерским послом обављао и функцију председника ЈСД Партизан. Против свог матичног клуба је поднео тужбу због неисплаћених дуговања 2017. године због чега су блокирани рачуни клуба. Познат је по оштром језику и честим испадима на терену. Истиче се по југословенству и осуди национализма, и то пре свега српског, као и ставу да је Србија највише одговорна за ратове 90-их који је изнео убрзо након што је постао селектор репрезентације Босне и Херцеговине 2017. године. Већ следеће године је постао почасни грађанин Сарајева. Вујошевић се изјашњава као етнички Црногорац.

Особине рода

Захваљујући томе што је неколико аутора врло опширно писало о Кучима почетком XX века, о овом роду можда постоји више података из тог периода него о било ком другом у Црној Гори. Оно што су свакако најбитније особине Куча, јесу ратоборност и спремност да се и по цену живота боре за своју слободу. Православни Кучи су се увек истицали по свом српству, а и у данашње време су уз Васојевиће и Пивљане окосница српства у Црној Гори када су у питању племена. Католички Кучи, иако су често долазили у сукобе са својим православним комшијама, увек су заједнички наступали са њима према суседним племенима што је посебно дошло до изражаја у сукобу са Хотима око Корита и десне стране долине Цијевне код данашње границе са Албанијом. Заједништво, упркос верским и етничким разликама, је дакле такође једна од битних особина Куча.

Миљанов је у својим делима препричао доста занимљивих анегдота о Кучима, а једна која се тиче његовог братства је посебно упечатљива. Кад је један стари Поповић питао Ђаку, жену војводе Чубра с Медуна из овог братства која је раније била удата за неког Божовића из Пипера, које је братство од та два боље, онда му је одговорила: "Ви сте, Поповићи, и бољи и гори од Божовића.". На питање збуњеног Поповића како је то могуће, одговорила му је следеће: "Ево овако: код вас има и добрих да их можеш поред цара ставити и да ти не буде жао што си их ту поставио, али има и оних да их поставиш поред најгорег Циганина и да те не заболи душа што му ниси дао место које је достојно њега. Код Божовића нема, као код вас, људи који би могли ни код цара ни код Циганина, него се они држе заједно да не знаш који је од кога бољи. Они ни на кога не личе, него само на себе! Ево, зато сте ви и бољи и гори.". Ово је вероватно најбоља анегдота икада испричана не само о Поповићима, који су иначе најугледније братство у племену, већ и о Кучима у целини јер погађа у срж када је у питању њихов менталитет.

Код Куча је карактеристична и појава да су православци и католици, а у последњих пар векова и муслимани, живели и даље живе у релативној слози и миру у племену. Међу Љуљановићима рецимо има муслимана у Лединама у Фундини који одржавају односе са православним рођацима у Кривом Долу, док католици и муслимани Љухари у истоименом селу у Фундини живе заједно у непосредној близини православних и муслиманских братстава која потичу од Мрњавчића и Дрекаловића. Није забележено да су православци икада наметали веру католицима у племену, нити обратно, већ је до преласка из једне вере у другу долазило на добровољној бази. Тако су Мрњавчићи и Дрекаловићи према предањима изворно били православци, па су касније прешли на католичанство, да би се касније поново вратили на православље. Свакако најпознатији случај је масовни прелазак са католичанства на православље за време војводе Лала, а бројни су појединачни случајеви исламизације православаца и католика који су углавном живели у Медуну одакле су касније протерани од стране Дрекаловића. Поједина муслиманска братства у Кучима су се вратила на православље или католичанство по слабљењу турске власти. Међу исељеним Кучима има велики број муслимана на северу Црне Горе и у Рашкој области у Србији. У данашње време се православни Кучи претежно изјашњавају као Срби, а мањим делом као Црногорци, католици се изјашњавају као Албанци, а муслимани већином као Бошњаци, а мањим делом као Црногорци и Албанци.

Оно по чему се Кучи такође истичу јесте јак племенски идентитет који су држали и по исељењу из племена. Поносно су истицали да су Кучи чак и по преласку на ислам, што није случај са исељеницима ни из једног другог српског племена који би се по правилу одрицали не само српског, већ и племенског идентитета. Колико су исламизирани Кучи држали до свог племенског порекла, најбоље говори и следећа прича коју је забележио Андрија Јовићевић говорећи о претку Ганића у Плаву који је од Ганића из Рожаја: "Један пут се у његову присуству хвалио неки Турчин, да је убио једнога Куча, па се изразио погрдно: да је убио Кучкића, (мјесто Куча). Ово је увриједило Ганића, и ако је био муслиман, па убије Турчина и утече у Плав, гдје његово потомство и данас живи".

Закључна разматрања

За утврђивање порекла рода Куча нису довољна само предања, исто као што нису довољни историјски извори који су у великој мери оскудни. Иако су историјски извори свакако релевантнији од предања, њима се могу надоместити празнине и одређени историјски подаци ставити у одговарајући контекст.

Најстарија матица рода Куча је највероватније катун Љеша Туза у коме се спомиње Петар Куч и који се налазио у подручју данашњих племена Кастрата и Шкреља. Одатле су прешли у данашње село Кући северно од Враке и околна села у којима се Кучи спомињу 1416. Године да би се преко Кастрата доселили у Брштан и Бардању на Цијевни. Одатле је већи део прешао на данашњу територију Куча, а мањи део у Селце у Климентима, одакле ће касније део или сви такође прећи на племенску територију Куча. Као што је већ речено, и Брштан и Бардањи већ вековима припадају Климентима, а у XV и XVI веку су припадала Кучима. О томе да су Кучи на простор истоименог племена досељени низ Цијевну јасно говоре предања четири највеће групе братстава која чине род овај о њиховим миграцијама:

1. Мрњавчићи (из Брштана или Бардања у Орахово)
2. Дрекловићи (из Климената у Брштан и одатле у Безјово)
3. Бонкећи (низ Цијевну у данашње истоимено село у Затријепчу, а одатле у Мужечку)
4. Никићи и Нуцуловићи (из Климената у Лазорце у Орахову)

Овде наравно нису узети у обзир делови предања о старијим миграцијама које су готово извесно плод маште и покушаја да се Грча и Дрекале вежу за Мрњавчевиће и Кастриоте. Како ове четири групе братстава немају предање о међусобном сродству, сем што Мрњавчићи својатају Дрекаловиће, може се закључити да је матица Куча из Црне Горе заиста долина Цијевне која данас чини јужни део племенске територије Климената. Да ли су Дрекаловићи огранак Мрњавчића или су део другог таласа миграције није од неког значаја када је у питању географско порекло овог рода јер се предања што се тога тиче поклапају. Исто тако, одговор на питање од кога тачно потичу остала мања братства из Куча која припадају овом роду не би допринео разјашњавању порекла рода Куча, већ само утврђивању њговог родослова.

На следећој карти је приказан највероватнији правац миграција Куча у средњем веку, као и четири највеће групе братстава које чине овај род.

[caption id="attachment_69149" align="aligncenter" width="436"] Миграције рода Куча у средњем веку[/caption]

Етничко порекло Куча је тема о којој је доста писано и о којој постоје различита мишљења и међу најугледнијим етнографима. Тако је Јован Цвијић сматрао Куче за посрбљене Албанце што се може видети и на његовој етничкој карти Балкана из 1913. године, што је занимљиво имајући у виду да је читаву северну Албанију означио као етнички мешовиту иако су Срби и тада били у великој мањини у односу на Албанце.

[caption id="attachment_69150" align="aligncenter" width="772"] Кучи на етничкој карти Балкана Јована Цвијића[/caption]

Како се Петар Куч спомиње у арбанашком катуну Љеша Туза заједно са Битидосима и Бушатима који су касније живели у Кучима и суседним Пиперима, може се основано претпоставити да је у питању родоначелник рода Куча. Други најчешћи аргумент да су Кучи изворно Албанци је што родовски назив Куч вероватно потиче од истоимене албанске речи која у преводу на српски значи "црвен". С друге стране, већина самих Куча је због предања Мрњавчића и Дрекаловића о пореклу од српске властеле одувек сматрала да су српског порекла. На основу турског дефтера из 1485. године, јасно се може видети да су Кучи још тада били етнички мешовито племе иако је род Куча и тада у њему чинио већину становништва што данас знамо на основу ДНК резултата потомака тадашњег становништва. Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), српска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број српских и албанских имена (Пантаљеш).

Занимљив је податак да су Кучи у првих пар векова постојања овог племена имали двојицу војвода што потврђују и предања и историјски извори. До те подвојености је највероватније дошло услед тога што су у западном делу племена живели претежно православци, а у источном католици. Тако су једно време војводе били Жијо Пералов са Косора и Дреца Дедин из Орахова. По именима би се могло наслутити да је први био Србин, а други Албанац. Пераловићи живе на Косору и важе за старинце, а Дреца је син родоначелника Дедића из Берове у Орахову који су грана Мрњавчића. Оно што је куриозитет овде јесте да данас знамо да су и Пераловићи и Дедићи исти род иако су први тада били православци, а други католици. Дреца Дедин је касније војводско звање на племенском збору пренео на Дрекала, а њега је наследио син Лале за кога је Болица забележио 1614. године да је био једна од двојице војвода Куча Албанаца. Други војвода је тада био Ника Рајичев, унук Жија Пералова, због чега се може одбацити Боличина тврдња о томе како су сви Кучи били Албанци је су Пераловићи још тада били православни Срби. Може се закључити да је Ника био војвода српског дела Куча, а Лале албанског при чему су католици били бројнији. По преласку Лала и њему лојалних племеника на православље, преостали католици у Затријепчу и Коћима формирају истоимена ужа племена у оквиру ширег племема Куча и од тада су имали своје војводе, док војводство код Пераловића након Ника престаје и Дрекаловићи од тада постају војводско братство свих православних Куча. Колико је овај догађај преласка војводе Лала на православље утицао на етничку и верску слику Куча, показује и то што су Албанци почетком XX века према Ердељановићевом истраживању чинили свега нешто више од једне седмине становништва у племену.

Да би размотрили етничко порекло целокупног рода из свих углова, неопходно је анализати његове основне гране појединачно.

1) Мрњавчићи су према предању пореклом Срби који су доласком у долину Цијевне постали католици и делом се албанизовали јер није било Срба у окружењу. Овом предању у прилог иде то што су у селу Пантаљеш (данашње Орахово), које је названо по претку Мрњавчића, српска и албанска имена била готово подједнако заступљена. Такође, у прилог овој могућности би ишло то што се за Пераловиће са Косора, за које нема назнака да су икада били Албанци, испоставило да су исти род са Мрњавчићима, те су вероватно део тог првог таласа досељавања Куча. Ако су Мрњавчићи изворно били Срби, то би значило да су и остала братства рода Куча изворно српска, али да су се албанизовала јер су дуже боравила у албанском окружењу у долини Цијевне. Друга могућност је да су се Мрњавчићи доселили као Албанци и да су се временом посрбили, исто као што се то касније догодило са Дрекаловићима, Никићима и Пајовићима. Ердељановић је након обимног истраживања овог племена био убеђен да су Мрњавчићи заиста били Срби, иако су се доселили као католици, како им и гласи предање.

2) Дрекаловићи су према предању досељени као католици из Албаније. Љ. Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка о Кучима наводи да су Дрекаловићи досељени као Албанци и да су Дрекале и Лале типична албанска имена из тог периода. У прилог томе наводи да се савременик Лала Дрекаловог који је био војвода у Крајини звао Лале Дрекин. Ако имамо у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик, може се констатовати да су Дрекаловићи заиста досељени у Куче као Албанци били они огранак Мрњавчића или не.

3) Бонкећи су досељени у истом периоду кад и Мрњавчићи, међутим нешто другачијим путем о чему је већ било речи, иако им је матица иста као Мрњавчићима. Према предању су одувек Албанци и католици, те су због своје бројности предводили мања албанска братства у племену. Како се у Фундини 1485. године спомињу само српска имена, јасно је да Љухари не могу бити староседеоци у том селу, а како су католици и Албанци и притом припадају роду Куча, једино могу бити од Бонкећа иако не постоји такво предање.

4) Никићи и Нуцуловићи су се последњи доселили и са њиховим доласком је завршен процес насељавања овог племена од стране рода Куча. Предања говоре да су се доселили из околине Селца у Климентима, с тим што први кажу да су из Радетине, а други из села Бар, те је врло могуће да и дан данас у Климентима има братстава која припадају роду Куча. Никићи и њихов огранак Пајовићи имају чврсто предање да су се временом посрбили и прешли на православље, док су њихови рођаци Нуцуловићи из Коћа остали Албанци и католици.

На основу ових података може се закључити да су се Кучи досељавали у најмање три етапе, а можда и у четири што је ипак далеко мање вероватно. Оно што се поуздано може рећи јесте да су преци три од четири највеће групе братстава која чине род Куча досељени као Албанци или као албанизовани Срби како поједина предања тврде, док се за Мрњавчиће засигурно зна једино да су досељени као католици. Занимљиво је да Кучи мешају слово Л изговарају га као меко Љ, што је иначе типично за Албанце, тако да се та два слова често мешају па многа братства имају по два презимена зависно од тога како су званично пописивана (са Л или са Љ) о чему је писао Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка Миљанова.

И на крају, неопходно је рећи да се не може са сигрношћу тврдити да су Кучи даљим пореклом Срби или Албанци, већ се једино може говорити о томе која је од те две могућности вероватнија. Оно што је чињеница јесте да су последњих неколико векова Кучи једним делом Срби, а другим Албанци, по чему су уз Шестане из Крајине једино племе, али и род, које је остало етнички мешовито. Међутим, припадност једној нацији се не мери даљим етничким пореклом, већ делима, а православни Кучи су својом борбом за ослобођење и уједињење српског народа за то најбољи пример. Кучи су дали велики број истакнутих личности у српској историји, а војвода Марко Миљанов је свакако најчувенији Србин из Црне Горе уз владике Петра I и II. Такође, мало које племе из Црне Горе се може похвалити да се није одрекло српства чак ни у данашње време када су Срби у Црној Гори изложени бројним притисцима након осамостаљивања Црне Горе 2006. године, већ се и даље огромном већином изјашњавају као Срби.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• FTDNA - Serbian DNA Project
• Bošnjački DNK projekat
• Albanian Bloodlines Project
• 23andMe - резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• YFull (E-BY165837)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци - племе у Херцеговини, Београд, 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
• Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Етноантрополошки проблеми, монографије (књига 8), Одељење за етнологију Филозовског факултета у Београду, Београд, 1989.
• Јевто Дедијер, Херцеговина, Насеља српских земаља (књига 6), Српски етнографски зборник (књига 12), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
• Јован Вукмановић, Црмница - антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука - одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи - племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
• Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
• Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва, Чупићева задужбина, Београд, 1901.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита - антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска Краљевска Академија, Београд, 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица - антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска Краљевска Академија, Београд, 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, "Пролетер" АД Бечеј, Пљевља, 2006.
• Миљан Јокановић, Племе Кучи - етничка историја, 2. издање, Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
• Милош Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин / Алачата, 2014.
• Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
• Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Зборник радова Енографског института књ. 19, Београд, 1986.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Петар Петровић, Рашка - антропогеографска истраживања - Књига II, Музеј "Рас", Нови Пазар, 2010.
• Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
• Радослав Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
• Томо Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Чедомир Булајић, Вилуси, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд 1994.
• Čedomir Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd, 1987.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania - History, Society and Culture, I.B. Tauris & Co. Ltd, London / New York, 2015.
• Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja "Mihal Duri", Tiranë, 1974.

The post Род Куча appeared first on Порекло.

Члан Друштва српских родословаца "Порекло" Борислав Б. Будисављевић крунисао је своје вишегодишње истраживање једног од најзнаменитијих личких родова недавно објављеном књигом "Атлас 37 грана родослова Будисављевића".

У веома богато опремљеној публикацији, коју је Борислав, уз помоћ своје ћерке Јелене, објавио у издању новосадског "Прометеја", сабрани су бројни подаци од којих неки по први пут излазе пред читаоце. У току свог истраживања Борислав Будисављевић је трагао за грађом у бечком, загребачком и осталим архивима, а готово да нема записа од значаја за склапање целовите слике о овом роду до којег није дошао.

Будисављевићи су кроз векове дали бројне значајне личности, носиоце највиших чинова и одликовања, свештенике, књижевнике, народне трибуне, а није неодмет поменути и да је Никола Тесла потомак Будисављевића (унук Софије Будисављевић, жене Николе Мандића).

Књигу "Атлас 37 грана родослова Будисављевића" можете поручити код аутора на адресу електронске поште: bbbuceskoj@gmail.com или на број телефона: +381 63 330 316.

Цена књиге у књижарама је 4.400 динара, а код аутора 3.300 динара.

The post Објављена књига „Атлас 37 грана родослова Будисављевића“ appeared first on Порекло.

Овај списак, који је приредио сарадник портала Порекло Јован Kојић, објављен је први пут у бачкопаланчким „Недељним новинама“ 20. октобра 2018. године поводом Дана ослобођења Бачке Паланке. Kао основа послужио је Списак жртава II светског рата који се налази у Музеју геноцида у Београду, мађарске архиве, матичне књиге Цркве рођења Светог Јована крститеља у Бачкој Паланци, као и разговори са члановима фамилије страдалих. У Музеју жртава геноцида у Београду и даље је могуће пријавити непознате и непописане жртве Другог светског рата (www.muzejgenocida.rs) – уколико се у вези с њима поседује доказ или постоји живо сећање на њих – и тако допунити овај извештај о страдању народа с простора који је обухватала Југославија. Идеја је да се попишу све жртве рата без обзира на њихову националну, религијску, етничку, војну или политичку припадност. Тиме би се број пописаних жртава не само приближио стварном броју страдалих, већ би се и свим страдалима у рату одало дужно поштовање.

Напомена: Списак је организован по местима општине Бачка Паланка, по абецедном редоследу.

Бачка Паланка

Абаџић (Јован) Прокопије, рођен 3.11.1908. Србин, умро 1942. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, непознато
Абаџић (Милоје) Георгије, рођен 1.10.1912. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бођани
Аблсберг (Нн) Бела, рођен 1874. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Аблсберг (Нн) Геза, рођен 1895. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Аблсберг (Нн) Јене, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Аблсберг (Нн) Симон, рођен 1872. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Абрахам (Леополд) Илона, рођена 1911. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Абрахам (Леополд) Kћи, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Абрахам (Нн) Леополд, Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Апић (Дане) Младен, рођен 1922. Србин, умро од Мађара 1943. у затвору, Мађарска
Арсић (Лазар) Новак, рођен 4.11.1901. Србин, умро 1944. као заробљени припадник ВKЈ, Бачка Паланка
Бабић (Ђуро) Станко, рођен 1905. Србин, убијен од Немаца 1943. у директном терору, Старо Село
Бабић (Михајло) Стоја, рођена 1905. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, Прлука
Бачлић (Младен) Ђорђе, рођен 1887. Србин, убијен од Немаца 1941. у логору, Београд - Бањица
Барди (Kарло) Kарло, рођен 1925. Мађар, стрељан 1941. у директном терору, Товаришево
Башић Божидар, рођен 1924. Србин, убијен од Мађара 1942, мађарски логор, Сегедин
Белић (Милош) Душан, рођен 1881. Србин, нестао 1942. непознато, Нештин
Белић (Саво) Марина, рођена 1882. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, Нештин
Бергер (Нн) Давид, рођен 1907. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Бернхајн (Мане) Елза, рођена 1893. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Бичански (Ђура) Новак, рођен 17.8.1924. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у логору мађарском, Сегедин
Блан (Нн) Илона, рођена 1887. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Бобачек (Ђуро) Павле, рођен 1922. Србин, нестао 1944. у НОБ, непознато
Бобачек (Јошко) Јанко, рођен 1921. Словак, погинуо 1945. у НОБ, непознато
Бобић (Станоје) Рајко, рођен 23.11.1925. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1944. у мађарском логору, Сегедин
Бондаренко (Симеон) Владимир, рођен 1935. Србин, погинуо 1944. приликом борби или бомбардовања, Бачка Паланка
Борић (Живан) Стеван, рођен 26.4.1923. Србин, погинуо 1943. у НОБ, у Боранци
Бороцки (Богдан) Јован, рођен 6.11.1922. Србин, убијен од Мађара 1945. на принудном раду, Мађарска
Бороцки (Јаков Јаша) Богдан, рођен 2.8.1902. Србин, убијен 1945. у логору,Суботица
Бороцки (Лазар) Лука, рођен 15.10.1881. остало, умро 1944. у логору, Бачка Паланка
Бороцки (Лука) Родољуб, рођен 7.10.1901. остало, умро 1945. у логору, Бачка Паланка
Бороцки (Војин) Максим, рођен 9.10.1902. Србин, умро од Немаца 1945. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор
Брајнер (Адолф) Матија, рођен 1928. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Брајнер (Нн) Адолф, рођен 1896. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Брајнер (Нн) Марица, рођена 1900. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Брајнер (Нн) Паула, рођена 1896. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Брајнер (Нн) Саламон, рођен 1886. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Брајнер (Жига) Хермина, рођена 1909. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Дахау
Бресланер (Нн) Гирела, рођена 1890. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Броцић (Бранко) Борислав, рођен 1917. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Манђелошка Пуст
Циглер (Јакоб) Мики, рођен 1928. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Андор) Kћи, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Андора) Kћерка, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Андора) Син1, Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Андора) Син2, Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Андор, рођен 1910. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Цилцер (Бењамин) Бене, рођен 1916. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Цилцер (Бењамин) Берта, рођена 1904. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Елвира, рођена 1914. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Хајим, рођен 1907. Јевреј, убијен од Немаца 1942. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Илонка, рођена 1916. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Цилцер (Бењамин) Јена, рођен 1912. Јевреј, убијен од Немаца 1943. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Јосип, рођен 1915. Јевреј, убијен од Немаца 1942. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Јосип, рођен 1919. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Цилцер (Бењамин) Лили, рођена 1906. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Мартин, рођен 1917. Јевреј, убијен од Немаца 1943. у логору, немачки логор
Цилцер (Бењамин) Нандор, рођен 1921. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Цилцер (Бењамин) Шандор, рођен 1907. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Цилцер (Бењамин) Жена, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Михаило) Kатица, рођена 1883. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Цилцер (Нн) Бењамин, рођен 1882. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Цилцер (Вилхем) Бењамин, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Чекеринац (Ђоко) Зора, рођена 1914. Српкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Стара Градишка
Чинчурак (Андрија) Самко, рођен 1925. Словак, умро 1945. у НОБ, Сомбор
Чука (Палко) Јанко, рођен 1925. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Парабућ
Дајч (Еуген) Kлара, рођена 1919. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Данилов (Војин) Лазар, рођен 15.8.1904. Србин, умро од Мађара 1944. на принудном раду, Мађарска
Дарабош (Михаљ) Андраш, рођен 1922. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Брчко
Дојч (Беле) Kаролина, рођена 1909. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Дојч (Беле) Kћи, рођена 1907. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Дојч (Емануел) Kћи, Јеврејка, убијена од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Дојч (Емануел) Син, Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Дојч (Нн) Бела, рођен 1871. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Дојч (Нн) Емануел, рођен 1900. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Дојч (Нн) Сидонија, рођена 1878. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Донат (Нн) Ела, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Донат (Нн) Тереза, рођена 1878. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Донат (Нн) Жига, рођен 1894. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Донго (Стеван) Стева, рођен 1900. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, код Осјека
Дугалић (Ђорђе) Живан, рођен 16.6.1912. Србин, нестао 1945. непознато, непознато
Ембрешић (Андрија) Стјепан, рођен 1915. Хрват, погинуо 1945. у НОБ, Дарувар
Епштајн (Нн) Леополд, рођен 1871. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Епштајн (Алберт) Епне, рођен 1909. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Епштајн (Армин) Алберт, рођен 1882. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Епштајн (Армин) Липот, рођен 1876. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Епштајн (Фери) Бернард, рођен 1922. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Епштајн (Фери) Липот, рођен 1921. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Епштајн (Херман) Малчи, рођена 1871. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Дахау
Епштајн (Леополд) Лазар, рођен 1914. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Епштајн (Мојсије) Алберт, рођен 1873. Јевреј, убијен од Немаца 1943. у логору, Аушвиц
Епштајн (Нн) Дора, рођена 1914. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Епштајн (Нн) Роза, рођена 1904. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Флајшмам (Нн) Рози, рођена 1912. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Флајшмам (Нн) Вилим, рођен 1903. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Фодор (Ђуро) Иванка, рођена 1928. Мађарица, погинула 1945. у НОБ, Kод Нашица
Фрајад (Нн) Вилхелм, рођен 1878. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Фрајад (Вилхелм) Иренка, рођена 1914. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Гајдобрански (Гојко) Јован, рођен 30.8.1922. Србин, убијен од Мађара 1943. у новосадској рацији
Гајдобрански (Никола) Војин, рођен 2.11.1923. Србин, убијен од Мађара 1943. у новосадској рацији
Гонделбер (Миша) Мецика, рођена 1930. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Стара Градишка
Грин (Хајриха) Шандор, рођен 1930. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Грин (Лазар) Ема, рођена 1907. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Грин (Нн) Беба, рођена 1892. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Грин (Нн) Хајрих, рођен 1903. Јевреј, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Грос (Јакоб) Ладислав, Јевреј, убијен од Мађара 1945. у логору, мађарски логор
Хакер (Мора) Макс, рођен 1903. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Хакер (Моро) Ладислав, рођен 1909. Јевреј, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Хаузер (Адолф) Јене, рођен 1899. Јевреј, убијен 1942. у логору, Нови Сад
Хаузер (Адолф) Јене, рођен 1902. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Хаузер (Адолф) Оскар, рођен 1907. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хаузер (Изидор) Адолф, рођен 1888. Јевреј, убијен 1942. у логору, Нови Сад
Хаузер (Лудвиг) Хуго, рођен 1903. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Хаузер (Натан) Јозефина, рођена 1885. Јеврејка, убијена 1942. у логору, непознато
Хаузер (Нн) Адолф, рођен 1865. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Хаузер (Нн) Јозефина, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Хаузер (Нн) Лудвиг, рођен 1869. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Херман (Нн) Олга, рођена 1887. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Херман (Саламон) Гиза, рођена 1880. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Хиршенхаузер (Нн) Мартон, рођен 1907. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Хиршфелд (Зига) Ленка, рођена 1887. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Ходолић (Миша) Милан, рођен 1923. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Јагодњак - Барања
Хофман (Блум) Ана, рођена 1898. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Хатан) Цецилија, рођена 1932. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Херман) Натан, рођен 1900. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Леополд) Армин, рођен 1911. Јевреј, нестао 1941. непознато, непознато
Хофман (Леополд) Натан, рођен 1910. Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Хофман (Нн) Ана, рођена 1900. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Нн) Цецилија, рођена 1931. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Нн) Јелисавета, рођена 1917. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хофман (Нн) Натан, рођен 1889. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хоровиц (Леополд) Бодог, рођен 1889. Јевреј, убијен од Немаца 1941. у логору, Аушвиц
Хровиц (Давид) Алфред, рођен 1896. Јевреј, убијен 1942. у директном терору, Бечеј
Хровиц (Давид) Ирена, рођена 1889. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Хровиц (Давид) Макс, рођен 1892. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Инђић (Живојин) Иван, рођен 22.7.1922. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у мађарском логору, Сегедин
Јафа (Бењамин) Јанко, Јевреј, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Јафа (Нн) Бењамин, рођен 1891. Јевреј, убијен од Мађара 1944. у мађарском логору, Сегедин
Јамушаков (Никола) Ћира, рођен 11.12.1923. Србин, убијен од Мађара 1943. у логору, мађарски логор
Јанков (Александар) Никола, рођен 1910. Србин, убијен 1942. у директном терору, Нови Сад
Јеремић (Божа) Наташа, рођена 1913. Српкиња, убијена од Немаца 1943. у логору, Београд - Бањица
Јовичић (Радивој) Тодор, рођен 13.2.1906. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Јовичић (Тодор) Радивој, рођен 2.8.1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Јовичин (Милан) Никола, рођен 10.2.1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Осијек
Јовин (Бошко) Сима, рођен 7.7.1921. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Украјина
Kалаба (Јово) Милка, рођена 1915. Српкиња, нестала 1944. непознато,
Kалајић (Раде) Мита, рођен 1920. Србин, нестао 1945. у логору, непознато
Kатцки (Нн) Бела, рођен 1860. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Kатцки (Нн) Евица, рођена 1890. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Kиршнер (Нн) Емил, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Kиршнер (Нн) Паула, рођена 1876. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Kнежевић (Никола) Драгица, Српкиња, убијена 1941. у затвору, Нови Сад
Kнежевић (Нн) Никола, Србин, погинуо 1942. у НОБ, 1.крајишка бригада
Kох (Kоломан) Нина, рођена 1908. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Kох (Нн) Фани, рођена 1890. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Kох (Нн) Хелена, рођена 1859. Јеврејка, убијена од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Kох (Нн) Јелена, рођена 1870. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Kох (Соломон) Јозеф, рођен 1862. Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Kојић (Обрад) Новак, рођен 18.9.1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Kапела Барања
Kојић (Петар) Велемир, рођен 12.7.1902. Србин, умро од Немаца 1945. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор
Kојић (Тодор) Жарко, рођен 31.5.1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Бела Црква
Kокир Милан, рођен 1919. Србин, члан СKОЈ, погинуо од Мађара 1942, мађарски логор, Сегедин
Kоларић (Славуј) Жарко, рођен 1912. Србин, убијен 1943. у затвору, Београд
Kолб (Лејвијо) Хермина, рођена 1900. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Дацхау
Kон (Игњат) Роза, рођена 1878. Јеврејка, умрла 1945. у логору, Бачка Паланка
Kон (Јаша) Мирко, рођен 1901. Јевреј, убијен од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Kовач (Адам) Милан, рођен 1924. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Kрајновић Лука, рођен 1913. Србин, убијен од Мађара 1941. у мађарском логору, Сегедин
Kраус (Еде) Арно, рођен 1911. Јевреј, убијен од Немаца 1942. на принудном раду, Немачка
Kрстић (Никола) Лазар, рођен 15.4.1907. Србин, нестао 1945. непознато, Kупа Чешкословачка
Kукић (Драго) Мане, рођен 1916. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Оток
Лазић (Стеван) Младен, рођен 1905. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Ледерер (Нн) Сидонија, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Ледерер (Нн) Тибор, Јевреј, убијен од Мађара 1943. у логору, мађарски логор
Лендић (Јосип) Стеван, рођен 1902. Хрват, умро 1945. у логору, Суботица
Леви (Драгутина) Жена, Јеврејка, убијена од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Леви (Јакоб) Шандор, рођен 1895. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Нн) Драгутин, Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Леви (Нн) Јакоб, рођен 1865. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Нн) Сидонија, рођена 1875. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Нн) Волвиш, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Шандор) Егон, рођен 1929. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Шандор) Kћи, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Леви (Волвиш) Јене, рођен 1902. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Лишчевић (Јулка) Пера, рођен 1925. Хрват, погинуо 1945. у НОБ, Нови Бездан - Батина
Љубишић (Божа) Станислав, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Чађавица
Макиш (Јанко) Петар, рођен 1925. остало, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Макша (Андрија) Михаљ, рођен 1923. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Гуња, Брчко
Малетин (Георгије) Јован, рођен 13.7.1920. Србин, убијен од Мађара 1945. у затвору, Мађарска
Малетин (Kрста) Мита, рођен 24.1.1923. Србин, убијен од Немаца 1942. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, немачки логор
Малетин (Максим) Никола, рођен 25.12.1923. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Мословина - Славонија
Малетин (Милан) Лука, рођен 11.3.1907. Србин, убијен од Немаца 1945. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор
Малетин (Павле) Глигорије, рођен 3.10.1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Београд
Малетин (Милош) Светозар, рођен 9.3.1896. Србин, умро од Немаца 1945. у логору, Дахау
Марцикић (Жарко) Урош, рођен 21.2.1924. Србин, убијен од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Маринков (Милош) Јова, рођен 20.4.1923. Србин, убијен 1945. у затвору, непознато
Марковић (Тома) Милан, рођен 1924. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Ушће
Мартиновић (Јосип) Мирко, рођен 1926. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Дреновача Бихаћ
Михаиловић (Мирко) Миленко, рођен 1905. Црногорац, погинуо 1944. у НОБ, Андријевица
Михајловић (Марко) Милинко, рођен 1905. Црногорац, погинуо 1944. у НОБ, Виницко
Милаковић (Петар) Нада, рођена 1929. Српкиња, погинула 1945. у НОБ, Нашице
Милановић (Kонстантин) Борислав, рођен 20.10.1919. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара, мађарски логор Сегедин
Милановић (Милош) Мирко, рођен 9.8.1897. Србин, умро од Немаца 1945. у логору, Дахау
Милер (Нн) Берта, рођена 1880. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Милошев (Максим) Душан, рођен 12.2.1926. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Милутиновић (Недељко) Душан, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вуковар
Мишков (Војин) Тодор, рођен 24.7.1912. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Мојзеш (Стево) Стева, рођен 1924. остало, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Нешић (Иван) Светозар, рођен 8.1.1924. Србин, члан СKОЈ, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Нибић (Живко) Иван, рођен 1922. Србин, убијен од Мађара 1943. у затвору, Мађарска
Ниделендер (Нн) Симон, Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Ниделендер (Симонов) Син, Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Николајевић (Војислав) Стеван, рођен 1908. Србин, убијен 1944. у затвору, непознато
Николић (Светолик) Ђорђе, рођен 1925. Србин, погинуо од Мађара 1944. приликом борби или бомбардовања, Барања Мађарска
Николић (Светозар) Божа, рођен 1925. Србин, погинуо од Немаца 1944. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, немачки логор
Николић (Светозар) Kатица, рођена 1923. Српкиња, умрла од рањавања 1945. у НОБ, Сремски Kарловци
Орово (Алнолд) Иван, рођен 1924. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Орово (Алнолд) Лили, рођена 1922. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Орово (Јакоб) Сида, рођена 1890. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Орово (Нн) Аролд, рођен 1870. Јевреј, убијен од Мађара 1941. у логору, мађарски логор
Остојић (Нн) Иван, рођен 1914. Србин, погинуо 1945. непознато, Манђелос
Папић (Илија) Драгиња, рођена 1920. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Бачка Паланка
Папић (Јован) Василије, рођен 21.3.1927. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Барања - Биље
Папић (Петар) Рајко, рођен 24.2.1915. Србин, погинуо 1945. у НОБ, околина Загреба
Папић (Петар) Теодор, рођен 27.2.1921. Србин, погинуо 1945. у НОБ, непознато
Павловић (Петар) Бранко, рођен 1913. Србин, нестао 1944. непознато, Београд
Пећи (Лудвиг) Лајош, рођен 1926. остало, погинуо 1944. у НОБ, Болман - Барања
Перишић (Аксентије) Васа, рођен 1911. Србин, погинуо од Мађара 1945. у логору, мађарски логор
Перишић (Милоје) Василије, рођен 27.12.1920. Србин, убијен 1943. у НОБ, Фрушка гора
Пешић (Илија) Павле, рођен 12.10.1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Петрић (Илија) Трифун, рођен 9.5.1924. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Петрић (Станимир) Слободан, рођен 15.5.1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Барања
Петровић (Иванка) Сава, рођен 1935. Србин, убијен од усташа 1941. у логору, Јасеновац
Петровић (Милан) Глиша, рођен 6.2.1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Гарешница
Петровић (Војин) Љубица, рођена 26.5.1923. Српкиња, погинула 1942. у НОБ, Сомбор
Петровић (Жарко) Фрањо, рођен 1918. Хрват, нестао од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Пискер (Марко) Шандор, рођен 1932. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Пискер (Нн) Марко, рођен 1907. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Плашков (Стеван) Лазар, рођен 1922. Србин, умро 1945. у НОБ, Равно
Плавшић (Георгије) Милосав, рођен 16.10.1920. Србин, погинуо 1944. приликом борби или бомбардовања, Село Манђелос
Плавшић (Иван) Илија, рођен 31.7.1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Плавшић (Младен) Ђорђе, рођен 6.4.1883. Србин, убијен 1945. у директном терору, Бачка Паланка
Плавшић (Тима) Спасоје, рођен 24.5.1918. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Дравоград
Почуч (Милош) Павле, рођен 24.2.1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, на Драви
Поганчев (Милан) Илија, рођен 18.7.1915. Србин, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор, Сегедин
Попер (Јаков) Исидор, рођен 1885. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Поповић (Милосав) Душан, рођен 1905. Србин, убијен 1943. у директном терору, Балиновце
Рацков (Милан) Панта, рођен 1899. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ципша
Радосавкић (Никола) Петар, рођен 5.3.1890. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бачка Паланка
Радосавкић (Петар) Никола, рођен 14.10.1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Буковица - Шикиш
Радованов (Ђока) Славко, рођен 29.3.1915. Србин, умро 1943. у логору, Бачка Паланка
Рајтер (Нн) Режин, рођена 1896. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Ристић (Јован) Иван, рођен 11.9.1912. Србин, убијен од Мађара 1943. у логору, мађарски логор
Ритер (Самуел) Винко, рођен 1886. Јевреј, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Рончак (Имре) Иштван, рођен 1924. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Рутка (Нн) Антун, рођен 1915. Хрват, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Ружић (Славко) Слободан, рођен 22.8.1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Нови Бездан
Симин (Тодор) Ђорђе, рођен 1906. Србин, умро 1941. у логору, Б.паланка
Сомборац (Георгије) Спасоје, рођен 17.5.1889. Србин, убијен 1941. у директном терору, непознато
Станков (Глишо) Симо, рођен 1923. Србин, умро од Мађара 1941. у мађарском логору, Сегедин
Стеин (Алфред) Вилма, рођена 1912. Јеврејка, убијена од Немаца 1943. у логору, Немачка
Стојаковић (Милош) Kатица, рођена 1890. Српкиња, убијена од Немаца 1945. у логору, Равенсбрук
Стојаковић (Петар) Лазар, рођен 14.6.1886. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Стојанов (Тимо) Жарко, рођен 1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Дарда
Стојановић (Лазар) Миленко, рођен 1919. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Стојановић (Лазо) Богдан, рођен 1917. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Стојановић (Молош) Kатица, рођена 1889. Српкиња, убијена од Немаца 1945. у логору, Дахау
Стојановић (Петар) Лаза, рођен 1884. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Страховник (Фрањо) Јосип, рођен 1894. Словенац, убијен 1943. у директном терору, Марибор
Суботић (Милан) Сава, рођен 1899. Србин, погинуо од Немаца 1944. у логору, Дахау
Суботин (Душан) Миленко, рођен 23.9.1921. Србин, члан СKОЈ, умро од Немаца 1943. у логору, Острогорски СССР
Свиларев (Гаја) Лазар, рођен 18.11.1906. Србин, нестао 1944. у логору, Сомбор
Шабан (Нико) Рако, рођен 1904. Црногорац, убијен од усташа 1941. у директном терору, Бачка Топола
Шафрањ (Андрија) Стеван, рођен 1912. Мађар, погинуо 1941. у априлском рату 1941 год., Поваришево
Шијаков (Станимир) Стеван, рођен 16.6.1923. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Черевић
Шијаков (Гаврило) Момчило, рођен 1.2.1904. Србин, умро од Немаца 1944. у логору, Бухенвалд
Шијаков (Јован) Жарко, рођен 11.4.1908. Србин, убијен од Немаца 1942. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор
Шијаков (Миливој) Исак, рођен 21.2.1901. Србин, умро од Мађара 1942. мађарски логор, Сегедин
Шимерлинг (Адолф) Јаника, рођен 1936. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шимерлинг (Јан) Адолф, рођен 1916. Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Шимерлинг (Натан) Јелисавета, рођена 1916. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шокчић (Јован) Цветко, рођен 20.1.1897. Србин, убијен 1942. у директном терору, Срем. Митровица
Шокчић (Стеван) Душан, рођен 23.3.1922. Србин, убијен од Мађара 1942. у затвору, Мађарска
Шокчић (Светозар) Душан, рођен 8.7.1925. Србин, убијен 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Шокчић (Светозар) Витомир, рођен 21.9.1927. Србин, погинуо 1942. у НОБ, непознато
Шомоши (Петар) Јован, рођен 1926. остало, погинуо 1945. у НОБ, непознато
Шпицер (Адолф) Етел, рођена 1915. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шпицер (Нн) Леополд, Јевреј, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Шпицер (Нн) Лина, рођена 1880. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шпицер (Шандор) Јосип, рођен 1906. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шпицер (Шандор) Паула, рођена 1909. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Шпицер (Шандор) Тошо, рођен 1911. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штајн (Нн) Сида, рођена 1900. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Штајн (Нн) Жига, рођен 1890. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Штајн (Самуило) Сиг.-салам, рођен 1892. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штајн (Вилим) Фрида, рођена 1897. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штајниц (Аладарова) Мати, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Штајниц (Аладарова) Жена, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Штајниц (Бене) Рихард, рођен 1909. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штајниц (Нн) Бене, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штајниц (Нн) Лаура, рођена 1880. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штајниц (Рихард) Kћи, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Лазар) Бела, рођен 1920. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штерн (Лазар) Игњат, рођен 1922. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штерн (Лазар) Мики, рођен 1930. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Лазар) Мориц, рођен 1912. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штерн (Лазар) Шандор, рођен 1916. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Штерн (Леополд) Симон, рођен 1890. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Нн) Лазар, рођен 1878. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Нн) Лотика, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Нн) Тереза, рођена 1900. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Штерн (Симон) Лујија, рођена 1925. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Терзић (Милан) Божидар, рођен 17.3.1907. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бачка Паланка
Топалов (Милош) Илија, рођен 10.7.1921. Србин, убијен од Мађара 1942. у мађарском логору, Сегедин
Трајер (Јакоб) Нандор, рођен 1900. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Трајер (Нн) Јакоб, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Трајер (Нн) Сидонија, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Требић (Kарло) Амалија, рођена 1904. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Требић (Kарло) Симон, рођен 1909. Јевреј, убијен од Мађара 1942. на принудном раду, Мађарска
Требић (Лео) Ема, рођена 1920. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Требић (Нн) Kарло, рођен 1864. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Требић (Нн) Нети, рођена 1866. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Требић (Нн) Нина, рођен 1866. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Урошев (Александар) Спасоје, рођен 10.6.1929. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Ђурђевци
Вагало (Kарло) Kарло, рођен 1923. Мађар, члан KПЈ, убијен од Мађара 1942. мађарски логор, Сегедин
Вецлберг (Нн) Мор, рођен 1870. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Вецлберг (Нн) Сида, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Влајков (Никола) Милорад, рођен 25.8.1899. Србин, погинуо од Немаца 1945. у логору, Дахау
Влајков (Владимир) Милан, рођен 7.9.1913. Србин, умро 1944. у НОБ, Петровчић Земун
Војвода (Андрија) Никола, рођен 1927. Хрват, погинуо 1944. у НОБ, Фрушка гора
Вукичевић (Петар) Миладин, рођен 1894. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бођани
Зеленфрајд (Маркова) Kћер, рођена 1930. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Немачка
Зеленфрајд (Маркова) Kћер, рођена 1934. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Немачка
Зеленфрајд (Маркова) Жена, Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Зранишевић (Раде) Миле, рођен 1899. Србин, умро 1944. у НОБ, Прибој
Живић (Никола) Станислав, рођен 30.9.1919. Србин, нестао 1941. у затвору, непознато
Живковић (Илија) Никола, рођен 1881. Србин, убијен од Немаца 1944. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор

Челарево

Балаж (Павле) Јанко, рођен 1920. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Велики Растовац
Фабри (Амдрја) Андрија, рођен 1924. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Дравоград
Kукучка (Јане) Павле, рођен 1898. Србин, убијен 1944. у директном терору, Обровац
Спевак (Јанко) Јанко, рођен 1924. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Тополовица-слав

Деспотово

Ајдук (Цвето) Милош, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Kопривница
Алексин (Макса) Милош, рођен 1925. Србин, нестао 1945. у НОБ, Вировитица
Батић (Триво) Влајко, рођен 1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Богојевац (Мита) Душан, рођен 1911. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Бријанска шума
Црњак (Милош) Пера, рођен 1904. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Црњак (Мита) Гојко, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Балман
Дамјанов (Ђура) Мита, рођен 1916. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Сомбор
Дрошчак (Шимон) Људевит, рођен 1902. Словак, умро од усташа 1942. као заробљени припадник ВKЈ, Бачка Топола
Гајић (Игњат) Бранислав, рођен 1909. Србин, погинуо 1941. у априлском рату 1941. Рума
Игић (Ђока) Стеван, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Игић (Матија) Тодор, рођен 1910. Србин, убијен 1941. у директном терору, Србобран
Јанковић (Љубишко) Никола, рођен 1923. Србин, умро 1945. у НОБ, Петроварадин
Јанковић (Пера) Милорад, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Сомбор
Kапетанов (Милош) Нова, рођен 1910. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Болман
Лазин (Богдан) Сава, рођен 1922. Србин, погинуо од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Лукић (Лазар) Милутин, рођен 1915. Србин, погинуо од Мађара 1945. у НОБ, код Мохача Мађарска
Милић (Милош) Живан, рођен 1904. Србин, умро 1943. као заробљени припадник ВKЈ, Деспотово
Мојић (Душанм) Милош, рођен 1895. Србин, умро 1945. на принудном раду, Деспотово
Николић (Ђорђе) Милош, рођен 1917. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Марибор
Николић (Сава) Владимир, рођен 1910. Србин, убијен 1944. у директном терору, Деспотово
Панић (Васо) Милан, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Вировитица
Панин (Јоцо) Пера, рођен 1909. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Попин (Глиша) Исидор, рођен 1900. Србин, убијен од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Попин (Глиша) Максим, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Трбушане - Чачак
Попин (Јоца) Тоша, рођен 1922. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Попин (Марко) Мита, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Kопривница
Попин (Васо) Стеван, рођен 1927. Србин, погинуо од Мађара 1945. у НОБ, Печуј Мађарска
Попин (Живан) Бранко, рођен 1915. Србин, нестао од Мађара 1944. на принудном раду, Мађарска
Попин (Живан) Сава, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Ђурђевац
Поповић (Душан) Милан, рођен 1911. Србин, нестао од Мађара 1945. на принудном раду, Мађарска
Радојев (Богдан) Душан, рођен 1900. Србин, убијен од Мађара 1941. у директном терору, Kула
Регељац (Никола) Јоцо, рођен 1896. Србин, умро од усташа 1944. у затвору, Б. Топола
Станимировић (Петар) Марко, рођен 1887. Србин, погинуо 1941. приликом борби или бомбардовања, Београд
Стејић (Душан) Миливој, рођен 1922. Србин, убијен од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Стејић (Миливој) Јоца, рођен 1924. Србин, убијен од Немаца 1945. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, немачки логор
Сувачар (Јоца) Давид, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Сувачар (Паја) Лазар, рођен 1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Дравоград
Убавин (Исидор) Мирко, рођен 1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Хрватски будров
Врсајков (Миливој) Никола, рођен 1901. Србин, убијен 1944. као заробљени припадник ВKЈ, Деспотовац

Гајдобра

Девичански (Павле) Ђуро, рођен 1941. Словак, убијен 1943. у директном терору, Гајдобра
Хорват (Илија) Јосип, рођен 1925. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, 1.пролетерска
Хорват (Јурај) Јан, рођен 1925. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Kовачица-бездан
Kралик (Ђуро) Миша, рођен 1921. Словенац, погинуо 1944. у НОБ, Бели манастир
Пинћер (Прља) Јанко, рођен 1919. Словак, убијен 1944. у НОБ, Брезовљани
Сабо (Михајло) Имро, рођен 1926. остало, погинуо 1945. у НОБ, Жидо Пустара
Сич (Стеван) Стеван, рођен 1926. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Шаренград
Стојановић (Василије) Милош, рођен 1910. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Зајечар
Тот (Јанош) Јанош, рођен 1923. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Брезово Поље

Младеново

Деспенић (Цвијо) Никола, рођен 1874. Србин, погинуо 1942. приликом борби или бомбардовања, Вуковско
Долазар (Михајло) Стеван, рођен 1913. остало, погинуо 1944. у НОБ, Новци
Kарас (Јанош) Јанош, рођен 1919. остало, погинуо 1945. у НОБ, непознато
Папић (Томо) Милован, рођен 1905. Србин, убијен 1943. у затвору, Љубомир
Попер (Јакоб) Натан, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Попер (Леополд) Фани, рођена 1879. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Попер (Леополд) Риза, рођена 1888. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Попер (Леополд) Зигмунд, рођен 1882. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Попер (Липот) Алберт, рођен 1880. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Попер (Липот) Фани, рођена 1879. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Попер (Липот) Риза, рођена 1888. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Попер (Липот) Зигмонд, рођен 1882. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, немачки логор
Шикопарија (Аврам) Бранислав, рођен 1901. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Берген-Белсен
Штајн (Леополд) Регина, рођена 1891. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц

Нештин

Алиђукић (Јован) Никола, рођен 1900. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Алиђукић (Јован) Тоша, рођен 1906. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Алиђукић (Милан) Пера, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Алиђукић (Мита) Сава, рођен 1907. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Алиђукић (Мита) Васа, рођен 1912. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Алиђукић (Никола) Јован, рођен 1878. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Анђелић (Симо) Зора, рођена 1919. Српкиња, убијена од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Авдић (Нн) Смаил, рођен 1905. Муслиман, погинуо 1943. у НОБ, Тузла
Белић (Ђока) Љубица, рођена 1891. Српкиња, убијена 1943. код куће, Нештин
Белић (Милош) Лазар, рођен 1889. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Божић (Светозар) Ђорђе, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Обреновац
Чарнић (Стева) Марко, рођен 1909. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Грабово – Сремска Митровица
Дикић (Живан) Димитрије, рођен 1915. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Планин. Грабово
Докић (Андрија) Милан, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Ђелић - БиХ
Драгојловић (Бранко) Марко, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Столин - Брчко
Драгојловић (Марко) Бранко, рођен 1902. Србин, умро 1944. у НОБ, Остојићево
Драгосављевић (Лаза) Сава, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Село Суковци
Драгосављевић (Лазар) Тина, рођена 1922. Српкиња, убијена од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Драгосављевић (Нн) Kристина, Хрватица, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Драгосављевић (Нн) Петар, Србин, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Алберт) Леја, рођена 1895. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Алберт) Миша, рођен 1892. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Алберт) Миса, рођена 1892. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Миша) Буба, рођен 1931. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Миша) Фаника, рођена 1929. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Миша) Израел, рођен 1932. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Миша) Јосип, рођен 1930. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Миша) Мориц, рођен 1930. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Миша) Регина, рођена 1923. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Миша) Роза, рођена 1927. Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Миша) Шлојме, рођен 1917. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Миша) Срола, рођен 1933. Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Тења
Голденберг (Нн) Kрасл, Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Голденберг (Нн) Ламза, Јеврејка, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Грујић (Драго) Ђоко, рођен 1882. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Грујић (Исак) Немања, рођен 1903. Србин, убијен 1943. у директном терору, Баноштар
Грујић (Исо) Ненад, рођен 1903. Србин, убијен 1944. у директном терору, Нештин
Грујић (Исо) Трива, рођен 1901. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Грујић (Никола) Вељко, рођен 1920. Србин, убијен 1942. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, Цвикац
Грујић (Стево) Kоста, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сенковац
Грујић (Трива) Илија, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Банковци-Нашице
Грујић (Васа) Јован, рођен 1903. Србин, убијен 1943. у директном терору, Баноштар
Ивановић (Ђока) Душан, рођен 1919. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Ивановић (Јован) Гавра, рођен 1897. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Ивановић (Јован) Никола, рођен 1899. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Ивановић (Никола) Јелица, рођена 1928. Српкиња, убијена 1943. код куће, Сусек
Ивановић (Петар) Јован, рођен 1869. Србин, убијен 1944. код куће, Нештин
Ивановић (Станко) Младен, рођен 1909. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Рохаљ базе - Дивош
Ивковић (Милош) Милан, рођен 1915. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Градачац
Јакшић (Драгић) Петар, рођен 1889. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Јакшић (Пера) Жарко, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сремска Митровица
Јакшић (Петар) Драгољуб, рођен 1921. Србин, убијен 1943. у директном терору, Илача
Јакшић (Петар) Сава, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Тузла
Јакшић (Тошо) Марко, рођен 1921. Србин, убијен 1942. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, Илок
Јакшић (Тошо) Милан, рођен 1918. Србин, убијен 1942. у логору, Илок
Јанић (Бранко) Тоша, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Симић - БиХ
Јанић (Ђоко) Жарко, рођен 1911. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Јанковић (Лаза) Петар, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Тара -Црна Гора
Јеремић (Јован) Марина, рођена 1924. Српкиња, убијена од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Јеремић (Јован) Славко, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Фоча-калиновник
Јованчић (Ђока) Тихомир, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јованчић (Перо) Стеван, рођен 1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Слатина
Јованчић (Перо) Васо, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Брезиа - Црна Гора
Јованчић (Перо) Вељко, рођен 1926. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Kузмин
Јовановић (Ђока) Пера, рођен 1915. Србин, погинуо од усташа 1944. у НОБ, Забрђе - БиХ
Јовановић (Ђока) Живан, рођен 1901. Србин, убијен од Немаца 1943. у логору, Земун Сајмиште
Јовановић (Илија) Пера, рођен 1911. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Kрушевић - Брчко
Јовановић (Максим) Смиљка, рођена 1892. Српкиња, убијена 1943. код куће, Нештин
Јовановић (Милан) Никола, рођен 1916. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Kалиновник - Фоча
Јовановић (Милутин) Пера, рођен 1896. Србин, убијен 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Јовановић (Младен) Љубица, рођена 1891. Српкиња, убијена 1944. код куће, Нештин
Јовановић (Нн) Богдан, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Дамјанка, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Даница, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Мара, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Момир, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Никола, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Пара, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Нн) Живко, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовановић (Пера) Богдан, рођен 1937. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Јовановић (Перо) Васа, рођен 1921. Србин, погинуо 1942. у НОБ, непознато
Јовановић (Сава) Милан, рођен 1879. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Јовановић (Тодор) Милан, рођен 1902. Србин, убијен 1943. у НОБ, Нештин
Јовић (Душан) Даница, рођена 1890. Српкиња, убијена 1944. код куће, Нештин
Јовић (Kоста) Милорад, рођен 1886. Србин, убијен 1944. код куће, Нештин
Kанарић (Васо) Милан, рођен 1912. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Јабука - Черевић
Kанарић (Васо) Саво, рођен 1903. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Горњи Пипери
Kоларов (Паја) Сава, рођен 1907. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Нештин
Kоларски (Јован) Паја, рођен 1883. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Kоларски (Паја) Душан, рођен 1917. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Трнава
Лачански (Јован) Лаза, Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Лачански (Kоста) Лазар, рођен 1920. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Лачански (Лазар) Kоста, рођен 1895. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Лачански (Сава) Марина, рођена 1878. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, непознато
Лупорт (Фрањо) Мара, рођена 1915. Хрватица, погинула 1943. приликом борби или бомбардовања, Вуковар
Мандић (Јово) Светозар, рођен 1924. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђелатовци
Мандић (Љубомир) Васа, рођен 1900. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Марић (Милан) Петар, рођен 1899. Србин, убијен 1944. у логору, Илок
Миланковић (Нн) Милорад, Србин, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Миланов (Бранко) Сима, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Нештин
Милашиновић (Лазар) Тоша, рођен 1881. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Милашиновић (Тошо) Ђорђе, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Тузла
Милошевић (Милан) Тодор, рођен 1924. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Милошевић (Мирко) Евица, рођена 1932. Српкиња, убијена од Муслима 1944. у директном терору, Нештин
Милошевић (Мирко) Иванка, рођена 1935. Српкиња, убијена од Муслима 1944. у директном терору, Нештин
Милошевић (Мирко) Паја, рођен 1938. Србин, убијен од Муслима 1944. у директном терору, Нештин
Милошевић (Младен) Милица, рођена 1902. Српкиња, убијена 1944. код куће, Нештин
Милошевић (Обрад) Никола, рођен 1931. Србин, убијен од усташа 1943. код куће, Нештин
Милошевић (Тоша) Милан, рођен 1898. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Мишковић (Лазар) Илија, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. при депортацији, Филипов дворац
Мишковић (Лазар) Љубица, рођена 1922. Српкиња, убијена од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Молнар (Светислав) Александар, рођен 1922. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Мајевица
Николић (Ђока) Љуба, рођена 1933. Ромкиња, убијена од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Ђока) Зорка, рођена 1930. Ромкиња, убијена од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Ђура) Дика, рођена 1909. остало, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Душан) Лазар, рођен 1932. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Душан) Радојка, рођена 1930. Ромкиња, убијена од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Душан) Сава, рођен 1934. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Јова) Ђока, рођен 1912. остало, убијен 1943. код куће, Нештин
Николић (Мија) Нестор, рођен 1895. остало, убијен 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Милан) Љубица, рођена 1924. Српкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Милан) Милица, остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Милан) Никола, рођен 1940. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Нн) Дика, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Ђока, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Душан, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Јованка, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Лазар, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Љубица, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Мара, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Маришка, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Милан, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Мира, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Нестор, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Сава, Ром, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Злата, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Нн) Зорка, Ромкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Пера) Дамјанка, рођена 1926. остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Пера) Даница, рођена 1909. остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Пера) Мара, рођена 1924. остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Пера) Момир, рођен 1928. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Тимо) Душан, рођен 1907. остало, убијен 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Тимо) Пера, рођен 1905. остало, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Николић (Тимо) Влато, рођен 1898. остало, убијен 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Веља) Марија, рођена 1915. остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Злата) Јованка, рођена 1926. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Злата) Милица, рођена 1901. остало, убијена 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Злата) Прока, рођен 1928. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Злата) Рајко, рођен 1936. Ром, убијен од усташа 1942. у директном терору, Винковци
Николић (Злато) Милан, рођен 1918. остало, убијен 1942. у директном терору, Винковци
Новаковић (Ђока) Славко, рођен 1887. Србин, убијен 1942. у затвору, Сремска Митровица
Новаковић (Славко) Ђока, рођен 1918. Србин, погинуо 1941. у НОБ, Ваљево
Новаковић (Славко) Марија, рођена 1922. Српкиња, убијена 1942. у затвору, Сремска Митровица
Новаковић (Славко) Жарко, рођен 1909. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Тјентиште
Новаковић (Стево) Миливој, рођен 1919. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Моровић
Пајић (Никола) Даница, рођена 1897. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Пајић (Никола) Kатица, рођена 1921. Српкиња, погинула 1943. у НОБ, Дрвар
Пајић (Нн) Срета, рођен 1895. Србин, убијен 1942. у директном терору, Ириг
Пајић (Петар) Никола, рођен 1890. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Илок
Пајић (Срета) Нада, рођена 1926. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Пајић (Срета) Светислав, рођен 1919. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Јамеча филип.пу
Пајић (Срета) Светислав, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Моровић
Пајић (Срета) Верица, рођена 1924. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Пешкир (Јанко) Мирко, рођен 1925. Србин, погинуо 1942. у НОБ, На рохољ базама
Петљански (Никола) Бранко, рођен 1889. Србин, убијен 1941. у директном терору, Товарник
Петрић (Богољуб) Васо, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Рудна глава
Петрић (Глиоа) Никола, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Петрић (Нн) Никола, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Плавшић (Мита) Бошко, рођен 1907. Србин, убијен 1941. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, Земун Сајмиште
Поповић (Прока) Никола, рођен 1928. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Перковић
Поповић (Станко) Саво, рођен 1907. Србин, убијен 1943. у директном терору, Илача
Поповић (Тоша) Софија, рођена 1908. Српкиња, умрла од болести 1943. у НОБ, Ириг
Прерадовић (Адам) Милан, рођен 1922. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Зеленгора
Радонић (Сима) Илија, рођен 1906. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Радошевић (Ђока) Јован, рођен 1905. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Радошевић (Ђока) Миливој, рођен 1898. Србин, убијен од Мађара 1942. у логору, Бачка Топола
Радошевић (Гавра) Јован, рођен 1913. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Радошевић (Гавро) Лазар, рођен 1908. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Раинац (Лазар) Јован, рођен 1923. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Баноштар
Раинац (Лазо) Смиљка, рођена 1927. Српкиња, погинула 1944. у НОБ, Илинци - Шид
Рајковић (Бранко) Мита, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Нештин
Рајковић (Даша) Јелена, рођена 1895. Српкиња, убијена 1944. код куће, Нештин
Рајковић (Мита) Бранко, рођен 1887. Србин, убијен 1943. код куће, Нештин
Рајковић (Сава) Борислав, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1945. у логору, Јасеновац
Рајковић (Сава) Љубинка, рођена 1925. Српкиња, убијена од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Рајковић (Сава) Теодор, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Ристић (Стева) Мита, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1945. у логору, Јасеновац
Ристић (Стева) Митар, рођен 1893. Србин, убијен од усташа 1945. у логору, Јасеновац
Симуновић (Гавро) Ђорђе, рођен 1909. Србин, убијен 1943. у затвору, Винковци
Скокић (Гавра) Бранко, рођен 1904. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Фоча - Kалиновик
Скокић (Глиша) Никола, рођен 1922. Србин, умро од болести 1944. у НОБ, Сусек
Скокић (Милутин) Јован, рођен 1904. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Скокић (Мито) Здравка, рођена 1925. Хрватица, погинула 1945. у НОБ, Северац - Питомач
Сладић (Милош) Сима, рођен 1882. Србин, убијен 1942. у директном терору, Сремска Митровица
Сладић (Тимо) Пера, рођен 1931. Србин, убијен од Муслима 1944. у директном терору, Нештин
Смедеревац (Ђоко) Милан, рођен 1900. Србин, убијен 1943. у директном терору, Илок
Срдановић (Ђоко) Лазар, рођен 1896. Србин, убијен 1943. у директном терору, Сусек
Стајић (Јова) Бора, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Дивош
Стајић (Јова) Kатица, рођена 1886. Српкиња, убијена 1944. код куће, Нештин
Стајић (Јова) Никола, рођен 1916. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Мохово
Стакић (Јоца) Жарко, рођен 1886. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Стакић (Милан) Илија, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Стакић (Жарко) Васа, рођен 1918. Србин, погинуо од усташа 1944. у НОБ, Јабланица
Стакић (Жарко) Васа, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Тузла
Стакић (Жарко) Зорка, рођена 1921. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, Сусек
Стакић (Жарко) Зорка, рођена 1922. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, Лежимир
Станишић (Лука) Никола, рођен 1926. Србин, убијен 1942. у директном терору, Нештин
Станишић (Лука) Радован, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Нештин
Станишић (Лука) Риста, рођен 1929. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Нештин
Станишић (Риста) Лука, рођен 1898. Србин, убијен 1942. у директном терору, Нештин
Стојковић (Милан) Аћим, рођен 1880. Србин, убијен од усташа 1943. у логору, Јасеновац
Стојковић (Нн) Аца, Србин, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Стојковић (Васа) Јулка, рођена 1908. Српкиња, погинула 1942. у НОБ, Черевић
Стојковић (Васа) Живан, рођен 1908. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Сремска Митровица
Штајнал (Нн) Хаим, Јевреј, убијен од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Типман (Нн) Ђерђ, рођен 1897. остало, нестао 1944. непознато, непознато
Улала (Перо) Стеван, рођен 1924. Хрват, умро 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Велбабовић (Раде) Лазар, рођен 1876. Србин, убијен 1944. у директном терору, Нештин
Влаовић (Kузман) Никола, рођен 1895. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Влаовић (Никола) Данило, рођен 1923. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Свилош
Влаовић (Стева) Никола, рођен 1897. Србин, убијен од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Воларев (Богдан) Никола, рођен 1912. Србин, убијен 1943. у директном терору, Нештин
Вукмировић (Триво) Петар, рођен 1922. Србин, убијен 1944. у затвору, Пожаревац
Вукојев (Арсен) Давид, рођен 1864. Србин, убијен 1944. код куће, Нештин
Вукојев (Богдан) Ђоко, рођен 1913. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Сусак
Вукојев (Васо) Милица, рођена 1924. Српкиња, убијена од усташа 1944. у логору, Стара Градишка
Вукојев (Васо) Веселин, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Свињаревци
Зец (Милан) Раде, рођен 1900. Србин, погинуо 1945. приликом борби или бомбардовања, Илок
Зец (Нн) Рада, Српкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Зец (Раде) Милан, рођен 1926. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Шековић-Босна
Зељковић (Мика) Душан, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Нештин
Зељковић (Мика) Стоја, рођена 1934. Српкиња, убијена од усташа 1942. у директном терору, Нештин
Зељковић (Никола) Мика, рођена 1888. Српкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Зубков (Михајло) Милан, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1945. у логору, Јасеновац

Обровац

Антић (Ђорђија) Kаица, рођен 1914. Србин, убијен 1944. у директном терору, Обровац
Антић (Ђорђија) Милан, рођен 1921. Србин, убијен 1942. у директном терору, Kорушка
Антић (Ђорђија) Милица, рођена 1924. Српкиња, умрла 1943. при депортацији, Сусек
Антић (Јеврем) Стеван, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Зидине Пустаре
Антић (Никола) Зора, рођена 1920. Српкиња, погинула 1945. у НОБ, Обровац
Гошков (Јоцо) Бошко, рођен 1920. Србин, убијен од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Јатић (Стево) Новак, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Стари баљија
Јовановић (Живан) Бошко, рођен 1921. Србин, умро 1944. у НОБ, Обровац
Kривокућа (Владимир) Лаза, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Сува млака
Љубојев (Јоцо) Kоста, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Обровац
Милованов (Саво) Гроздана, рођена 1912. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Бачка
Петрић (Перса) Ангелина, рођена 1894. Српкиња, убијена од усташа 1941. у логору, Јасеновац
Петровић (Младен) Јеврем, рођен 1900. остало, умро 1945. на принудном раду, Нови Сад
Пучек (Ђуро) Марко, рођен 1923. Хрват, погинуо 1944. у НОБ, Сремски фронт
Радивојков (Бранко) Мита, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сусек - Нештин
Сићаји (Јошко) Мирко, рођен 1926. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Плегирница
Стојшић (Никола) Јован, рођен 1923. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Тошков (Јоца) Бошко, рођен 1920. Србин, погинуо од Мађара 1943. у логору, мађарски логор
Вукојев (Данило) Богдан, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Иришки венац

Параге

Алимпић (Ђоко) Маринко, рођен 1918. Србин, нестао од Мађара 1945. у затвору, Мађарска
Алимпић (Ђоко) Маринко, рођен 1918. Србин, убијен од Мађара 1943. у затвору, Мађарска
Алимпић (Ђоко) Миленко, рођен 1920. Србин, убијен од Мађара 1943. у затвору, Мађарска
Алимпић (Томо) Тодор, рођен 1890. Србин, убијен 1945. на принудном раду, Француска
Аничин (Илија) Драгомир, рођен 1921. Србин, умро од Мађара 1943. у логору, мађарски логор, Сегедин
Црњански (Јово) Омер, рођен 1922. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Цвејић (Гавро) Богдан, рођен 1900. Србин, убијен од Мађара 1943. у логору, мађарски логор
Дакић (Стево) Жарко, рођен 1919. Србин, умро од Мађара 1945. у логору, мађарски логор, Сегедин
Дарогхази (Јосип) Симеун, рођен 1911. Русин, члан СKОЈ, погинуо од Мађара 1943. мађарски логор, Сегедин
Игњатов (Миливој) Станко, рођен 1889. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Kеровица (Глиша) Пера, рођен 1906. Србин, убијен 1943. у директном терору, Параге
Лакатош-Јованов (Шандор) Лазар, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Лакатош-Јованов (Шандор) Обрад, рођен 1919. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Петровац
Лесковац (Светислав) Светозар, рођен 1919. Србин, убијен 1942. у затвору, Нови Сад
Марјанов (Ђока) Маринко, рођен 1919. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1943. у затвору, Мађарска
Марјанов Маринко, рођен 1919. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у мађарском логору, Сегедин
Марјанов Миленкој, рођен 1914. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у мађарском логору, Сегедин
Марјанов (Ђока) Здравко, рођен 1927. Србин, умро од Немаца 1945. на принудном раду, Немачка
Новаков (Мита) Бранко, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сусек
Панић (Јово) Милан, рођен 1898. Србин, нестао од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Панић (Раде) Марко, рођен 1920. Србин, умро од Мађара 1943. у затвору, Сегедин
Попов (Љубомир) Милош, рођен 1886. Србин, умро од Немаца 1945. на принудном раду, Немачка
Прерадов (Милан) Гојко, рођен 1922. Србин, члан СKОЈ, умро од Мађара 1943. у затвору, Сегедин, Мађарска
Рогић (Стева) Милован, рођен 1924. Србин, погинуо од Немаца 1945. у логору, Буцхенwалд
Савин (Тривун) Тоша, рођен 1920. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у затвору, Сегедин, Мађарска
Срданов (Душан) Бошко, рођен 1892. Србин, погинуо 1941. приликом борби или бомбардовања, Нови Сад
Сремац (Исо) Милош, рођен 1928. Србин, убијен од Немаца 1942. у логору, Дахау
Сремац (Нн) Рокса, рођен 1914. Србин, убијен од Немаца 1942. у логору, Дахау
Станић (Гавро) Ђорђе, рођен 1920. Србин, погинуо 1941. у НОБ, Парагово
Станков (Васо) Гојко, рођен 1911. Србин, убијен од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Ступар (Kојо) Ђуро, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Бања Лука
Ступар (Kојо) Душан, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Сутјеска
Васиљев (Раде) Стева, рођен 1899. Србин, убијен од Немаца 1943. у логору, Маутхаусен
Владисављев (Бранко) Милан, рођен 1914. Србин, убијен од Немаца 1943. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор

Пивнице

Бађура (Стеван) Михајло, рођен 1925. Словак, погинуо 1945. приликом борби или бомбардовања, Добровић
Бађура (Стеван) Стеван, рођен 1912. Словак, погинуо од Мађара 1945. на принудном раду, Мађарска
Бенка (Ђура) Ђура, рођен 1926. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Вајска
Болехрадски (Ђура) Стеван, рођен 1902. Словак, убијен 1941. код куће, Липина
Бреде (Вук) Сидонија, рођена 1878. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору,  Аушвиц
Цибула (Јосип) Јосип, рођен 1924. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Славонија
Цибула (Михајло) Андрија, рођен 1913. Словак, умро 1945. на принудном раду, Суботица
Црњански (Јоца) Витомир, рођен 1922. Србин, умро од Немаца 1945. у логору, Дахау
Црњански (Јован) Витомир, рођен 1915. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Маутхаусен
Црњански (Миливој) Илија, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Роговац - Славонија
Црњански (Панте) Стеван, рођен 1911. Србин, нестао од усташа 1945. у логору, Јасеновац
Часар (Стеван) Стеван, рођен 1923. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Јосиповци
Чинчурак (Kарло) Иван, рођен 1912. Словак, умро 1943. на принудном раду, Kвашавка
Чобрда (Мартин) Андрија, рођен 1925. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Бели Манастир
Динга (Андрија) Стеван, рођен 1923. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Чачинци
Динга (Михаило) Павле, рођен 1907. остало, нестао од Мађара 1945. непознато, Пешта Мађарска
Дорошки (Ђука) Нова, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Бездан
Дорошки (Стеван) Радивој, рођен 1899. Србин, убијен од Италијана 1945. на принудном раду, Италија
Хајдуков (Александар) Јован, рођен 1911. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Гаћиште
Ходолич (Јан) Јан, рођен 1924. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Добрович
Хорњак (Андрија) Михајло, рођен 1926. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Јосиповац
Хорњак (Јован) Павле, рођен 1924. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Петровци
Хорњак (Павле) Андрија, рођен 1925. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Петловац
Имрек (Јован) Јован, рођен 1923. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Имрек (Стеван) Стеван, рођен 1918. Словак, нестао од Мађара 1944. у логору, мађарски логор
Јанковић (Аца) Радован, рођен 1924. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Батина
Kеравица (Ђока) Милана, рођена 1926. Српкиња, погинула 1945. у НОБ, Доњи Михољац
Kлучик (Стеван) Михајло, рођен 1914. Словак, убијен 1943. у НОБ, Чачинци
Kмећко (Јосип) Јован, рођен 1921. Словак, нестао 1944. непознато, непознато
Kоларски (Спасоје) Милан, рођен 1922. Србин, нестао 1945. у НОБ, Русија
Kотлајић (Милутин) Милан, рођен 1924. Србин, убијен 1941. у директном терору, Пивнице
Kрошлак (Стеван) Стеван, рођен 1917. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Ђурин луг
Kубињец (Стеван) Стеван, рођен 1925. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Бештрановци
Kунчак (Јован) Стеван, рођен 1911. Словак, погинуо 1945. непознато, Петровац
Kунчак (Сам) Ерка, рођена 1921. Словакиња, убијена 1944. у директном терору, Пивнице
Лазарев (Светозар) Лука, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Барања
Лазаров (Аврам) Цветко, рођен 1919. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Барања
Ледицки (Вилим) Јозефина, рођена 1870. Хрватица, убијена од усташа 1944. у логору, Јасеновац
Лукач (Вук) Регина, рођена 1885. Јеврејка, убијена од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Марчек (Kарло) Kарло, рођен 1901. Словак, умро 1943. на принудном раду, Магнито варек Русија
Мартиновић (Никола) Јанко, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Kлинац - Петриња
Миклушев (Владо) Паја, рођен 1922. Србин, убијен 1944. код куће, Пивнице
Мирковић (Цвета) Васа, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Јосиповац
Младежић (Сава) Душко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Батина
Моцко (Јован) Јован, рођен 1923. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Бели Манастир
Моцко (Стеван) Стеван, рођен 1923. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Бакмац
Паланачки (Нова) Пера, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Обровац
Паланчанин (Новак) Пера, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Обровац
Пап (Јован) Јосип, рођен 1922. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Печуј
Павлица (Стеван) Јанко, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Загреб
Пећковски (Михајло) Михајло, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Чачинци
Пинћир (Павле) Зузана, рођена 1927. Словакиња, погинула 1945. у НОБ, Дубровац славон
Пинтер (Михајло) Стеван, рођен 1926. Јевреј, погинуо 1945. у НОБ, Бели Манастир
Станков (Саво) Душан, рођен 1898. Србин, убијен 1943. у директном терору, Суботица
Станков (Сима) Војислав, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Суботин (Обрад) Витомир, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Товаришево
Шимон (Стеван) Јосип, рођен 1914. Словак, убијен 1943. на принудном раду, Вавулица
Шимун (Андреј) Андреј, рођен 1922. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Седларица
Шустер (Јосип) Андрија, рођен 1906. Словак, убијен 1944. у директном терору, Бездан
Шустер (Михајло) Јован, рођен 1928. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Петловац
Тир (Сам) Јован, рођен 1906. Словак, умро од Немаца 1945. у логору, немачки логор
Тот (Ондреја) Јозеф, рођен 1913. Словак, умро 1945. на принудном раду, Темишвар румунија
Тот (Стеван) Михајло, рођен 1904. Словак, погинуо од Немаца 1941. у априлском рату 1941 год.
Трумић (Душан) Витомир, рођен 1911. Србин, убијен 1943. у директном терору, Пивнице
Узуров (Паја) Омер, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сениковац
Винковић (Јован) Јован, рођен 1926. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Вукојево
Жабаљац (Милан) Паја, рођен 1914. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Болман

Силбаш

Алексић (Станко) Стеван, рођен 1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Бабић (Славуј) Радивој, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Бајац (Милош) Сава, рођен 1906. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Ратково
Беређи (Јан) Стеван, рођен 1909. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Балман
Бреде (Вук) Лајчо, рођен 1875. Јевреј, убијен од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Будић (Илија) Јован, рођен 1918. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Берани
Цинкоцки (Ђура) Само, рођен 1926. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Ђаково
Црњак (Лука) Милорад, рођен 1894. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Цуцић (Милан) Ђуро, рођен 1914. Србин, убијен 1941. у априлском рату 1941 год., Силбаш
Фабок (Ђура) Јанко, рођен 1923. Словак, погинуо 1944. у НОБ, Београд
Фабок (Миша) Паљо, рођен 1926. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Петловац
Гаврилов (Лазар) Милан, рођен 1911. Србин, умро од Немаца 1943. у затвору, Фронт на реци Дон
Хложан (Ђуро) Мишо, рођен 1914. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Барања
Исаков (Милорад) Ђорђе, рођен 1901. Србин, убијен 1944. у директном терору, Товаришево
Јанковић (Ђорђе) Никола, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Ратково
Kоларић (Саво) Милан, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сусак
Kоларић (Саво) Никола, рођен 1905. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Лаћарак (Јецко) Милован, рођен 1924. Србин, убијен од Немаца 1944. на принудном раду, Немачка
Мајера (Миша) Миша, рођен 1924. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Петловац
Марић (Перо) Милан, рођен 1920. Србин, погинуо од Немаца 1945. као заробљени припадник ВKЈ, немачки логор
Медоварски (Јанко) Ђурко, рођен 1927. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Петловац
Менђан (Мартин) Миша, рођен 1919. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Kолут - Сомбор
Милорадов (Стево) Ђока, рођен 1913. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Фрушка гора
Миросављевић (Срета) Милан, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Фрушка гора
Нинков (Иван) Ратомир, рођен 1915. Србин, члан СKОЈ, убијен од Мађара 1942. у затвору, Сегедин Мађарска
Новаков (Мита) Иван, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Товаришево
Новаков (Мита) Михаило, рођен 1927. Србин, умро од Немаца 1944. у логору, Дацхау
Новаков (Митар) Никодин, рођен 1913. Србин, убијен 1943. у директном терору, Силбаш
Орова Арнолд, рођен 1877. Јевреј, умро од Мађара 1942. у мађарском затвору, Сегедин
Остојић (Бошко) Милорад, рођен 1919. Србин, убијен 1942. у директном терору, Силбаш
Остојић (Милош) Јулка, рођена 1924. Српкиња, погинула 1945. у НОБ, Валпово - Славонија
Пајић (Глиша) Младен, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Лађавица
Пајић (Лаза) Зоран, рођен 1926. Србин, погинуо од Немаца 1945. у логору, Дахау
Пајић (Панта) Милан, рођен 1919. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Хаџић сарајево
Пајић (Панта) Милош, рођен 1907. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Ђурђевац - Славонија
Пајић (Рајко) Гојко, рођен 1926. Србин, убијен 1942. у директном терору, Вуковар
Пајић (Рајко) Лазар, рођен 1924. Србин, убијен 1942. у логору, Ириг
Пандуров (Панта) Лука, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бачка Паланка
Пејак (Ђуро) Урош, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Нови Бездан
Пејак (Омер) Паја, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Чађавица
Пејак (Радован) Станко, рођен 1900. Србин, убијен 1942. у директном терору, Силбаш
Пејак (Жарко) Паја, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Kопривница
Перишић (Младен) Ђорђе, рођен 1919. Србин, убијен од Немаца 1943. у логору, Дахау
Перишић (Младен) Милан, рођен 1921. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Нештин
Перишић (Славуј) Драго, рођен 1910. Србин, нестао од Мађара 1945. на принудном раду, Мађарска
Попадић (Матија) Гавра, рођен 1897. Србин, убијен 1943. у директном терору, Силбаш
Сљука (Ђуро) Само, рођен 1921. Словак, умро од Немаца 1945. у логору, Дахау
Сљука (Јурај) Јурај, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Лукач
Ступавски Миша, рођен 1913. Словак, погинуо од Мађара 1942. у мађарском логору, Сегедин
Шомођи (Андриша) Јано, рођен 1923. Словак, погинуо 1945. у НОБ, Осијек
Васиљев (Лазар) Јован, рођен 1911. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Нештин
Вуковић (Миливој) Миленко, рођен 1920. Србин, нестао од Мађара 1942. непознато, Остроговски СССР
Зелења (Јанко) Јанко, рођен 1926. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Ћетловац
Жјак (Kарло) Само, рођен 1924. Словак, нестао од Немаца 1945. у логору, Дахау

Товаришево

Антић (Драгомир) Бранислав, рођен 1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Буљинац - Бјеловар
Божин (Нн) Славка, рођена 1882. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Нови Сад
Бугарски (Лазар) Олга, рођена 1894. Српкиња, убијена 1944. код куће, Товаришево
Бугарски (Сима) Дана, рођена 1914. Српкиња, убијена 1944. код куће, Товаришево
Бугарски (Висајко) Ивана, рођена 1883. Српкиња, убијена 1944. код куће, Товаришево
Ћоранов (Ђока) Милош, рођен 1911. Србин, погинуо 1941. у априлском рату 1941. Лозница
Даниловац (Неца) Милица, рођена 1888. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Товаришево
Ђукић (Аца) Раде, рођен 1903. Србин, умро од Мађара 1945. на принудном раду, Мађарска
Градић (Милош) Недељко, рођен 1902. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Градић (Недељко) Гојко, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБ, непознато
Градић (Нн) Светозар, рођен 1886. Србин, умро од Мађара 1944. у затвору, Мађарска
Градић (Војин) Никола, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Плетерница
Хорватић (Мато) Стево, рођен 1893. Хрват, убијен 1944. у директном терору, Товаришево
Хорватић (Мато) Стево, рођен 1902. Хрват, убијен 1944. у директном терору, Товоришево
Kеравица (Милан) Милош, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Чортановци
Лерик (Петер) Иштван, рођен 1925. Мађар, погинуо 1945. у НОБ, Болман
Лукић (Илија) Тоша, рођен 1892. Србин, погинуо 1941. у априлском рату 1941. Лозница
Мичић (Јован) Немања, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Сремски фронт
Микић (Тодор) Светозар, рођен 1918. Србин, погинуо 1941. приликом борби или бомбардовања, Београд
Милић (Младен) Ђура, рођен 1870. Србин, убијен 1944. у директном терору, Товаришево
Милованов (Младен) Милорад, рођен 1893. Србин, убијен 1944. у директном терору, непознато
Милутинов (Гавро) Јована, рођена 1934. Српкиња, погинула 1944. приликом борби или бомбардовања, Товаришево
Милутинов (Нн) Гавро, рођен 1911. Србин, погинуо 1944. приликом борби или бомбардовања, Товаришево
Милутинов (Нн) Вида, рођена 1917. Српкиња, погинула 1944. приликом борби или бомбардовања, Товаришево
Петровић (Васа) Игњат, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Товарник
Плавански (Вељо) Милорад, рођен 1894. Србин, нестао 1944. на принудном раду, Француска
Попов (Милош) Јоца, рођен 1902. Србин, убијен од Немаца 1945. у логору, Дахау
Попов (Паја) Лазар, рођен 1878. Србин, убијен 1944. у директном терору, Товаришево
Попов (Пајо) Лазар, рођен 1874. Србин, убијен 1944. код куће, Товаришево
Раданов (Лазо) Тоша, рођен 1921. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бач
Радојчић (Стеван) Игњат, рођен 1881. Србин, убијен од Мађара 1942. у логору, мађарски логор
Радојчик (Сава) Обрад, рођен 1898. Србин, убијен 1941. у директном терору, непознато
Радовић (Томо) Стеван, рођен 1893. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Рајић (Младен) Мита, рођен 1906. Србин, умро 1944. као заробљени припадник ВKЈ, Товаришево
Сомборац (Панто) Здравко, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Товаришево
Станојев (Гаја) Светозар, рођен 1920. Србин, нестао 1942. непознато, Товаришево
Станојев (Сима) Јулка, рођена 1896. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Товаришево
Стефановић (Витомир) Милош, рођен 1910. Србин, нестао 1944. непознато, непознато
Субић (Стеван) Младен, рођен 1866. Србин, умро од Немаца 1942. у логору, немачки логор
Шијачић (Раде) Глиша, рођен 1923. Србин, убијен 1944. у директном терору, Сремски Карловци
Тодоров (Славко) Ненад, рођен 1923. Србин, погинуо 1945. у НОБ, непознато
Васиљев (Ђока) Станко, рођен 1870. Србин, нестао 1944. непознато, непознато
Вукадинов (Ђура) Мита, рођен 1905. Србин, убијен 1944. у директном терору, Товаришево
Жабаљац (Миливој) Лаза, рођен 1893. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау
Живков (Лазар) Обрад, рођен 1904. Србин убијен од Немаца 1944. у логору, Дахау

Визић

Арбутовић (Сава) Љубомир, рођен 1886. Србин, убијен 1943. у директном терору, код Ердевика
Арбутовић (Сава) Станимир, рођен 1894. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша-манастир
Бабић (Јефта) Никола, рођен 1892. остало, убијен 1943. у директном терору, Визић
Бачлић (Милош) Панта, рођен 1888. Србин, умро од Немаца 1943. у логору, Земун Сајмиште
Бачлић (Панта) Милан, рођен 1914. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Бачлић (Панта) Срета, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Тузла-Јасенице
Бачлић (Тима) Младен, рођен 1911. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Бауранов (Младен) Јован, рођен 1897. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Бауронов (Младен) Јово, рођен 1907. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Бобоцки (Андрија) Илија, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Овчарје
Бошков (Вељко) Милан, рођен 1916. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Брестовчки (Тоша) Манојло, рођен 1915. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Бунчић (Јован) Теодор, рођен 1880. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Бунчић (Влајко) Kата, рођена 1890. Српкиња, убијена 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Бранко) Kатица, рођена 1942. Српкиња, убијена од усташа 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Бранко) Перо, рођен 1939. Србин, убијен од усташа 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Исак) Олга, рођена 1919. Српкиња, убијена 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Јоца) Миланко, рођен 1893. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Миланко) Бранко, рођен 1916. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Чалманац (Миланко) Милорад, рођен 1921. Србин, убијен 1942. у НОБ, Срем Митровица
Чалманац (Нн) Милица, рођена 1893. Српкиња, убијена 1942. у затвору, Вуковар
Чавић (Исак) Љубица, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1945. у логору, Јасеновац
Чавић (Младен) Анђелка, рођена 1901. Српкиња, убијена 1942. у директном терору, Вуковар
Чавић (Младен) Тоша, рођен 1930. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Вуковар
Чавић (Младен) Триво, рођен 1924. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Бингула
Чавић (Младен) Веселинка, рођена 1928. Српкиња, убијена од усташа 1942. у директном терору, Вуковар
Чавић (Младен) Живан, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Вуковар
Чавић (Никола) Kоста, рођен 1925. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Базије Славонија
Чавић (Нн) Младен, рођен 1896. Србин, убијен 1942. у директном терору, Вуковар
Чавић (Саво) Борислав, рођен 1927. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Шеховићи
Чавић (Саво) Милан, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Инчић – Црна Гора
Ђаковић (Петар) Зора, рођена 1915. Српкиња, убијена 1944. приликом борби или бомбардовања, Ердевик
Гајдобрански (Милан) Марко, рођен 1923. Србин, нестао од Немаца 1944. као заробљеник прип. НОВ и ПОЈ, немачки логор
Грујић (Милан) Младен, рођен 1919. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Kод Питомаче
Грујић (Милан) Стева, рођен 1917. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Бодљевина
Грујић (Панта) Милан, рођен 1882. Србин, убијен од Немаца 1944. у логору, Земун Сајмиште
Јовановић (Злата) Даринка, рођена 1920. Српкиња, убијена од усташа 1942. у логору, Јасеновац
Јовичин (Неца) Спасоје, рођен 1913. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Тузла
Јуришић (Алекса) Станимир, рођен 1929. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Визић
Јуришић (Дејан) Богољуб, рођен 1927. Србин, погинуо 1944. у НОБ, планина Мајевица
Јуришић (Лаза) Милан, рођен 1906. Србин, убијен 1942. у директном терору, Вуковар
Јуришић (Лаза) Жарко, рођен 1924. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Јуришић (Велимир) Дејан, рођен 1891. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kоменић (Јоцо) Милутин, рођен 1909. Србин, убијен 1942. у затвору, Илок
Kоменић (Лаза) Цвета, рођен 1891. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Kоменић (Милутин) Јово, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Семберија
Kоменић (Нн) Радојка, рођена 1901. Српкиња, убијена 1942. у затвору, Илок
Kостадиновић (Гавро) Жарко, рођен 1927. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Чађавица
Kотарлић (Ђура) Миленко, рођен 1906. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kозић (Бранко) Душан, рођен 1926. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Шеховићи
Kозић (Ђорђе) Бранко, рођен 1895. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Kозић (Исак) Вељко, рођен 1875. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kозић (Љубомир) Ђура, рођен 1895. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kозић (Љубомир) Никола, рођен 1906. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Kозић (Милан) Душан, рођен 1905. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kозић (Милутин) Лазар, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБ, Тузла
Kозић (Сима) Ђорђе, рођен 1860. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kозић (Станко) Лаза, рођен 1896. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Kозић (Станко) Милутин, рођен 1900. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Kозић (Вељко) Цвета, рођен 1898. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Kукић (Миле) Ђуро, рођен 1910. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Лончарев (Сима) Танасије, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у НОБ, Дуге њиве-Тузла
Миклушев (Kузман) Савета, рођена 1883. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Ђипша
Миклушев (Милош) Станко, рођен 1907. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Милашиновић (Живан) Милица, рођена 1922. Српкиња, умрла од Немаца 1945. у логору, Бухенвалд
Нешић (Ђуро) Богдан, рођен 1927. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Нешић (Лазо) Миливој, рођен 1888. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша-манастир
Нешић (Мијо) Лаза, рођен 1925. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Нешић (Миливој) Витомир, рођен 1919. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Будимци - Славонија
Нешић (Нн) Мијо, рођен 1881. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Нешић (Тодор) Ђура, рођен 1901. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Нешић (Вељко) Милан, рођен 1904. Србин, умро 1943. у НОБ, Визић
Перић (Станко) Ђорђе, рођен 1900. Србин, убијен 1941. у директном терору, Сремска Митровица
Писарев (Ђура) Здравко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБ, Вировитица
Писарев (Kузман) Лаза, рођен 1902. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Поповић (Лаза) Милан, рођен 1876. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Поповић (Лазар) Милан, рођен 1876. Србин, убијен 1944. у директном терору, Ђипша-Ердевик
Поповић (Милош) Ната, рођена 1907. Српкиња, убијена 1943. у директном терору, Визић
Раданов (Милан) Стеван, рођен 1912. Србин, убијен 1941. у директном терору, Визић
Раданов (Стеван) Петар, рођен 1875. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Раданов (Стеван) Светозар, рођен 1890. Србин, убијен 1943. у директном терору, Визић
Радојчић (Давид) Љубомир, рођен 1903. Србин, умро од Немаца 1944. у логору, Аушвиц
Радотић (Ђока) Благоје, рођен 1883. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша
Регаљац (Јашо) Ненад, рођен 1896. Србин, убијен 1942. у затвору, Вуковар
Регаљац (Ненад) Милан, рођен 1923. Србин, убијен 1942. у логору, Илок
Симић (Саво) Богдан, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. у НОБ, Свилош-Грабово
Шилић (Пера) Стеван, рођен 1898. Србин, убијен 1943. у директном терору, Ђипша

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Јован Којић

The post Становници општине Бачка Паланка – жртве II светског рата appeared first on Порекло.

Друштво српских родословаца „Порекло“ организује велику акцију тестирања генетичког прапорекла на Светски ДНК дан, 25. априла 2019. године. Позивамо све заинтересоване да се пријаве најкасније до 24. априла 2019. године. Број кандидата је ограничен. Пријавите се на време!

Друштво је за ову прилику обезбедило велики попуст на тестирање. Уместо пуне цене у износу од 13.000 динара, само 25. априла 2019. цена тестирања биће 6.000 динара! Уз овај износ, потребно је уплатити и најмање 500 динара донације за Српски ДНК пројекат.

Пријаве за тестирање шаљите на dnk@poreklo.rs са назнаком: Пријава за тестирање за Светски ДНК дан. По пријему пријаве добићете све неопходне инструкције за даље кораке.

Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“ са плаћеном годишњом чланарином, могу да предложе два кандидата за тестирање по цени од по 6.000 динара. За ове кандидате није потребна уплата донације за Српски ДНК пројекат.

Напомињемо да се тестира Y-ДНК хромозом што значи да је могуће да се тестирају искључиво мушкарци. Добијени резултат је на 23 маркера, а по добијању резултата стручњаци Српског ДНК пројекта даће кратко тумачење резултата.

Резултати ће бити објављени у табели Српског ДНК пројекта.

Српски ДНК пројекат је пионирски подухват Друштва српских родословаца „Порекло“ основан септембра 2012. године, а до данашњег дана обрађени су подаци за преко 4.000 људи.

Захваљујући генетичкој генеалогији могуће је одгонетнути тајне порекла појединаца и целе нације.

Будите и Ви један оних који ће на овај начин сазнати своје порекло.

Добро дошли у свет генетичке генеалогије!

The post Искористите велики попуст на тестирање на Светски ДНК дан. Пријавите се! appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_70985" align="aligncenter" width="600"] Стара кућа у Махали, Google Street View[/caption]

Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs)
Објављено: 18.3.2019.

Кратки опис рода

Тихомири су стари српски род и истоимено племе из средњовековне Зете на чијој некадашњој територији је касније формирано албанско племе Груде. Тихомири су се временом у потпуности раселили из своје матице тако да у историјским изворима има јако мало податка о њима. Захваљујући предњима која су забележена у Грудама, Кучима и Зети и резултатима ДНК тестирања, може се основано сматрати од Тихомира потичу Кликовци из Зете који припадају грани R1a-Z282>M458>L1029>YP417.

Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Тихомири се први пут спомињу као Tigomiri у уговору која су племена и равничарска села у Зети потписала са Млетачком Републиком 1455. године. Село Тихомир се затим спомиње у нахији Хоти у турским дефтерима из друге половине XV века, а у следећој табели су наведени подаци из дефтера о овом селу.

На основу ових података се може закључити да је крајем XV века дошло до убрзаног насељавања овог села. Према предању Груда, село се налазило на месту данашњег села Прифти које су населиле Берише из северне Албаније. Овакав нагли раст броја кућа за свега 12 година би се могао објаснити досељавањем Бериша у ово село. Берише су данас најстарији становници Груда, а претпоставља се да су се доселили управо крајем XV века или почетком XVI века јер су подигли цркву у Прифтима 1528. године.

Албански аутор Селами Пулаха у свом преводу турскиог дефтера из 1485. поименично наводи све пописане пореске обвезнике из села Тихомири те године.

[caption id="attachment_70998" align="aligncenter" width="600"] Порески обвезници у селу Тихомири 1485. године[/caption]

Лако се уочава да су готово сва имена српска уз по неко албанско име што не изнађује имајући у виду да се ради о прелазној етничкој зони између Срба и Албанаца. Поред села Тихомири, на истом пореском попису се спомиње и извесни Андрија Тихомири у селу Истулуш Туз у околини Скадра, што значи да су Тихомири живели и изван своје матице.

Предања

О становништву Зете су детаљно писали Андрија Јовићевић 20-их година XX века и Павле Радусиновић и Илија Пеличић 90-их година XX века, тако да ће овде бити анализирани најбитнији подаци које су ови аутори прикупили о Тихомирима и братствима која од њих највероватније потичу.

Тихомири су једно од староседелачких српских племена из данашње Малесије, а Јовићевић у свом раду тој области наводи да се међу тамошњим становништвом поред Тихомира сачувало сећање и на још два српска племена: Божњаке и Матагужане. Према казивањима Малисора, Тихомири су најстарији од ова три племена и били су јако племе које је у своје време обухватало данашње Груде и знатан део Зетског поља. Међутим, није се сачувало сећање о томе на који начин су тачно ишчезли из Малесије. Говорећи о Прифтају, родоначелнику Бериша из села Прифти у Грудама које је по њему названо, Јовићевић спомиње да је тамо затекао Тихомире, а како је предање врло детаљно и садржи занимљиве податке, вреди га пренети у оригиналу:

Он је нашао овдје Тихомире, који су у своје вријеме били многобројни и силни. По предању Груда, Тихомири су били православни и одавде су се иселили у Орахово у Куче. На темељу њихове цркве подигнута је данашња грудска црква. Тихомири су из Орахова за дуго доносили своје мртваце и закопавали пред овом црквом. Прича се, да је негдје давно дошао један Тихомир из Орахова у Груде, да за своје крсно име, Митровдан, купи вина; допадне му се једно момче од Бериша и позове га у Орахово, да се његовом крсном имену побратиме. Кад је Бериш пошао, питао га је стари отац његова побратима, је ли жива нека лоза, и кад му је Бериш казао, да је жива, рекао је старац: "Ја сам је, синко, садио мојом руком, и нити сам је продао, нити ми је ко отео, но сам је сам од невоље напустио".

Одавде сазнајемо да су се Тихомири иселили у Орахово, а како су узели да славе Митровдан, то могу бити једино Подград или Кути јер братства из друга два села у Орахову (Берова и Лазорце) славе Јесењи Јовањдан. Поједини подаци о којима ће убрзо бити више речи указују на то да је у питању село Подград. Војвода Марко Миљанов и Јован Ердељановић су детаљно писали о Кучима почетком XX века када су у Подграду и Кутима су живели искључиво Мрњавчићи, а то су Ђурђевићи (Вујошевићи и Милићи) у Подграду и Кућани (Никочевићи и Дракуловићи) у Кутима. Како споменути аутори уопште не спомињу Тихомире, то значи да их одавно нема у Кучима под тим именом, тако да постоје три могућа објашњења: Тихомири су изумрли (што се на основу ДНК резултата исељених Кликоваца може одбацити), потпуно су се иселили или су се прибратили неком већем братству.

Кликовци су једно од неколико највећих братстава из Зете. Миљан Јокановић у раду о Кучима за њих наводи да су према једном предању од Вујошевића из Орахова у Кучима, а према другом да су од Тихомира из Груда. Како су се Тихомири доселили из Груда у Орахово, та два предања нису толико контрадикторна као што изгледа на први поглед. Јовићевић у свом раду о Зети за Кликовце наводи да су потичу од тројице браће који су "наврли на крв" у Орахову одакле су се доселили у Подгорицу, али су и одатле због једног несрећног догађаја када је погинуло дете муслимана Крњића морали да пређу у Митровиће у Зети. Касније су се раширили и на Махалу, да би се одатле раширили по другим селима у Зети. Даље наводи да се своје са Подграђанима, као и да се у Подграду и даље познаје кућиште њихових предака. Ердељановић је био још прецизнији, те наводи да Кликовци потичу од Вујошевића. Како су преко Српског ДНК пројекта тестирани и Вујошевић из Подграда (припада роду Куча и E-BY165837 грани) и Кликовац из Зете (припада R1a-YP417 грани), утврђено је да Кликовци нису огранак Вујошевића и да највероватније потичу од Тихомира. Од Рада Кликовца потиче ужа грана Радовићи, а неки од њих су се и званично прозвали тим презименом око 1905. године, да би тај процес и касније био настављен. Према Пеличићевим речима, било је покушаја да се овај неспоразум разреши, али до тога није дошло јер су умрли зачетници ове поделе. Део Радовића и у данашње време носи старо презиме.

Крсна слава

Није познато коју су славу славили Тихомири у својој некадашњој матици, али као што је већ споменуто, у Орахову су славили Митровдан, славу Мрњавчића. Кликовци славе Ђурђиц, а није познато када и којим поводом су узели да славе ту славу.