Поштовани,

У петак, 20. априла у 19:00 часова, у просторијама Црногорско-херцеговачког покрета, на адреси Булевар Милутина Миланковића 120д, Блок 28, на Новом Београду, одржаће се промоција књиге протојереја Андрије Поповића “Хроника Шекулара”.

О књизи говориће:
протојереј проф. др Димитрије Калезић, рецензент
Милош Поповић и Раде Бракочевић, приређивачи

Одломке из књиге читаће:
Драган Ристов Поповић

Гост вечери:
народни гуслар Саша Лакетић

Петак 20. април 2018. године у 19 часова
Булевар Милутина Миланковића 120д, Блок 28, Нови Београд
тел. ЦХП: 060/509-05-16
тел. Милоша Поповића: 063/845-40-58

The post Промоција књиге протојереја Андрије Поповића „Хроника Шекулара”, петак 20. април 2018. appeared first on Порекло.

Друштво српских родословаца „Порекло“ у сарадњи са Биолошким факултетом Универзитета у Београду организује велику акцију тестирања генетичког прапорекла на Светски ДНК дан, 25. априла 2018. године. Позивамо све заинтересоване да се пријаве.

Друштво је за ову прилику обезбедило велики попуст на тестирање. Уместо пуне цене у износу од 13.000 динара, само 25. априла 2018. цена тестирања биће 6.000 динара! Уз овај износ, потребно је уплатити и најмање 500 динара донације за Српски ДНК пројекат.

Пријаве за тестирање шаљите на dnk@poreklo.rs са назнаком: Пријава за тестирање за Светски ДНК дан. По пријему пријаве добићете све неопходне инструкције о месту и времену одржавања тестирања, као и податке у вези уплата.

Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“ са плаћеном годишњом чланарином, могу да предложе два кандидата за тестирање по цени од по 6.000 динара. За ове кандидате није потребна уплата донације за Српски ДНК пројекат.

Напомињемо да се тестира Y-ДНК хромозом што значи да је могуће да се тестирају искључиво мушкарци. Добијени резултат је на 23 маркера, а по добијању резултата стручњаци Српског ДНК пројекта даће тумачење резултата.

Резултати ће бити објављени у табели Српског ДНК пројекта.

Светски ДНК дан обележава се у част двојице научника – Френсиса Криса и Џејмса Вотсона, који су у својој студији, објављеној 25. априла 1953. године у часопису Nature, први пут описали структуру ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина). Овим открићем, они су извршили револуцију у свету биологије и генетике, која је своју примену у последњих десетак година пронашла и у генетичкој генеалогији.

Српски ДНК пројекат је пионирски подухват Друштва српских родословаца „Порекло“ основан септембра 2012. године, а до данашњег дана у табелу нашег пројекта унети су подаци за преко 1900 тестираних.

Захваљујући генетичкој генеалогији могуће је одгонетнути тајне порекла појединаца и целе нације. У досадашњем раду, Српски ДНК пројекат је открио порекло бројних родова и велики су изгледи да, уколио се тестирате, сазнате са ким делите заједничку генетику.

Будите и Ви један оних који ће на овај начин сазнати своје порекло.

Добро дошли у свет генетичке генеалогије!

The post Сазнајте своје прапорекло на Светски ДНК дан – искористите велики попуст! appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Објављено: 7.4.2018.

Кратки опис рода

Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Горе чији је назив патронистички, односно потиче од имена родоначелника Васоја. Родоначелник Васоје је према предању унук Вукана Немањића, а у Лијеву Ријеку под Комовима се са породицом доселио из Херцеговине Васојев праунук Васо Васојевић. На основу историјских извора поуздано се може тврдити да Васојевићи још од прве половине XV века настањују област Лијеве Ријеке у Брдима и да су се доселили као православни Срби. Одатле су се проширили најпре на горњи ток Таре, а затим и на Горње Полимље одакле су истисли албанско племе Клименте који су претходно запосели земљу исељених полимских Срба. Ширењем племенских граница Васојевићи су населили пространо подручје од Љешнице до Брезојевице у Полимљу чиме су у састав њиховог племена ушла и братства другачијег порекла, као и некада самостална племена Шекулар и Велика. Племенско седиште је временом премештено у Андријевицу, а Васојевићи су уласком у састав Црне Горе у XIX веку постали једино племе у по коме је нека нахија носила име. Васојевићи се деле на Мијомановиће, Новаковиће и Рајевиће, а најбројнији Рајевићи се деле на Дабетиће, Ковачевиће и Лопаћане. Исељених Васојевића има у Глухом Долу где чине већину становништва тог племена, као и у Дупилу где су појединачно најбројнији род. Васојевића у већем броју има и у Горњој Морачи, Грбљу, Никшићкој Жупи и Пољима. Крсна слава Васојевића у матици и већине исељеника је Аранђеловдан.

Васојевићи припадају E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 грани, а генетски су им сродна и поједина братстава из западних српских крајева и Херцеговине што иде у прилог предању о пореклу Васојевића из те области. За све три основне гране Васојевића је генетски потврђено да припадају истом роду, док је само за поједина братства утврђено да насупрот устаљеним предањима не припадају роду Васојевића. То су Караџићи из Лопата који су се највећим делом иселили у Дробњак и који припадају I2-CTS10228>Y3120 грани, Бакићи из Забрђа и део Радевића (огранак из Мезгаља у Шекулару) који припадају роду Куча и E-V13>>Z16661 грани, као и Бабовићи из Луштице који припадају I2-PH908 грани. Такође, Пјешивци који себе сматрају за потомке Стевана Васојевића нису сродни Васојевићима, већ припадају Ј2а-M92>>Z38463 грани. Васојевићи су према анонимном истраживању по бројности пети род у Црној Гори са 4,95% заступљености.

Историјски помени

Васојевићи се први пут спомињу 1444. године у тужби Дубровчанина Брајана Проданића поднетој дубровачком суду у којој наводи да су 60 горштака убили његовог брата и опљачкали робу за шта је поред Васојевића оптужио још и Пипере и Бјелопавлиће. У истој тужби се наводи да се напад догодио на подручју Медуна и Рикавца који се налазе на данашњој племенској територији Куча. Због тога су поједини аутори аутори попут Константина Јиречека дошли до погрешног закључка да је некадашња матица Васојевића била нешто јужније на кучкој племенској територији превиђајући да би се том логиком онда исто могло рећи и за Пипере и Бјелопавлиће, што би било подједнако погрешно. На то да су Васојевићи настањени у Лијевој Ријеци од самог доласка у Брда указују сви доступни историјски извори, као и народна предања.

У селу Бујаковина код Фоче се налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића почетком 15. века. Како Васојевићи имају предање да су се у Лијеву Ријеку доселили из Херцеговине, као и да им је један од даљих предака кнез Аранђел, може се претпоставити да је постојбина Васојевића заиста била у околини Фоче где је живело истоимено братство.

У турском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године се спомиње Речица чији је нови назив Васојевићи. Село је припадало нахији Пипери и било је тимар старешине Хасана Маринова. Укупно је било 18 кућа са следећим домаћинима: Радула, син Којче; Данија, син Вукашина; Степан Владисалић; Никола, син Божидара; Вукосав Велик; Поп, син Стоје; Павле Гербаш; Петро, син Стоје; Сладоја, син Стовића; Никач Мачо; Брано, син Мелка; Радосав Херцеговић; Дука, син Милоша; Вука, син Ђорђа; Томјан син Радоње; Миоман, син Стоје; Вучић, син Тихога; Владислав, син Димитрашина. У дефтеру се такође спомиње да је претходни власник земљишта био Прекал Гуризи по чијем имену би се могло закључити да је био Албанац. Речица се највероватније односи на данашњу Лијеву Ријеку, матицу Васојевића. Међу пописаним домаћинима се наводи и Миоман, што би могао бити родоначелник Мијомановића - једног од огранака Васојевића. Од свих пописаних једино Степан Владисалић и Радосав Херцеговић су наведени под својим презименима, па постоји могућност да су другачијег порекла од осталих Васојевића и да су се заједно са њима доселили из Херцеговине. Презиме Херцеговић су у историји први узели припадници властеоске куће Косача према титули херцег, и то управо у другој половини XV века, тако да је врло могуће да је Радосав Херцеговић изданак Косача. Уколико би то био случај, то би значило да су се Васојевићи етапно преселили у Лијеву Ријеку из области Косача јер презиме Херцеговић није постојало 1444. године када се Васојевићи први пут спомињу у Зети. Када је у питању дефтер из 1485. године, битно је споменути да се подаци разлику у зависности од извора. Тако Бранислав Ђурђев у свом раду о настанку племена у Црној Гори наводи да село Рјечица са селом Дуга има 15 кућа и приход од 750. С друге стране, албански аутор Селами Пулаха, чији је рад превео Божидар Вукчевић, пише да Речица има 18 кућа и приход од 900 не спомињући да Речици припада Дуга. Ђурђев затим наводи да се Рјечица односи на данашњу Ријеку Пиперску што је и логично уколико је тачно да је Рјечици припадало село Дуга које је одмах са друге стране Мораче. Пулаха међутим каже да је Речица стари назив за село Васојевићи. Поставља се питање откуда различити подаци о броју кућа, односно да ли је можда Пулаха обрадио изворне податке са овог дефтера, а Ђурђев сумарне у којима има грешака. Како Пулаха наводи именом и презименом свих 18 домаћина, нема дилеме да је постојало село са тим бројем кућа. Такође, уколико би било тачно и да је Рјечици припадала Дуга, како наводи Ђурђев, и да је нови назив за то село Васојевићи, како наводи Пулаха, онда би то значило да су Васојевићи живели у Ријеци Пиперској за шта не постоје било какве индиције. Дакле, постоје само две могућности - прва је се ради о два различита села што би објаснило различити број кућа, а друга да подаци које износи Ђурђев нису тачни односно да их је преузео из сумарног дефтера где се поткрала грешка. Без додатног увида у оригиналне изворе није могуће донети било какав закључак.

У наредном турском дефтеру за Скадарски санџак из 1497. године Речица је и даље припадала нахији Пипери и имала 48 кућа са следећим домаћинима: Kнез Дабко, син Вукашина; Вуксан, син Дабов; Вукман, син Дабов; Вуксан, син Тихосавов; Вучић, син Тихосавов; Богдан, син Тихосавов; Вукосав, син Радичев; Радаш, син Радичев; Јако, син Kројашина; Ђорђије, син Јаков; Ђурашин, син Јаков; Мило, син Радулев; Вук, син Милка, самац; Лазар, син Радоње; Павко, син Мелков; Братко, син Мелков; Брад, син Братков, самац; Никач, син Никачев, самац; Вуксан, син Радоње; Никола, син Богданов; Црни, син Богданов; Рашко, син Мелков; Јован, син Мелков; Kоле, син Мелков; Паво, син Вучете; Kрал, син Војков; Ђуташ, син Војков, самац; Радоња, син Kарлов; Јован, син Kралов; Радоња, син Kарлов; Брато, син Вуксанов; Ненко, син Вуксанов, самац; Радослав, син Угљеше; Боја, син Рамјоне; Вук, син Боје, самац; Дабижив, син Вуксе; Вучета, син Вуксе; Ђурашин, син Радосава; Ђорђије, син Ђурашина, самац; Миоман, син Стоје; Ненко, син Миоманов, самац; Вукиц, син Kалођеров; Ђорђич, син Вукица; Вукослав, син Браца; Вуцета, син Вукосавов, самац; Бурила, син Радоње; Новак, син Радоње; Лекац, син Радоње, самац; Дедац, син Сладов; Ђорђич, син Сладов, самац; Медич, син Радула; Радич, син Медичев, самац; Вричиста, син Рашков; Радич, син Рашков, самац; Ненко, син Николе, самац; Никола, син Божидаров; Вукашин, син Николе, самац; Владисав, син Степанов; Јован, син Степанов, самац; Радула, син Степанов, самац; Новак, син Божидаров; Шишман, син Степанов; Степан, син Владиславов; Божидар, син Петров; Вуксан, син Милуша; Дукој, син Милуша; Дабчул, син Дукоја, самац; Никола, син Вучете; удовица Радославова, сина Вуксанова; удовица Kабаља, сина Прибојева; удовица Радославова, сина Николе.

Васојевићи су Полимље почели да насељавају након 1689. године када је аустријска војска, након претходног заузимања великог дела Старе Србије уз помоћ српских устаника, напустила то подручје. Старо српско становништво се у великој мери повукло са аустријском војском због страха од турске освете, а напуштена села насељавају брђанска и малесорска племена, а пре свих Васојевићи и Клименти о чему постоје бројни историјски извори. У 18. веку ће између ова два племена доћи до сукоба у коме ће Васојевићи уз помоћ преосталих Срба изаћи као победници, а Клименти у потпуности бити протерани из данашње области племена Васојевића са изузетком села Пепића код Мурина. Васојевићи у Лијевој Ријеци су са Турцима најчешће били у сукобу, па тако рецимо владика Василије Петровић у свом спису Историја о Црној Гори из 1754. године међу онима који су предводили народ у борби против Турака 1711-1712 под вођством владике Данила спомиње и Милоша, војводу племена Васојевића. С друге стране, Васојевићи који су прешли у Полимље су дуги низ година били у добрим односима са Шабанагићима из Гусиња чије су један период биле чивчије, док су у исто време константно били у сукобу са муслиманима из Бихора. Почев од друге половине XVIII века Васојевићи се све чешће спомињу у историјским изворима које овде нећемо наводити.

Предања

Према устаљеном предању Васо, предак свих Васојевића, је по мушкој линији изданак лозе Немањића, а у Лијеву Ријеку се доселио из Херцеговине где је боравио код свог рођака Херцега Сјепана. Међутим, предања спомињу различите припаднике ове династије као директне претке Васојевића. Најчешће се говори о пореклу од Вуканове лозе, а пасови од Стефана Немање до Васа су према тој верзији следећи: Стефан Немања-Вукан-Костадин-Васоје-Стефан (Стеван)-Костадин-Васо. Уколико је заиста тачно да се Васов прадеда звао Васоје, то би значило да цео род Васојевића носи име по њему, а не по Васу. На то упућује и чињеница да се род не зове Васовићи, како би било логично да је назван по Васу, већ Васојевићи.

Према другом предању, које је иначе врло слабо заступљено у Васојевићима, а чешће се могло чути у Братоножићима, Васо је пореклом "од Деспотовића", односно од деспота Змаја Вука Гргуровића, сина слепог Гргура Бранковића. Ово предање је по свему судећи настало у Братоножићима који сматрају да су пореклом од Бранковића и представља неуспео покушај рођакања ова два брђанска племена. За разлику од овог предања, широм Црне Горе, па и у Васојевићима, је прихваћено предање о петорици браће Васу, Озру, Пипу, Красу и Оту од којих су потекла српска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери и албанска племена Краснићи и Хоти. Међутим, сви споменути родови од којих су проистекла истоимена племена су имали различито предање о пореклу браће. Док су Васојевићи сматрали да су браћа пореклом Немањићи, Озринићи су говорили да су из Босне, Пипери да су из Пирота, а Хоти да су из Пипера или Клименти. ДНК тестирања по Y хромозому су у потпуности оборила ово предање јер је утврђено да су разнородни сви наведени родови на основу чега се може закључити да је предање накнадно настало.

У народним песмама и предањима се најчешће спомињу Стево Васојевић и Васо Васојевић. Први је наводно имао поседе у Сјеничком пољу, код Драгојловића, а у песмама се говори да је закаснио на Косово 1389. године. Исто се у песмама говори и за Стевана Мусића и Рада Облачића који су обојица историјске личности, тако да се може претпоставити и да је Стево Васојевић био историјска личност чему у прилог иде и предање Васојевића према коме се тако звао Васов деда. Занимљиво је да и Пјешивци из истоименог племена у Катунској нахији такође сматрају да су потомци Стева Васојевића иако нити у Васојевићима нити у Пјешивцима постоји предање о међусобном сродству, а и генетски је потврђено да нису сродни односно да припадају различитим хаплогрупама.

Крсна слава

Крсна слава Васојевића у матици и код већине исељеника је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан). Према предању, ту славу су Васојевићи наследили од својих предака Немањића.

[caption id="attachment_43498" align="aligncenter" width="225"] Икона Св. Архангела Михаила у цркви у Андријевици посвећеној овом свецу, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

Васојевићи преслављају Св. Александра Невског (Александровдан) јер су се у XVIII веку на тај дан суочени са надмоћном турском војском која је напала Лијеву Ријеку заветовали да ће прослављати овог свеца уколико победе. Како се то и догодило, Васојевићи су дуги низ година Александровдан прослављали исто као и Аранђеловдан, да би у XIX веку Александровдан постао прислужба. Лопаћани преслављају још и Св. Саву (Савиндан) због њихове победе над Колашинцима која се догодила на тај дан, а то је у једном периоду била и главна слава Лопаћана, међутим због племенског јединства поново су почели да славе Аранђеловдан средином XIX века. Услед тога што су Васојевићи поред Аранђеловдана у одређеним периодима прослављали још две славе, Александровдан и Савиндан су и данас крсне славе бројних старијих исељеника из племена.

Иако су исељени Васојевићи врло ретко мењали славу, постоје и малобројни случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Такође, међу пар братстава у Црној Гори има и исламизираних породица, док су поједина братства исељена у претежно муслиманске крајеве у потпуности исламизирана.

Породице

Васо је према предању имао три сина - Раја, Новака и Мијомана од којих су Рајевићи, Новаковићи и Мијомановићи. Рајевићи су најбројнији, а од Рајових синова Ђура, Дабете и Угљеше потичу Лопаћани, Дабетићи и Ковачевићи. Свака од ових основних грана се дели на велики број братстава која пре свега насељавају  насељавају племенске територије Васојевића, Дупила и Глухог Дола, али и бројне друге области у Црној Гори, Србији и Босни и Херцеговини. У следећој табели је списак братстава и насеља у којима су живели у периоду између два светска рата. Једини изузетак је Беране где су наведена једино братства која су у том граду живела 1914. године.

Поред самих Васојевића, за поједина братства ван Црне Горе се такође испоставило да припадају роду Васојевића иако немају такво предање. У следећој табели су та братства груписана према слави и вероисповести.

Припадност муслиманског братства Југа из Постољана код Невесиња роду Васојевића је од великог значаја јер се с обзиром да то да су Југе староседеоци у околини Невесиња потврђује порекло целог рода из Херцеговине. Међутим, на основу доступних историјских извора се не може рећи када је тачно дошло до раздвајања Васојевића и Југа, као ни које место конкретно је матица овог рода.  Међу братствима за које се испоставило да припадају роду Васојевића, а да не нису у родослову овог рода, највише има оних које славе Часне Вериге апостола Петра, иначе изузетно ретку славу. За ова братства се сматра да су раније славила Петровдан, док Милан Карановић у свом истраживању становништва Босанске Крајине издваја групу родова са овом специфичном славом, која чини једну целину са родовима који славе Петровдан. Ту спадају Балабани, Влаисављевићи, Јерковићи, Ловрићи, Шарци и Шкорићи. За Балабане и Јерковиће је међутим установљено да припадају засебном роду и I2-PH908 грани, док остала наведена братства нису тестирана тако да је та веза доста упитна. С обзиром да међу породицама које славе Часне Вериге апостола Петра до сада нема тестираних који не припадају роду Васојевића, основано се може претпоставити да и остале породице, или барем огромна већина, такође припадају роду Васојевића. У следећој табели је списак братстава са овом славом који није коначан:

Васојевићима су генетски блиска и следећа братства, али се због разлика на одређеним маркерима не може тврдити да припадају истом роду иако је припадност истој грани извесна:

Међу овим братствима се издаваја род Бобана са крсном славом Ђурђевдан из истоименог племена на подручју између Требиња и Равног.

Генетски профил рода

Васојевићи припадају E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 грани чија је старост на YFull процењена на 4900 година. До сада је потврђено да овој грани међу Србима припада једино род Рајовића, а на основу хаплотипа може се претпоставити да исто важи и за Шаранце. Рајовићи припадају једној од подграна BY14151, конкретно BY14161, док је за Васојевиће утврђено да не припадају ниједној до сада познатој подграни BY14151. Такође, Васојевићи немају ближих сродника ни међу до сада тестираним појединцима у свету. Због тога су Васојевићи донекле специфични јер су им по мушкој линији међу до сада тестиранима најближи родови са којима имају заједничког претка који је живео током каменог доба на прелазу између мезолита и неолита што оставља доста простора за прецизније утврђивање тачне подгране која дефинише род Васојевића. Тестирани ван простора бивше Југославије за које је потврђено да припадају BY14151 грани потичу из Велике Британије, Грчке, Ирске, Италије, Мађарске, Украјине, Швајцарске и Шведске, док је један припадник ове гране из Саудијске Арабије. Сматра се да је матица ове гране највероватније у Грчкој.

Хаплотип Васојевића на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

Географска присутност рода

Род Васојевића је превасходно груписан у на племенским територијама Васојевића у Брдима (данашње општине Андријевица, Беране, Колашин и Подгорица) и Глухог Дола и Дупила у Црмници (данашња општина Бар). У сва три племена род Васојевића је појединачно најбројнији, док у прва два чини и апсолутну већину становништва. Поред наведних племена, Васојевићи чине апсолутну већину и у појединим насељима у Црној Гори као што су Бјелојевиће у Колашинским Пољима, Бојићи у Горњој Морачи и Мораково у Никшићкој Жупи. Појединачно гледано по насељима, највише Васојевића је у Беранама, док је Андријевица највеће место у коме су Васојевићи апсолутна већина становништва. Исељених Васојевића има широм Србије, а највише на Пештеру који је био успутна станица за исељавање у даље крајеве. У већем броју Васојевића има у Гружи, Колубари и Моравици.

[caption id="attachment_43505" align="aligncenter" width="228"] Род Васојевића у Црној Гори 1914. године[/caption]

Братства која припадају роду Васојевића, а немају предање о заједичком пореклу, превасходно су насељена у Босанској Крајини, Северној Далмацији и Банији, као и Херцеговини где је матица рода Васојевића.

Фотографије подручја матичног предела рода

[caption id="attachment_43347" align="aligncenter" width="300"] Комови, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

[caption id="attachment_43345" align="aligncenter" width="300"] Катун на Штавни, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

[caption id="attachment_43492" align="aligncenter" width="300"] Стари део Андријевице, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

[caption id="attachment_43499" align="aligncenter" width="300"] Црква Св. Архангела Михаила у парку Књажевац у Андријевици, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

[caption id="attachment_43346" align="aligncenter" width="300"] Горње Луге, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

[caption id="attachment_43493" align="aligncenter" width="300"] Поглед из Трешњева на Забрђе и Слатину, фотографија Иван Вукићевић[/caption]

Истакнути припадници рода

Мојсије Зечевић (1780-1850) - игуман манастира Ђурђеви Ступови код Берана и главар Васојевића у првој половини XIX века. Рођен је у Виницкој где су се Зечевићи (грана Мијомановића) доселили са Лијеве Ријеке. Због својих блиских веза са династијом Петровић-Његош и ослањања на Црну Гору често је долазио у сукоб са турским властима те је у више наврата морао и да се склања у Црну Гору. Са  владикама Петром I и Петром II је заједнички радио на уједињењу Васојевића са Црном Гором што је и остварено осам година након смрти игумана Мојсија. Упорно је радио на враћању исламизираних Васојевића на православље у чему је у највећој мери и успео. Његовом заслугом је на Свеопштој народној скупштини Васојевића из 1829. или 1830. године усвојен Васојевићки закон у 12 точака по коме су Васојевићи познати као једино српско племе које је имало свој сопствени закон. Умро је у манастиру Ђурђеви Ступови у коме је столовао, а тамо је и сахрањен.

Никола "Консула" Васојевић (1797-1844) - каријерни војник и дипломата у служби више европских земаља и титуларни кнез Васојевића. Рођен је у Лопатама и потиче од братства Пејовић (грана Лопаћана) које се временом иселило из племена, а најближи сродници су им Милошевићи због чега се у литератури може наићи на погрешан податак да је Никола од Милошевића. Након смрти оца Станише са мајком Јованом прелази у Горњу Морачу, њен родни крај, где се преудала за Глигора Радоњића. У Русију се сели са Требјешанима 1804. године када је пописан као Николај Глигоров Радоњић. Након завршетка школовања у војсци је дуже од деценије радио као инжењер. Око 1830. је пребегао у Турску где се бавио истим послом. Након тога је пројектовао српска утврђења за кнеза Милоша, да би једно време био и енглески конзул у Цариграду. По доласку у Црну Гору у почетку је био у добрим односима са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем од кога је и добио титулу кнеза Васојевића иако у самом племену није имао готово никакву власт. Познат је превасходно по свом неуспешном пројекту Кнежевине Холмије која би обухватала брдска и малесорска племена са седиштем у Васојевићима. Користећи бројне контакте у Европи које је стекао нудио је многим земљама савезништво своје будуће државе у замену за подршку, а римском папи и прелазак становништва будуће државе на католичанство. Због своје превртљивости и честих заокрета никада није наишао на озбиљнију подршку, како међу европским владарима, тако ни међу Васојевићима који су тежили уједињењу српског народа услед чега је дошао у сукоб са Мојсијем Зечевићем, али и Петром II Петровићем Његошем по чијем наређењу је и убијен у Доњем Загарачу где је и сахрањен.

[caption id="attachment_43500" align="aligncenter" width="200"] Никола "Консула" Васојевић[/caption]

Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) - Васојевићки војвода и капетан и сенатор Црне Горе. Рођен је у Лијевој Ријеци, матици Вешовића који су огранак Лопаћана. Након смрти свог стрица барјактара Милоша Спахова Вешовића, а затим и његовог сина Века, постаје Љеворечки барјактар уз одобрење турског паше у Скадру. Убрзо одлази на Цетиње где су му владика Петар II Петровић-Његош потврђује барјактарство и упознаје са својим наследником, будућим књазом Данилом, са којим се том приликом побратимио. Као главар Васојевића наследио је Мојсија Зечевића и наставио рад на уједињењу са Црном Гором, а за Васојевићког војводу и капетана, као и сенатора, постављен је 1853. када почињу борбе са Турцима. У рату из 1858. и 1859. године Васојевићи су у целости ослобођени од турске власти, међутим по споразуму са Турском једино су Горњи Васојевићи, и то не у целости, ушли у састав Црне Горе. Познат је и по томе што су под његовом и командом Новице Церовића Васојевићи и Дробњаци 1858. године освојили и похарали тада турски Колашин. Средином 1875. године под вођством војводе Миљана почиње устанак у Доњим Васојевићима који ће са краћим прекидима трајати све до 1878. године када су исцртане нове границе на Берлинском конгресу. Упркос војним успесима и проширењем Црне Горе у Полимљу, Доњи Васојевићи су остали у турским границама. Војвода Миљан је уживао огроман углед у читавој Црној, а захваљујући томе успео је и да унапреди племенске односе Васојевића са суседним Братоножићима и Кучима. Упамћено је да је увек био јако озбиљан, како у јавности, тако и у породици. Умро је непосредно након изненадне смрти сина бригадира Тодора Вешовића.

[caption id="attachment_43501" align="aligncenter" width="170"] Миљан Вуков Вешовић[/caption]

Петар Бојовић (1858-1945) - војвода српске краљевске војске. Рођен је у Мишевићима код Нове Вароши, а пореклом је из Бојовића код Андријевице од истоименог братства које је грана Лопаћана. У војсци је постепено напредовао, а за заслуге у Кумановској бици и Битољској бици током Првог балканског рата добио је чин генерала. У Другом балканском рату је био начелник Штаба Прве армије која је однела победу у Брегалничкој бици. За заслуге у Првом светском рату добио звање војводе 1918. године чиме је постао четврти, а уједно и последњи генерал који је понео то највише војно звање у Краљевини Србији и Краљевини СХС које је било у рангу фелдмаршала. Због неслагања са кадровском политиком у војсци  пензионисао се 1921. године. У Београду је живео повучено све до војног пуча од 27. марта 1941. године када је недељу дана касније постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. У Априлском рату је одбио да напусти земљу, тако да је заробљен од стране Немаца. У писму из 1942. године упућеном Дражи Михаиловићу подржао је четнички покрет на чијем је челу био (Југословенска војска у отаџбини). По завршетку рата крајем 1944. године претучен је од стране припадника ОЗНА-е услед чега је недуго затим и преминуо у јануару 1945. године. Комунистичке власти су грађанима преко радија под претњом кривичног гоњења забраниле да присуствују Бојовићевој сахрани на Новом гробљу у Београду.

[caption id="attachment_43502" align="aligncenter" width="202"] Петар Бојовић[/caption]

Слободан Милошевић (1941-2006) - председник Србије (1989-1997) и СР Југославије (1997-2000). Рођен је у Пожаревцу, а потиче из села Тузи код Лијеве Ријеке где живе Милошевићи који су грана Лопаћана. Као гимназијалац је 1959. године примљен у Савез комуниста Југославије у коме је постепено напредовао. На Осмој седници ЦКСКС 1987. године преузима власт у партији и од тада па све до 2000. године имаће апсолутну власт у Србији. 1990. године донет је нови устав Републике Србије којим су знатно смањене надлежности аутономних покрајина. Почетком сукоба у бившој СФРЈ најпре је покушао да спречи распад земље, да би 1991. у фингираном рату допустио одцепљење Словеније, а затим и Хрватске, односно њеног највећег дела. Под притиском западних земаља у потпуности одустаје од очувања СФРЈ те је 1992. године проглашена СР Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора. Са циљем укидања санкција СРЈ од стране САД и њених савезника 1995. године допушта хрватску окупацију Републике Српске Крајине којој, као ни руководство Републике Српске, није пружио било какву помоћ током акција Бљесак и Олуја. Исте године у име Републике Српске потписује Дејтонски споразум којим је Република Српска међународно призната као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Након оружане побуне косовских Албанаца 1999. године одбија споразум у Рамбујеу којим би Србија пристала на референдум о независности Косова и Метохије услед чега долази до НАТО агресије на СРЈ која је завршена повлачењем војске и администрације СРЈ са АП Косово и Метохија, али и усвајањем Резолуције Савета безбедности ОУН 1244 којом је формално потврђен суверенитет СРЈ над покрајином. Власт губи на изборима за председника СРЈ 2000. године, а 2001. године је ухапшен, а убрзо и испоручен на Видовдан у Хашки трибунал где му је суђено по оптужници за ратне злочине у Босни и Херцеговини и Хрватској. На суђењу се успешно сам бранио против највећим делом монтиране оптужнице чиме је у српском јавном мњењу знатно поправио нарушену слику о себи. Услед недостатка адекватне здравствене неге умро је у притвору 2006. године не дочекавши изрицање пресуде.

Данило Лазовић (1951-2006) - прослављени српски глумац. Рођен је у Бродареву код Пријепоља, а потиче из оближњег села Милаковићи. Лазовићи из тог села славе Аранђеловдан, а према предању су се због крвне освете доселили из Лијеве Ријеке. Крушчићи из Лијеве Ријеке имају предање по коме "Лазичићи" у Милаковићима потичу од њих, а како тог презимена нема у Милаковићима, јасно је да се ради о Лазовићима. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1974. године, а прву значајнију улогу остварио је у ТВ серији "Отписани" исте године. Глумио је у великом броју позоришних представа, филмова и ТВ серија, а најзапаженија му је улога Шћепана Шћекића из ТВ серије "Срећни људи" која је снимана од 1993. до 1996. године. У јавности је познат по својим патриотским ставовима. Залагао се између осталог и за увођење веронауке као обавезног предмета. Из центра Београда се преселио на Авалу 1996. године, а од тада је увек истицао предности живота на селу. Био је члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Умро је у Београду од инфаркта у 55. години живота.

Особине рода

Васојевићи су првих пар векова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измешани са братствима другог порекла  могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет. Као и код суседних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег порекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, те подела на "Љеворечане" и "Нахијаше" није само географска, већ у великој мери и социолошка. Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека "Умије ка' Васојевић", a вероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: "Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.". И заиста, ниједно друго племе није успело да се прошири у толикој мери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. веку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. веку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ретко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мери издвајају у односу на суседне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о пореклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовековне властеле, код Васојевића се усталило предање о пореклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за време ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о пореклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи. Хаплогрупа Немањића још увек није утврђена, тако да ни предање Васојевића о пореклу од њихове лозе није оборено, међутим на основу ДНК резултата Кузмића који су блиски рођаци Карађорђевића, основано се може рећи да Карађорђевићи не припадају роду Васојевића.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње време када се Црна Гора у великој мери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

Коришћена литература

• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
• Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград 1984.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
• Давид Лалић, Војвода Миљан Вуков Вешовић
• Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Београд 1989.
• Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.
• Љубомир М. Марковић и Светислав Љ. Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, Београд 2002.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
• Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, Београд 1954.
• Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
• Миодраг-Мишо Н. Вуловић и Зоран Н. Вуловић, Трешњево - Завичај братства Вулевића, Београд 2000.
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
• Петар Ж. Петровић, Рашка - Антропогеографска истраживања - Књига II, Нови Пазар 2010.
• Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Београд 1968.
• Радослав Д. Бабовић и Миљан В. Бабовић, Братство Бабовићи, Београд/Коњухе 2000.
• Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Cetinje 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Cetinje 1974.

The post Род Васојевића appeared first on Порекло.

Хаплогрупа и подграна: I2-CTS10228>PH908 Род: PH908 Општи род Из литературе:  Опште предање Залажана, које је 1910. године забележио Јован Ердељановић, у делу „Стара Црна Гора“, држи да су сви становници Вељег Залаза старинци и да су им најдаљи преци за које знају, била три брата Рс (Хрс), Друг и Гач. Од Хрса су „Хрсовићи“ од којих […]

The post Капетановићи, Котор, Вељи Залаз, Његуши, слава св. Врачи appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Увод

Новији слој становништва у Црној Гори превасходно чине припадници хаплогрупа које се везују за словенске и германске народе који су населили Балкан у раном средњем веку. Тако се CTS10228 грана I2 хаплогрупе, као и N2 и R1a хаплогрупе на простору Црне Горе могу поистоветити са Србима и другим Словенима који су се доселили на Балкан са Карпата, док се I1 хаплогрупа и М223 грана I2 хаплогрупе везују за поједине германске народе и племена чији су припадници доспели на Балкан под различитим околностима. У тексту Генетска слика Црне Горе је било више речи о хаплогрупама на простору Црне Горе, док ће овде у краћим цртама бити наведени сви родови за које је до сада утврђено да су словенског или германског порекла. Родови су груписани по гранама за које утврђено да им припадају преко SNP тестирања или се то основано претпоставља на основу резултата по маркерима. Битно је напоменути да припадност споменутим хаплогрупама не гарантује да су родови о којима ће бити речи у овом тексту заиста словенског или германског порекла, већ да се на основу досадашњих сазнања о миграцијама тих хаплогрупа тако нешто основано може претпоставити. Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

I1 хаплогрупа

I1-P109>Y3662>S14887>Y11203>FGC22046>FGC22045>FGC33034>FGC22054

Новљани су према предању српско племе и род из околине Травника у Босни од кога потичу Дробњаци. Најпре су се преко Херцеговине населили на поручју Бањана и Никшићких Рудина, да би одатле касније прешли у Дробњак. Основне групе братстава су Балотићи, Вуловићи, Добриловићи, Ђурјановићи, Златнопојасовићи, Калабићи, Косовчићи, Косорићи, Лазаревићи, Мандићи, Миличићи, Милошевићи, Милутиновићи, Омакловићи, Поповићи, Србљановићи и Церовићи, а према предању од Новљана су и Трепчани. Дробњаци највећим делом славе Ђурђевдан, док од већих братстава једино Мандићи славе Аранђеловдан у Дробњаку, а Никољдан у Бјелицама где живе Милешевићи који су према предању њихов огранак. За највећи број братстава је потврђено да су генетски сродна чиме је предање о заједничком пореклу потврђено. До сада је једино за Трепчане установљено да нису сродни осталим Дробњацима, односно да припадају I2-PH908 грани. Исто важи и за Ћетковиће из Шекулара који имају предање да су од Церовића, а припадају I2-A1328 грани, као и за неколико братстава из Грахова и Леденица која су према предању пореклом од Мандића и припадају R1a-YP4278 и I2-CTS10228 гранама. С друге стране, за поједина братстава која имају другачија предања о пореклу се такође испоставило да припадају роду Новљана. То су Касалице из Дробњака, Булатовићи-Стајовићи из Мртвог Дубоког у Ровцима од којих потичу исламизирани Еровићи из Бихора, Станишићи из Вражегрмаца у Бјелопавлићима, Вранеши, Садиковићи и Фуртуле из Доњег Колашина, Кајевићи из Средњег Полимља, као и Шабановићи из Корита. Касалице из Дробњака су према предању од Ковачевића из Грахова што се испоставило као нетачно јер Ковачевићи припадају I2-PH908 грани. Булатовићи-Стајовићи су, као и сви остали Булатовићи, према предању од Никшића-Гојаковића, међутим то је случај само са једним делом тог великог братства. Славе Лучиндан. Станишићи су према устаљеном предању огранак Бубића из Бјелопавлића, међутим постоји и предање по коме су прибраћени Бубићима што ће се испоставити као тачно јер они као и остали Бјелопавлићи припадају Е-Z16988 грани. Славе Петковдан. Вранеши су род из Доњег Колашина чији је родоначелник Херак Вранеш.  Јоксимовићи су према предању од Херака Вранеша, а захваљујући резултату њихових исељеника утврђено је да припадају роду Новљана. Славе Цвети. Исламизирани Даутовићи су према једном предању такође од Вранеша што ће се испоставити као истинито јер су сродни Јоксимовићима. Према истом предању су Даутовићима сродни Мушовићи и Хасанбеговићи, али се испоставило да су сва три братства разнородна, због чега се може закључити да су Мушовићи и Хасанбеговићи преузели споменуто предање од Даутовића. Лековићи из Павиног Поља и Стожера у Доњем Колашину су према предању од Лековића из Озринића, међутим генетски нису сродни Озринићима који припадају I2-PH908 грани. Такође се рођакају и са истоименим братством из Годиња у племену Бољевићи, међутим Лековићи из тог села су пореклом од Вуксагељића који припадају J2b-Y23094 грани. Лековићи у Павином Пољу Садиковићи су муслиманско братство из Садића у Доњем Колашину које је према предању пореклом из Шаранаца. Фуртуле из Павиног Поља у Доњем Колашину такође припадају роду Новљана. Славе Аранђеловдан. Шабановићи су према предању од Муратбашића из Годијева који су сродни Мустајбашићима, Мушовићима и Муратбашићима. Када је у питању даље порекло Новљана, на основу припадности I1-FGC22054 грани се може закључити да су скандинавског порекла. Новљани су по бројности четврти род у Црној Гори са 5,45% заступљености према анонимном истраживању.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y2245>L1237

Бајићи, Бијеловићи, Милојевићи, Миљанићи и Мркајићи су род који чине братства различитих предања о пореклу. Бајићи из Пљевље и околних села су према предању пореклом од Мартиновића из Бајица одакле су се у Пљеваљску област доселили преко Бандића и Колашина. С обзиром да Мартиновићи највероватније припадају J2a хаплогрупи, ово предање се може одбацити као нетачно. Бајићи славе Стевањдан. Бијеловићи, Миљанићи и Мркајићи из Бањана према предању потичу од заједничког претка Милисава који се доселио из Озринића, а даљим пореклом су из Метохије. Бијеловићи живе у Велимљу, Мркајићи у Петровићима, а најбројнији Миљанићи у истоименом селу. Од Миљанића су Бајчете у околини Пљевље. Сви славе Јовањдан. Милојевићи из истоименог села у Пјешивцима су пореклом са Чева, а доселили су преко Комана где су живели неко време. Презиме Милатовић данас не постоји, већ се сви презивају Росандић. Према предању су сродни Милатовићима у Вражегрмцима у Бјелопавлићима, међутим то предање се испоставило као нетачно јер Милатовићи припадају I2 хаплогрупи. Росандићи славе Јовањдан.

Љуљановићи из Куча су према устаљеном предању огранак Мрњавчића, док постоји и предње по коме су пореклом из Диноше у Грудама. Деле се на исламизиране Ледињане у Фундини и неколико братстава која чине већину Криводољана. Исељених Љуљановића-Криводољана има у Љешници у Бихору.  Љуљановићи-Криводољани славе Митровдан. Ледињани се деле на Мустафиће, Прековиће и Цуриће, а Љуљановићи-Криводољани на Лаловиће, Мијовиће и Перковиће и исељене Мирковиће у Љешници у Бихору. Исељених Љуљановића има и у Гусињу, Тузима и Подгорици. Међу Љуљановићима до сада нема тестираних, међутим на основу резултата исламизираних Калача из истоименог села код Рожаја се може наслутити да припадају I1-L1237 грани. Наиме, према устаљеном предању Калачи су од Милачића из Брскута у Кучима који су огранак Дрекаловића, а према другом предању су из Кривог Дола, такође у Кучима. Како Дрекаловићи припадају роду Куча и E хаплогрупи, прво предање се може одбацити, због чега се може претпоставити да су Калачи од Љуљановића из Кривог Дола који тамо живе заједно са Мрњавчићима који такође припадају роду Куча и E хаплогрупи. Калачима су сродни и Морачани из Мојковца који су према предању од Дуловића из Горње Мораче. Како је за Дуловиће утврђено да припадају G2 хаплогрупи, Морачани су највероватније од неког мањег братства из Горње Мораче које је живело са Дуловићима и од њих преузело славу Стевањдан.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y16435>Y16437

Пукићи су католичко братство албанског порекла из Старог Бара. Пореклом су из Пуке у Албанији по којој носе презиме.

I1-Z63>BY151>S2078>S2077>Y16435>Y16437>Y16434

Мацуре су староседелачки род са подручја племена Ровца, Доња Морача и Горња Морача за који се одувек сматрало да потиче од предсловенског становништва. У Црној Гори ниједно братство није задржало предање о пореклу од Мацура за разлику од исељених Мацура у Далмацији чијим је тестирањем утврђена хаплогрупа којој припада овај род. У Црној Гори је до сада једино за Неђељковиће из Роваца који су грана Драшковића утврђено да припадају роду Мацура, уместо роду Никшића како се очекивало на основу предања. У Ровцима и Доњој Морачи су новији досељеници често називали старинце Мацурама, међутим ниједно од до сада тестираних староседелачких братства из тог подручја не припада роду Мацура. За Мацуре се на основу хаплогрупе може закључити да су германског порекла. Крсна слава Мацура у Далмацији је Аранђеловдан, док Недељковићи славе Лучиндан.

I2 хаплогрупа

[caption id="attachment_43555" align="aligncenter" width="282"] I2-CTS10228 гране и родови у Црној Гори[/caption]

I2-CTS10228>Y3120

Вукотићи-Стијењани из Пипера су према предању огранак Лутоваца, међутим с обзиром на то да је за Ђурковиће утврђено да припадају R1b-Y33200 грани, као и да једино Вукотићи славе Митровдан док сви остали Лутовци славе Аранђеловдан, основано се може претпоставити да су Вукотићи прибраћени Лутовцима. Деле се на Божовиће и Равнолажане. Хаплогрупа Вукотића је утврђена преко резултата Божовића из Ибарског Колашина који према предању потичу од Божовића из Пипера на шта указује и заједничка слава Митровдан.

Илићи и Лазовићи из Леденица према предању потичу од Дракуле Мандића из Дробњака, међутим како Новљани, чији су Мандићи према предању огранак, припадају I1 хаплогрупи, то предање је врло упитно. Рођакају се са Гојковићима из Мокрина код Херцег-Новог и Андријашевићима из Кешељевићима из Грахова који имају исто предање, међутим ни они не припадају роду Новљана нити су сродни Илићима и Лазовићима. Бојковићи из Вишњева у Грбљу су такође истог порекла према предању, али њихова хаплогрупа још увек није утврђена. Илићи и Лазовићи славе Ђурђевдан.

Караџићи у Васојевићима и Дробњаку су према устаљеном предању грана Лопаћана од Васојевића, а према мање прихваћеном предању су пореклом из Македоније где су живели под планином Караџицом. Утврђено је да нису сродни ни Васојевићима, али ни Петијевићима који су према предању потекли од Караџића. Славе Аранђеловдан.

Лужани су једно од првих српских племена које је населило простор данашње Црне Горе, конкретно долину реке Зете. Доласком Бјелопавлића, Пипера и Пјешиваца на простор данашњих истоимених племена Лужани делом напуштају своју дотадашњу област, а делом се прибраћују већим новодосељеним братствима, док је свега пар преосталих братстава задржало свест о лужанском пореклу. У Пјешивцима су од Лужана Мандалинићи и Шкулетићи који славе Јесењи Јовањдан, а од исељеника Богетићи из истоименог села који су прешли у Горовиће у Грбљу где славе Никољдан. У Бјелопавлићима су Петричевићи и Симоновићи, а највероватније и неколико других братстава која себе не сматрају за Лужане. То су Поповићи из Слатине који причају да су пореклом из Дукађина попут Бјелопавлића, Вујадиновићи који себе сматрају за Бјелопавлиће, као и Ковачевићи који имају предање о пореклу од истоименог братства из Грахова. Ковачевићима из Долова су према предању прибраћени Абејевићи и Муреновићи који су преузели њихово презиме, међутим не само што је утвђено да не потичу од Ковачевића из Грахова, већ се испоставило и да су Муреновићи заиста сродни Ковачевићима чиме је предање Муреновића о пореклу из Цуца доведено у питање. Највероватније се ради о давно разрођеним лужанским братствима од којих су се Абејевићи и Муреновићи касније прибратили бројнијим Ковачевићима. Симоновићи и Поповићи славе Симеондан, Ковачевићи-Муреновићи Јовањдан, а остала споменута братства Петковдан. У Пиперима су од Лужана Станишићи у Сеоцима, али и Црнци из истоименог предела који су према племенском предању огранак досељених Лутоваца. Оба братства славе Аранђеловдан. Од Црнаца су Стањевићи у Поборима и Дабковићи у Паштровићима. Стањевићи славе Јесењи Јовандан, а Дабковићи Никољдан. Од исељених Црнаца су вероватно и Ђедовићи, Радовићи и Склендери из Дробнића у Паштровићима који су досељени из Пипера у исто време као и Дабковићи. Ова три братства славе Малу Госпојину. Од исељених Лужана из Пипера су Вујотићи у селу Дуга у Братоножићима који славе Никољдан, а по селу које настањују се називају и Дужанима. Од свих наведених братстава једино су тестирани Ковачевићи (главна линија и Муреновићи), тако да тек остаје да се види у којој мери су лужанска братства међусобно сродна. Вељовићи из Бијеле Цркве код Рожаја су према предању од Булатовића из Роваца, па самим тим и Никшића, међутим испоставило се да им нису сродни на основу чега се може закључити да су давно прибраћени Булатовићима. Вељовићи су се најпре доселили у Трпезе у Бихору где од два брата која су прешла на ислам потичу Муховићи и Османовићи, док су од трећег брата православни Вељовићи у Бијелој Цркви. Славе Лучиндан. Како је за Вељовиће установљено да су сродни Ковачевићима, може се претпоставити да су даљим пореклом од Лужана.

Паучинци су муслимански род из Паучине код Рожаја који је према предању пореклом из околине Ђаковице од албанског племена Гашана. Међутим, судећи по припадности I2 хаплогрупи која није присутна код других до сада тестираних Гашана, највероватније се ради о роду српског порекла. Деле се на Алијиће, Грлиће, Сеферовиће и Хусовиће.

Пилатовци из истоименог села у Опутним Рудинама према предању потичу од бана Пилата који је у средњем веку као властелин управљао тим подручјем, а поред ове области, насељавају и суседну билећку област у Источној Херцеговини. У Црној Гори се деле на Комнениће и Шекариће у Пилатовцима и Додере у Пиви. Славе Ђурђевдан.

Раичевићи и Шумановићи из Вражегрмаца у Бјелопавлићима су према сопственом предању Бјелопавлићи, док их остала братства у Бјелопавлићима сматрају за старинце у племену. С обзиром да Бјелопавлићи припадају E хаплогрупи ипак се ради о старијем слоју становништва.

Савићи су братство из Метеха код Плава које је пореклом из Роваца. Део Савића је прешао у Мурино у Васојевићима. С обзиром да нису сродни ниједном братству из Роваца, очигледно потичу од старијег слоја становништва из тог племена. Славе Лучиндан.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>Y4882>A1328

Костићи, Лаловићи и Ћетковићи су братства из Пиве и Шекулара са различитим предањима о пореклу која чине један род. Костићи из Смријечна у Пиви су староседеоци и према предању су досељени пре Браниловића и Руђића. Славе Илиндан. Лаловићи из Борковића у Пиви су према предању огранак Браниловића, али с обзиром да Браниловићи припадају N хаплогрупи, очигледно је да су им Лаловићи прибраћени. Деле се на Делиће, Лондровиће и Радовиће. Славе Јовањдан. Ћетковићи у Шекулару су група братстава која је према устаљеном предању пореклом од Церовића из Дробњака. Међутим, за Церовиће је утврђено да припадају роду Новљана и I1 хаплогрупи, као и остали Дробњаци. Ћетковићи су познати и под надимком Вајмеши, а према једном старијем предању надимак носе према свом претку војводи Вајмешу из XV века. Деле се на већи број братстава која настањују Шекулар и оближња села у Васојевићима. Иако се то предање није очувало код Ћетковића, добија на значају с обзиром да је предање о пореклу од Церовића оборено. Исељених Ћетковића има у већем броју у суседним селима Ровца и Калудра, као и Горњим Селима. За Томовиће из Шекулара који су према предању огранак Ћетковића се испоставило да припадају E-Z19851 грани. Сви Ћетковићи славе Ђурђевдан.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908

Азанци, Комненовићи и Никшићи на основу досадашњих резултата по свој прилици припадају истом роду упркос различитим предањима о пореклу. Хаплотип овог рода је модалан за I2-PH908 грану у оквиру које је овај род уједно и најбројнији у Црној Гори. Азанци из Азана у Бихору се деле на Вукајловиће, Луковиће, Петровиће, Поповиће и Радошевиће. Према предању Вукајловића пореклом су из Озринића, док су према предању Поповића пореклом из Шекулара од Вуковића. С обзиром да нису сродни Вуковићима који припадају другој грани I2 хаплогрупе, ово друго предање се може одбацити као нетачно. Сви славе Јовањдан, сем исламизованих Новалића у Лагаторима који су огранак Вукајловића. Комненовићи из Бањана према предању потичу од Павла Орловића и доселили су се из Чарађа у Голији, међутим то свакако није случај јер нису сродни великим групама братстава са истим предањем. Некада су живели у Тупану, да би касније прешли у суседни Кленак. Раније су сви Комненовићи славили Јовањдан, док део братства данас слави Аранђеловдан. Никшићи су према предању пореклом од Никше Грбљановића из Кртола чији је отац као властелин управљао тим делом Боке Которске, међутим о Грбљановићима нема историјских података који би потврдили ово предање. Никша је имао пет синова: од Радована су Требјешани из Никшићког поља, од Милутина су Драговољићи и Ливеровићи, Владимир се вратио на имање Никшиног оца, од Гезимира је већи број братстава у Никшићкој Жупи, а од Гојака су Гојаковићи у Ровцима који се деле на Булатовиће, Влаховиће, Срезојевиће и Шћепановиће. Док су се Требјешани услед бројних сукоба са никшићким Турцима раселили широм Црне Горе (највише их је у Горњој Морачи, Ускоцима, Љешанској нахији, Пиви, Никшићким и Опутним Рудинама), Никшићи у Никшићкој Жупи и Ровцима су се разгранали и чине већину становништва у тим племенима. За Булатовиће, који су једно од највећих братстава у Црној Гори, је утврђено да су разнородни те да поред Булатовића који су сродни осталим Никшића постоје још чак четири прибраћена рода у оквиру овог братства (две R1a гране, две I2 гране и једна I1 грана). Такође, код Драшковића из Роваца који су огранак Шћепановића постоји прибраћена грана која је пореклом од Мацура који припадају I1 хаплогрупи. Сви Никшићи славе Лучиндан. Срзентићи из Паштровића, који су се некада презивали Ћуде, имају предање о пореклу од Никшића који су у Паштровићима имали своје катуне. За сада нема тестираних Срзентића тако да ово предање остаје непотврђено. Срзентићи славе Никољдан у Паштровићима и Срђевдан у Љуботињу. Овом роду припадају и Кулизе из Доњег Бишева код Рожаја чија је хаплогрупа утврђена преко њихових исељеника из Србије. Према предању су пореклом из Куча што се може одбацити јер до сада ниједно тестирано братство из Куча не припада I2-PH908 грани. Кулизе славе Мратиндан.

Аџије, како гласи надимак једног огранка Николића-Павловића из Ластве у Озринићима, су према устаљеном предању од Николића чије презиме носе, односно Озринића Драгојевића, а према другом су пореклом из Никшића и прибраћени су Николићима. С обзиром да нису генетски сродни Озринићима, друго предање се може сматрати потврђеним. Аџије славе Аранђеловдан.

Бабовићи-Луштичани су братство из засеока Жањице у Радованићима на Луштици. Према предању потичу од Бабовића из Коњуха у Васојевићима, међутим како не припадају роду Васојевића, могу се сматрати за староседеоце. Славе Никољдан.

Бараћи, Кургаши и Стаматовићи су три братства различитих предања за која се испоставило да припадају истом роду. Бараћи су братство из Павиног Поља у Доњем Колашину о чијем пореклу нема довољно података. Славе Никољдан. Кургаши су муслиманско братство из околине Бијелог Поља где су се се према предању преко Плава доселили из Старе Црне Горе. Стаматовићи су староседелачко братство из Рогама у Пиперима. Њихових исељеника има на Златибору захваљујући чијим резултатима је утврђена хаплогрупа овог братства. Претпостављало се да су Стаматовићима сродни Рајковићи, друго староседелачко братство из Рогама, међутим шансе за то су на основу доступних резултата јако мале иако оба братства припадају I2-PH908 грани. Славе Аранђеловдан. Бараћи и Кургаши највероватније потичу од Стаматовића, међутим нема довољно података који би поткрепили такву претпоставку.

Беговићи из Расова код Бијелог Поља су муслиманско братство које важи за најстарије у тој области. Према предању су сродни Јаћимовићима, што се као што је већ споменуто испоставило као нетачно, и заједно потичу од ниже властеле која је владала тим подручјем до турске окупације када су Беговићи прешли на ислам да би задржали повластице.

Бездановићи и Црновићи су род који чине братства из Комана и Грађана која су различитог порекла према предањима. Бездановићи из Комана су према предању пореклом из Невесиња одакле су се најпре доселили на Чево у Озринићима, да би одатле касније прешли у Комане. Бездановићи чине већину становништва у Зеленим Доловима, Милатама и Жупи Безданској, а насељвају и Балоче и Ораовицу. Деле се на Јовановиће, Пејовиће и Радоњиће и сви славе Аранђеловдан. Црновићи, односно Црнојевићи како се већ дуже време презивају, према предању потичу од Ђурђа Црнојевића, брата Ивана Црнојевића чија се породица након напуштања Жабљака Црнојевића најпре настанила у Ријечком Граду, а одатле прешла у Грађане због сукоба са Турцима. Славе Ивањдан.

Бијелићи и Пребирачевићи нису међусобно повезани предањима, али се на основу сличности између хаплотипова и исте славе може претпоставити да су генетски сродни. Бијелићи су група братстава из Матаруга код Пљевље која се дели на Гачевиће, Картале, Обрениће и Шарце и према предању су досељени из Гацка, док постоје и мишљења да су староседеоци. Славе Лазареву суботу (Лазаревдан). Пребирачевићи су староседелачко братство из Пећарске у Бистрици. Од њих су исељени Балшићи у Драгосињцима код Краљева захваљујући чијем резултату је утврђен хаплотип овог братства. Такође славе Лазаревдан.

Бјелићи и Главичани су два братства из Доње Мораче за која се на основу сличних хаплотипова и заједничке славе може претпоставити да су исти род. Бјелићи из Љуте су према предању из Братоножића. Како међу до сада тестираним Братоножићима нема припадника I2-PH908 гране, ово предање је доста упитно. Славе Никољдан. Главичани из Осредака су староседеоци у Доњој Морачи и немају предање о даљем пореклу. Такође славе Никољдан.

Брбуни, како гласи надимак дела Петијевића из Мокрина, потичу од француског војника који се прибратио Петијевићима што је и генетски потврђено с обзиром да Петијевићи припадају E-L17 грани. Међутим, имајући у виду да Брбуни припадају I2-PH908 грани може се претпоставити да се ради о војнику Србину који је регрутован у француску војску. Брбуни славе Јесењи Јовањдан, као и остали Петијевићи.

Бубање су братство из истоименог села код Берана о чијем пореклу постоји више предања од којих ниједно није прихваћено у некој већој мери. Према једном предању су из Цеклинске Жупе и раније су се звали Лаловићи, према другом су од Бубића из Бјелопавлића, а према трећем предању презиме су добили према бубњу. Оно што је заједничко свим овим предањима јесте да су Бубањама род Шаботићи из Бихора, међутим као што је већ споменуто, Шаботићи припадају G2a хаплогрупи име је утврђено да ова два братства нису сродна. Бубање славе Алимпијевдан.

Величани-Шаљани су највећи род из Велике у Васојевићима чији се предак Чера према предању доселио из албанског племена Шаље због чега се још називају и Шаљанима. С обзиром да међу до сада тестираним Шаљанима немају сроднике, споменуто предање је у великој мери доведено у питање. Овој групи братстава припадају Брковићи, Гојковићи, Голубовићи, Јокићи, Кнежевићи, Касумовићи, Лакићевићи, Микићи, Радуловићи и Симоновићи. Шаљићи из Горњег Полимља су пореклом из Велике и сматра се да су од Кнежевића, међутим за њих је установљено да припадају N2-FGC28435 грани, односно роду Бањана. Сви Черани славе Никољдан.

Врбице су братство из Врбе у Његушима, а тамо су се доселили из истоименог села код Гацка. Део Врбица је узео презиме Вучковић према свом родоначелнику Вучку. Исељених Врбица има у Бања Луци и на основу резултата једног од ових исељеника је утврђено да припадају I2-PH908 грани. Славе Петковдан.

Гојковићи из Мокрина код Херцег-Новог према предању потичу од Гојка Мрњавчевића. Братства из Леденица и Грахова која су пореклом из Дробњака их сматрају за своје рођаке, међутим испоставило се да нису сродни иако припадају истој хаплогрупи. Гојковићи славе Ђурђевдан.

Грачани, Мијановићи и Рачете су две групе сродних братстава за које се испоставило да припадају истом роду.  Грачани су сродна група братстава из племена Градац у Љешанској нахији у коме су уједно и најбројнији род. Према предању су пореклом су из Херцеговине одакле су се доселили у околину реке Грачанице код Никшића да би затим прешли у Љешанску нахију. Деле се на Брновиће, Ђуришиће, Кажиће, Коваче, Радовиће и Раичковиће, а прибрајају им се и Маровићи за које постоји предање су досељени раније и да су пореклом од Васојевића из Глухог Дола. Сви Грачани су некада славили Илиндан, док данас ту славу славе једино Кажићи. Сва остала братства славе Петковдан. Мијановићи и Рачете су братства која према предању потичу из Зете. Одатле су прешли у Мале Цуце где су им били катуни, да би се предак Рачета даље иселио у Кавач код Котора. Мијановићи насељавају Круг и Меоца у Малим Цуцама, а њихових исељеника има у Кривошијама и Кртолама. Оба братства славе Никољдан.

Гурешићи из Црнче у Бихору су према предању досељени из Роваца, а старином су из Врања у Зети. Славе Климањдан. Гурешићи имају предање да је од њих потекла династија Карађорђевић чему у прилог иде и то што Карађорђевићи такође имају предање о пореклу из Врања и што су у прошлости су славили Климањдан. Међутим, за Кузмиће из Мраморца код Смедеревске Паланке који су блиски рођаци Карађорђевића је установљено да нису сродни Гурешићима иако такође припадају I2 хаплогрупи, чиме је предање Гурешића оборено.

Дапчићи су род из Кртола који је према предању пореклом из Албаније. Деле се на већи број братстава од којих нека живе и у суседној Луштици. Већина братстава слави Срђевдан, док поједина братства славе Ивањдан.

Дупончевићи су староседелачки род из Великих Залаза у Његушима. Деле се на Гачевиће, Друговиће и Хрсовиће. У Катунској нахији многи сматрају да су од Матаруга, међутим то је мало вероватно с обзиром да припадају I2 хаплогрупи. Исељавали су се у Бјелице и околину Котора. Славе Врачевдан.

Живковићи у Јеринићима у Пиви су према предању од Церовића из Дробњака. Како је за Церовиће утврђено да припадају I1 хаплогрупи, ово предање се испоставило као нетачно. Живковићи славе Ђурђевдан.

Зубци су род и истоимено племе у Требињској области. У Херцег-Новом и околним селима има неколико мањих братстава која воде порекло из Зубаца, а међу њима су до сада тестирани Радановићи из Мокрина за које је потврђено да припадају овом роду. Радановићи славе Ђурђевдан, као и већина братстава досељених из Зубаца.

Каљевићи су братство из Дробњака које према предању потиче од Пилетића са Стијене у Пиперима, међутим сами Пилетићи немају предање о сродству са Каљевићима. С обзиром да је за Ђурковиће чији су огранак Пилетићи утврђено да припадају R1b-Y33200 грани, као и да Пилетићи славе Аранђеловдан, то предање се може одбацити. Постоји и мишљење да Каљевићи потичу од Лијешевића из Стијене у Пиперима који као и Каљевићи славе Томиндан, међутим међу Лијешевићима још увек нема тестираних тако да та претпоставка још увек није потврђена.

Кањоши су род који потиче из истоименог засеока у Буљарици у Паштровићима. Од њих је Кањош Мацедоновић, што наводи на помисао да је њихово старо презиме Мацедоновић. Међутим, Кањоши се као братство помињу знатно раније у Паштровићима због чега се може закључити да је Мацедоновић био надимак поменуте личности. Кањоши су се у потпуности иселили из Паштровића, а од њих су Пејаковићи у Љуботињу који славе Никољдан.

Ковачевићи из Грахова су најбројније братство у том племену и према предању су пореклом из Старог Влаха. Рођакају се са Церовићима из Дробњака за које је међутим утврђено да припадају I1 хаплогрупи. Исељених Ковачевића има у Језерима, а према предању од њих је и истоимено братство у Бјелопавлићима што се испоставило као нетачно јер припадају другој грани I2 хаплогрупе. Ковачевићи славе Ђурђевдан.

Конатари и Поповићи-Дубљевићи су према предањима различитог порекла, међутим на основу досадашњих резултата може се сматрати да су генетски сродна. Конатари су братство из истоименог села код Бијелог Поља које је према предању пореклом из Куча. С обзиром да у Кучима до сада ни за једно братство није утврђено да припада I2 хаплогрупи, ово предање је вероватно нетачно. Од Конатара су према предању исламизирани Хаџибеговићи из Ботурића у Бистрици. Конатари славе Никољдан. Поповићи-Дубљевићи су братство из Пиве које је према устаљеном предању од Милића из Бјелица, док су према мање прихваћеном предању у Бјелице дошли из Бара где су се презивали Поповић. С обзиром да Дубљевићи нису генетски сродни Милићима, друго предање је свакако меродавније. Од Дубљевића су Поповићи у Тепцима у Језерима. И једни и други славе Ђурђиц.

Малешевци, Славујевићи и Суботићи су братства са ширег подручја Херцеговине за која се на основу досадашњих резултата основано може претпоставити да су генетски сродна. Малешевци потичу из Малина код Билеће одакле су се преселили у Опутну Рудину где су најбројнији род. У Црној Гори се деле на Алексиће, Јарамазе и Шупиће. Исељених Малешеваца има у селу Црна Гора у Пиви. За поједине исељене Малешевце је утврђено да припадају G2 и E хаплогрупама, међутим ту се ради о прибраћеним браствима с обзиром да тестирани Алексић припада I2 хаплогрупи. Сви Малешевци славе Игњатијевдан, по чему су јединствени не само у Црној Гори. Славујевићи су према предању из Бањске са Косова одакле су се доселили заједно са претком Мулина са којима се рођакају. Међутим, за Мулине је утврђено да припадају N хаплогрупи чиме је поменуто предање о сродству побијено. Славујевићи се деле на Крушчиће и Матовиће, а у Бањанима се може чути и да се ради о остацима Матаруга што је мало вероватно с обзиром на сродност са Малешевцима и припадност I2 хаплогрупи. Славујевићи славе Јовањдан. Суботићи из Леденица су према предању пореклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили преко Врбе код Гацка. Сматрају да су сродни Врбицама у Његушима што се испоставило као нетачно јер иако оба братства припадају I2-PH908 грани међусобно ипак нису сродни. Исто тако, утврђено је и да Суботићи из Леденица нису сродни ни истоименом братству из Врбе које такође припада I2-PH908 грани. Суботићи у Леденицама славе Ђурђевдан.

Медини из Мединског Крша код Петровца у Паштровићима су једно од најстаријих братстава у племену које се спомиње још у XIV веку у повељи цара Душана. Медини су у једном тренутку сви прешли на католичанство, да би се већина касније под притиском осталих Паштровића вратила на православље због чега су преостали Медини католици прешли у Будву. Према једном предању су пореклом из Италије, док Медини у Будви сматрају да им је предак био лутајући витез из Шпаније. С обзиром да Медини припадају I2-PH908 групи која је типична за Србе, оба предања се могу одбацити. Православни Медини у  Паштровићима славе Томиндан, а католици у Будви славе Лучиндан.

Мијајловићи су братство из Игала код Херцег-Новог, а тамо су досељени из Бајкових Крушевица. Славе Јовањдан.

Милетићи и Синђићи су уз Дмитриће једина староседелачка братства из Роваца која се нису прибила уз бројнија братства која су касније населила ово племе. Милетићи настањују Горња Ровца, а Синђићи Међуречје. Не постоји предање о међусобном сродству ових братстава, међутим генетика је потврдила да су сродни. Крсну славу Лучиндан су преузели од Никшића-Гојаковића.

Озрихнићи, како гласи старо презиме Озринића, су разгранати род из Катунске нахије. На Чево су према устаљеном предању досељени из Херцеговине и зову се по свом родоначелнику Озрихни, али због презимена које је временом скраћено (слово х је нестало) постоје и погрешна нагађања да се предак звао Озро или да су дошли са Озрена у Босни. Деле се на три велике групе братстава - Гардашевиће, Драгојевиће и Цаушевиће. За све три гране је утврђено да припадају истом роду чиме је потврђено предање о заједничком пореклу. Високим наталитетом су најпре постали већина у племену које је и преименовано по њима, да би се временом иселили готово сви старинци. Озринићи су етнички најмонолитније српско племе јер поред самих Озринића у племену живе једино два мала братства која су према предању другачијег порекла - Вулаши и Домазетовићи, с тим што се и за њих испоставило да припадају роду Озринића. Брешковци из Пјешиваца и Бањана који су пореклом са Чева такође припадају роду Озринића иако се сматрало да су исељени старинци. До сада се од бројних тестираних братстава која су према предању од овог рода једино за род Антуновића, Мијатовића и Паповића из Горњих Поља и Голије, Вуковиће из Пиве, Павловиће-Аџије и Гајовиће из Озринића испоставило да су другачијег порекла. Због недостатка обрадиве земље у матици Озринићи су се у великом броју исељавали широм Црне Горе. Има их у Озринићима код Никшића, Грахову, Команима, Љешанској нахији, Никшићким Рудинама, Горњем Пољу, Пиви, Дробњаку, Језерима, Шаранцима, Пљевљи и Крајини. Сви Озринићи славе Аранђеловдан, сем у Крајини где су исламизирани. По бројности су трећи род у Црној Гори са 5,94% заступљености према анонимном истраживању.

Пуношевићи су род из Његуша чији родоначелник Пунош према предању потиче од властеле Војиновића. Пунош се из Гацка најпре преселио у Мужевице испод планине Његош у Бањанима, а одатле у Дуги До у Његушима. Пуношевићи су касније населили и Копито у Његушима, а има их и на Мирцу. Деле се на Водаловиће, Ђурановиће, Марићевиће, Милошевиће, Оташевиће и Параче у Дугом Долу и Богдановиће у Копиту. Већина Водаловића и Ђурановића је исељена из племена. Првих има у Глибацу код Никшића, као и у Кривошијама где се презивају Одаловић одакле је део прешао у Боку Которску и Ластву у Грбљу, а других такође у Боки Которској и Побрђу у Грбљу где су узели друга презимена. Оташевића има исељених у Горњој Ржаници у Васојевићима. Пуношевићи су некада сви славили Никољдан, да би већина братстава у Дугом Долу касније почела да слави Николице. Исељеници и даље славе Никољдан.

Радуловићи-Ровчани из Лијешња у Ровцима имају више предања о свом пореклу. Према првом предању су потомство Богдана Војинића као и већина братстава из Лијешња, према другом су потомци Никшића-Требјешана који су боравили на подручју Мораче у 18. веку, по трећом су од Радуловића из Комана који су од Озринића, док постоји и мишљење да су од Мацура. Међутим, генетика је оборила сва споменута предања јер Радуловићи немају ближе сроднике међу до сада тестираним братствима у Црној Гори. Славе Аранђеловдан.

Рајковићи-Вражегрмци су најбројније братство из Брезојевице у Васојевићима. Према предању су из Вражгрмаца у Бјелопавлићима. Славе Врачевдан.

Рајковићи-Рогамљани су најбројније братство из Рогама у Пиперима и важе за један од старијих родова у том племену. Од њих су према предању и Латковићи, Радовићи и Рајковићи у Косијерима где чине већину становништва, а исељених Рајковића из Косијера има и у Његушима. У Пиперима славе Аранђеловдан, а у Косијерима Малу Госпојину.

Тмушићи из истоименог села у Полици у Васојевићима су према предању пореклом од Селаковића из Горње Мораче. С обзиром да Селаковићи припадају G2 хаплогрупи, а да је за Магделиниће из Богаја код Рожаја који су огранак Тмушића утврђено да припадају I2-PH908 грани, предање о пореклу од Селаковића је очигледно нетачно. Од Тмушића су још и Курпејовићи из Сеошнице код Рожаја. Тмушићи су по свему судећи староделечако братство у Средњем Полимљу. Славе Стевањдан.

Трепчани у Језерима су према предању Новљани, као и већина дробњачких братстава, међутим с обзиром да Новљани припадају I1 хаплогрупи, највероватније се ради о братству које се са Новљанима заједно преселило у Дробњак са поручја где су заједно живели. Из Трепче у Никшићким Рудинама су се доселили Међужваље у Дробњаку, а одатле у Тепца у Језерима одакле су се раширили и на суседна села тако да су појединачно најбројнији род у Језерима. По својој новој матици називају се и Тепчанима. Деле се на Раичевиће, Станишиће и Радуловиће. Раичевићи и Станишићи славе Ђурђевдан сем исељеника у Рудом Пољу у Дробњаку који славе Аранђеловдан, док Радуловићи славе Никољдан.

Шестовићи су братство из Крупица у Затарју одакле је део братства касније прешао у Стожер у Доњем Колашину. Према предању потичу од Паровића из Биограда код Невесиња, али с обзиром да Паровићи припадају N хаплогрупи, то предање се може одбацити. Шестовићи славе Аранђеловдан.

I2-Y3120>S17250>PH908>Z16983

Бјелоши су род из истоменог села код Цетиња које је својевремено било и самостално племе које се касније придружило Цетињу. Родоначелник Бјелоша се према предању доселио из села Грље у Зети. Деле се на Грљевиће и Јовановиће, док исељених Бјелоша има у Грбљу. Славе Јесењи Јовањдан у Бјелошима, а Никољдан у Грбљу.

Фуштићи су братство из Брскова код Мојковца. Према предању су потомци Саса који су радили у руднику Брскову. Генетски су сродни појединим Немцима што иде у прилог овом предању, као и њихово презиме које би могло бити српска верзија немачког презимена Фушт. Славе Мратиндан.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908>A5913>A22312

Жарићи, Милатовићи и Радечи су род који чине братства пореклом са Чева која међутим немају предање о заједничком предању. Жарићи из Мартинића у Бјелопавлићима су према предању од Војинића из истоименог села у Чеву и себе сматрају за огранак властеоског рода Војиновића. Љешњани из Роваца такође имају предање да су из Војинића код Чева и да су огранак Војиновића, али припадају другој подграни I-CTS10228. Жарићи славе Петковдан, славу коју су преузели од Бјелопавлића. Милатовићи су пореклом са Чева одакле су се преко Милата у Команима преселили у Вражегрмце у Бјелопавлићима. Према предању су сродни Милојевићима из истоименог села у Пјешивцима, али с обзиром да је за Росандиће који потичу од Милојевића је утврђено да припадају I1 хаплогрупи, ово предање се може одбацити. Славе  Петковдан. Радечи су се са Чева најпре преселили у Комане у исто време кад и Милатовићи, а одатле су прешли у Ново Село код Спужа и Гађи у Грађанима где се деле на Баше, Ђукановиће, Ђурашевиће и Укашевиће. Радечи славе Аранђеловдан у Новом Селу, а братства у Гађима славе Ђурђевдан.

I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908>Y56203

Потарци су род који чине Татићи из Колашина и Крвавци из Затарја. Татићи су према предању од Никшића, међутим иако су им генетски доста сродни, утврђено је да се ради о два засебна рода у оквиру I2-PH908 гране. Татићи славе Лучиндан. Крвавци из Затарја су према предању од Дедејића из Дробњака и славе Ђурђевдан. Већина братстава која припадају овом роду се иселила из Црне Горе и сви славе Лучиндан, славу Никшића од којих према предању потичу.

I2-CTS10228>Y3120>Y4460

Кочани су муслиманско староседелачко братство из Годочеља у Горњем Бихору. Не знају одакле су се доселили, а о њиховом пореклу постоје разне теорије. Док поједини сматрају да су од неког турког војника, постоје и нагађања на основу презимена да су из Кочана код Никшића или Кочана у Македонији. I-Y4460 грана којој припадају је изузетно ретка на српском етничком подручју.

I2-CTS10228>Y3120>Z17855

Војводићи и Вукољеваковићи из Шекулара према предању потичу од војводе Петра Шекуларца, као и Радмужевићи за које је установљено да припадају J1a1 хаплогрупи. Војводићи се деле на Булиће, Дашиће и Рмуше, док се Вукољеваковићи деле на Бракочевиће, Живковиће и Јашовиће. Сви славе Јовањдан, племенску славу Шекулара.

Љешњани су разгранати род из Дражевине у Љешанској нахији и Љешкопоља који према предању потиче из Љеша у Албанији. Деле се на Вукчевиће у Дражевини који у том племену чине већину становништва, Болевиће и Милијиће у Љешкопољу и исламизиране Аматбашиће који су живели у Подгорици до ослобођења овог града 1878. године када су се иселили у Турску. Зеци у Поборима, као и Мудреше и Маротићи у Цеклину, имају предање да су сродни Вукчевићима, међутим утврђено је да ова братства припадају G2 хаплогрупи. Сви Љешњани славе Ђурђиц. Иако припадност Љешњана I2-Z17855 грани још увек није потврђена, то се на основу хаплотипа основано може претпоставити.

Цеклињани-Горњаци су највећи род из Цеклина чији се родоначелник Лека према предању доселио преко Пипера из Вукли у албанском племену Клименти. Од Усен Леке, како се према предању албанских Клименти звао Лека, су у Климентима преостала братства Врата и Ђоновић у Селцима где се Лекин син преселио из Вукли. С обзиром да Вукли припадају роду Клименти односно E хаплогрупи, предање о Лекином сродству са албанским Климентима је оборено. Горњаци се деле на две групе братстава - Љешевиће и Вуличевиће. Исељених Горњака има у Папратници у Дупилу и Мартинићима у Бјелопавлићима. Лушчани у Васојевићима, Ђуричани, Ралевићи и Цеклињани-Величани у Васојевићима и околини Плава, као и Хадровићи у Бихору, имају предање да су од Ђурашковића који су грана Љешевића, али за ова братства је установљено да припадају E и G2 хаплогрупама, односно да нису сродна Горњацима. У Цеклину Горњаци славе Никољдан, док исељеници у Дупилу славе Аранђеловдан, а у Бјелопавлићима Петковдан.

I2-CTS10228>Y3120>Z17855>А16413>А20030

Војинићи су разгранати род чија братства настањују Ровца, Доњу Морачу и Горњу Морачу, а по Љешанској нахији одакле су досељени се називају и Љешњанима. Постоје два предања о пореклу њиховог родоначелника Богдана Војинића којима је заједничко то што га оба везују за властелу Војиновиће. Према првом предању Богданови преци су се најпре из Херцеговине доселили у Војиниће у Чеву, да би се Богдан преко Љешанске нахије са породицом преселио у Лијешње у Доњој Морачи (касније ће припасти Ровцима) које су назвали по истоименом селу из Љешанске нахије. Према другом предању Богдан је истог порекла као и Вукчевићи из Дражевине, а из Вучитрна су се најпре доселили Љешанску нахију, одакле су Боданови преци прешли на Чево. Из Чева се Бодан затим вратио у Лијешње у Љешанској нахији да би одатле прешао у Доњу Морачу. Међутим, како је за Вукчевиће утврђено да нису сродни Војинићима иако такође припадају I2 хаплогрупи, друго предање се може одбацити због чега се може сматрати да овај род потиче са Чева, а евентуално даљим пореклом из Херцеговине. Из Роваца су се исељавали у суседна племена Доњу и Горњу Морачу. Љешњани-Војинићи се деле на велики број братстава. У Ровцима славе Аранђеловдан, у Доњој Морачи Ћириловдан (Св. Кирила Словенског, стару славу овог рода), а у Горњој Морачи Св. Ћирила и Методија.

I2-M223>CTS616>Y3721>Y3670>L1229

Меховићи, Пепељци и Фетићи су три муслиманска братства из Бихора и Корита која су према предању заједничког порекла из Куча. С обзиром да I2-L1229 грана до сада није забележена у Кучима нити код других исељеника из овог племена, ово предање је вероватно нетачно.

I2-M223>CTS616>CTS10057>L701

Миковићи су једно од 12 паштровских "племена", односно родова који су управљали Паштровићима. Досељени су из Црмнице где су били ситна властела у средњем веку. Од Миковића су у Црмници преостали Ђалци, док се у Паштровићима поред оних који су задржали старо презиме деле на Андровиће, Греговиће, Давидовиће и Медиговиће. Миковићи славе Илиндан.

Поповићи-Барјактаровићи из Петњика и Калудре у Васојевићима према сопственом предању потичу од Николе Поповића од истоименог братства са Медуна у Кучима које је огранак Дрекаловића. Постоје и мишљења да су се доселили из Братоножића. За исламизоване Дудиће из Биохана код Тутина који потичу од Барјактаровића је утврђено припадају I2 хаплогрупи, а како Дрекаловићи припадају роду Куча и E хаплогрупи, може се закључити да је део предања о пореклу од Поповића са Медуна оборен. С обзиром на чврсто предање Барјактаровића о старијем презимену Поповић, највероватније потичу од истоименог староседелачког братства из Полимља. Барјактаровићи славе Никољдан.

N2 хаплогрупа

N2-P189.2>Y6516>Y7310>Y7313>BY21835>FGC28435

Бањани су род и истомено племе из Старе Херцеговине. Род чини неколико разгранатих братстава која немају предање о међусобном сродству, а то су Иванишевићи, Кецојевићи и Цвјетковићи из Доњих Бањана, Мулине и Вујадиновићи из Горњих Бањана, Браниловићи и Руђићи из Пиве, Вишњићи и Томовићи из Голије и Лаловићи, Манојловићи и Тепавчевићи из Голије. Иванишевићи су старо братство из Петровића у Доњим Бањанима од којих потичу Васиљевићи из истог села који су према сопственом предању род са Кецојевићима. Међу Васиљевићима у Бањанима нема тестираних, али су тестиране две породице из данашње Источне Херцеговине које према предању потичу од њих и од којих је за једну утврђено да припада роду Бањана. Део Васиљевића је прешао у Убла у Боки Которској где славе Ђурђевдан, док у Бањанима славе Јовањдан. Кецојевићи према предању потичу од војводе Трипка са Косова, а из Бањана су се у потпуности иселили, највећим делом у Пиву, а мањим делом у Мируше у Опутним Рудинама и Херцег-Нови. Кецојевићи у Пиви сматрају да су од војводе Трипка још и Јоковићи и Пејовићи у Пиви. Иако се испоставило да сва три братства највероватније припадају истом роду, Јоковићи су међутим од Цвјетковића, док су Пејовићи грана Руђића. Кецојевићи славе Јовањдан. Цвјетковићи из Петровића у Доњим Бањанима према једном предању потичу од Митра Цвјетковића из Петропоља са Косова, а према другом су се доселили из Бањске, такође са Косова. Два предање се донекле допуњују јер је Грбо, родоначеник из другог предања, заправо син Митра Цвјетковића из првог предања. Надгробни споменици у Петровићима потврђују да су се Доње-Бањци презивали Цвјетковић.  Деле се на Јоковиће који су прешли у Пиву и Пејовиће, Мијовиће и Поповиће у Петровићима у Доњим Бањанима. Доње-Бањаца има исељених у Опутним Рудинама. Сви славе Јовањдан. Мулине су група братстава која насељава неколико села у Горњим Бањанима са матицом у Кленку због чега се често називају Кленчанима. Према предању су пореклом из Старе Србије и у сродству су са Матовићима из Велимља, међутим за њих је утврђено да припадају I2 хаплогрупи. Мулине се деле на Антониће, Баћовиће, Лучиће, Глиговиће, Ђурковиће, Лучиће, Орбовиће и Томашевиће. Исељених Лучића има у Суторини. Сви славе Јовањдан, сем Лучића у Суторини који славе Никољдан. Вујадиновићи су братство које се у потпуности иселило са Тупана из Бањана, а према предању су даљим пореклом из Скадра. Од њих су Јокановићи и Краљачићи у Трси у Пиви који славе Ђурђевдан. Браниловићи и Руђићи су две разгранате групе братстава које чине већину становништва у Пиви. Према предању потичу од браће Руђа и Бранила који су досељени из Бањана, међутим не спомиње се од ког конкретно братства потичу. Гаговићи из Безуја су једино братство међу њима које има нешто прецизније предање према коме су у сродству са Петровићима (тј. Цвјетковићима) из Бањана, што ће се испоставити као тачно. За Костиће и Лаловиће који су према предању Браниловићи је утврђено да припадају I2 хаплогрупи и да нису сродни осталим братствима. Браниловићи славе Јовањдан, а Руђићи Никољдан. Вишњићи и Томовићи су братства из Голије која су према устаљеном предању пореклом из Вилуса у племену Грахово. Вишњићи имају и предање о пореклу из Бањана одакле су се са Љешевићима из Пиве најпре преселили у Горанско, а да би затим прешли у Вишњића До у Голији. С обзиром да припадају роду Бањана, друго предање се може узети као тачније. Голијани и Савићи су братства из Невесиња која су према предању огранци Вишњића, а на основу њихових резултата је утврђено да Вишњићи припадају роду Бањана. Сви славе Јовањдан. Лаловићи, Манојловићи и Тепавчевићи из Голије су према предању пореклом од Орловића што се може одбацити с обзиром да припадају роду Бањана. Сви славе Јовањдан. На основу свега наведеног, може се закључити да овај род највероватније потиче са Косова с обзиром да већина братстава има предање о пореклу из те области.

R1a хаплогрупа

[caption id="attachment_43556" align="aligncenter" width="300"] R1a-Z282 гране и родови у Црној Гори[/caption]

R1a-Z282

Горевуци су род из Добрског Села који потиче из Клобука у Корјенићима где су били средњовековна властела. Чешће се називају Горњевуцима што је новији назив. Деле се на Јаблане и Сјеклоће у Добрском Селу, а у Добрској Жупи живи део Сјеклоћа са огранком Расплапчевићима, као и Моштроколи који су огранак Јаблана. Према предању Горевука истог порекла су и Кустудије у Његушима и Газиводе на Цеклину, међутим ова братства имају предање о пореклу из Пјешиваца, односно из Његуша. Сви Горевуци славе Св. Агатоника.

Љешевићи-Липовци су највећи род у Грађанима, племену у Ријечкој нахији. Деле се на Вукотиће, Кнежевиће, Милановиће, Петровиће и Поповиће. Према предању потичу из Призрена одакле је њихов предак због убиства избегао у Мало Трново, да би се његов син Љеш доселио у Грађане. Исељених Липоваца има у Цеклинској Жупи. Сви славе Ивањдан.

Миочани су род који чине Кујовићи и Шуковићи из Миоске у Доњој Морачи и Обрадовићи из Горњих Села у Васојевићима. Према предању потичу од Хераковића из Његуша одакле су се према једној верзији преко Спужа, а према другој преко Ожеговица у Озринићима, населили у Миоску у Доњој Морачи. Одатле су Обрадовићи прешли у Горња Села. С обзиром да Хераковићи припадају E хаплогрупи, Миочани су највероватније од старијег слоја становиштва у Његушима. Од Обрадовића су Кнежевићи из Будимље и Отовићи у Бучу у Васојевићима, Зекићи у Радевој Мали код Рожаја, као и исламизирани Бабачићи и Реброње у Бихору и Скоци у Сипању у Коритима. Кнежевићи имају предање да су од херцеговачких Ераковића (који су грана Брешковаца) и да нису огранак Обрадовића, већ њима сродно братство, али то предање се може одбацити како због тога што Брешковци припадају I2 хаплогрупи, тако и јер је у супротности са предањима Обрадовића, као и Зекића који су се са Кнежевићима најпре доселили у Будимљу, а затим прешли у Радеву Малу. Крсна слава овог рода је Васиљевдан.

R1a-Z282>PF6155>M458>PF7521>Y2604>CTS11962>L1029

Благојевићи, Бостанџићи и Кликовци су братства различитог порекла за која је установљено да припадају истом роду. Благојевићи из Буковца у Пиви су према предању староседеоци у том племену. У прошлости су се у потпуности иселили у Гацко, да би се после неког времена вратили у Буковац. Сматра се да су Алексићи у Малинском у Ускоцима такође од Благојевића, међутим за њих је утврђено да припадају роду Новљана и I1 халогрупи. Благојевићи славе Ђурђевдан. Бостанџићи су братство пореклом из Куча које се иселило у Тушињу у Дробњаку. Један брат је остао у Тушињи и њега су Зековићи, док је други брат отишао у Никшић и од њега су исламизирани Љувари. Код Зековића постоји и предање по коме су од Радоњића из Куча који су огранак Дрекаловића, међутим то предање се може одбацити јер Дрекаловићи припадају роду Куча и E хаплогрупи. Зековићи славе Никољдан. Кликовци из Зете су према предању од Вујошевића из Орахова у Кучима који су огранак Мрњавчића, међутим с обзиром да Мрњавчићи припадају роду Куча и E хаплогрупи, и то предање се може одбацити као нетачно. Кликовци славе Ђурђиц. Може се закључити да Бостанџићи и Кликовци потичу од најстаријег слоја становништва из Куча.

Кораћи су братство које настањује Главаца у Горњим Селима, Крље и Рујишта у Средњем Полимљу, Јоховицу у Бихору и Бјелошевину у Никшићкој Жупи. Пореклом су из Кораћ-дола у Братоножићима, а Кораћи у Никшићкој Жупи сматрају да су од Дармановића који су грана Братоножићи. Како Братоножићи припадају Q2 хаплогрупи, то предање се може одбацити јер се и у Братоножићима сматра да су Кораћи од старијег слоја становништва. Због тога се сумљало да су Кораћи можда од Букумира, међутим на основу хаплогрупе којој припадају Кораћи то очигледно није случај. Кораћи из Бихора су прешли на ислам, а део њих је променио презиме у Паламар. Православни Кораћи славе Никољдан.

Марковљани су група братстава из Шипачног код Никшића која је пореклом из Марковине у Озринићима. Деле се на Божовиће, Бошковиће, Мариће, Мићовиће, Радовиће, Стојановиће и Чоловиће. Према једном предању њима су сродни Мијатовићи из Шипачног и Антуновићи и Паповићи из Казанаца у Голији, што се испоставило као тачно на основу резулата Мијатовића и Паповића за које је утврђено да припадају овом роду. Ова три братства су према устаљеном предању од Озринића-Цаушевића са Велестова што свакако није случај јер Озринићи припадају I2 хаплогрупи. Сви Марковљани славе Аранђеловдан.

Перишићи су староседелачко братство у Косијерима за које није познато одакле потичу. Некада су живели у засеоку Плоча, да би касније прешли у засеок Посајке. Славе Малу Госпојину.

Радовићи-Пљевљани су староседелако братство из Пљевљаске области. Од њих су Лончари из Рађевића код Пљевље на основу чијег резултата је утврђен хаплотип овог рода. Радовићи и Лончари славе Ђурђевдан.

R1a-Z282>Z280>Z92>Z685>YP270

Ћоровићи су муслиманско братство из Доњег Бихора. Потичу од Мехмед Ћор-паше који се доселио у Лозну након пада Осијека у аустријске руке. Етничко порекло Ћор-паше није познато сем што се зна да је био у служби Османског царства. Из Лозне су се исељавали у друга доњебихорска села, а највише у Ивање где су појединачно најбројније братство.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>YP4278

Андријашевићи, Драганићи, Елезовићи и Кешељевићи су три братства из Грахова и Бањана која чине исти род. Андријашевићи и Кешељевићи из околине Вилуса у Грахову према предању потичу од Дракуле Мандића из Дробњака, међутим како Новљани, чији су Мандићи према предању огранак, припадају I1 хаплогрупи, то предање је врло упитно. Предање о пореклу од Дракуле Мандића имају и Гојковићи из Мокрина код Херцег-Новог и Илићи и Лазовићи из Леденица, међутим ни они не припадају роду Новљана нити су сродни Андријашевићима и Кешељевићима. Драганићи и Елезовићи из Бањана су према предању сродна братства што је и генетика потврдила. Елезовићи су у Церовицу досељени из Грахова преко Вилуса, а према предању које су највероватније преузели од других братстава из Бањана, пореклом су са Косова. Драганићи имају предање о најдаљем пореклу из Новог одакле су се преко Нудола у Корјенићима (данас Грахово) и Вилуса у Грахову доселили на Дријен у Петровићима. Истом роду припадају и разгранати Шаренци из околине Билеће. Андријашевићи и Кешељевићи славе Ђурђевдан, а Драганићи и Елезовићи славе Аранђеловдан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y2613>Y2609>Y2608

Секуловићи из Утрга у Подгору су према предању пореклом из Васојевића, а у Утргу су прибраћени Мијачима чије су презиме узели. Мијачи су од Абрамовића из Бјелица за које је установљено да припадају E хаплогрупи, а с обзиром да тестирани Мијач припада R1a хаплогрупи, може се претпоставити да је од Секуловића. Секуловићи као и остали Мијачи славе Митровдан.

Хасанбеговићи и Цвијовићи су род који чине два братства различите вероисповести и различитих предања за која се испоставило да су сродна. Хасанбеговићи из Павиног Поља у Доњем Колашину су према предању сродни Даутовићима и Мушовићима, међутим за Даутовиће је установљено да припадају роду Новљана и I1 хаплогрупи, а за Мушовиће да припадају R1b хаплогрупи чиме је то предање оборено. Хасанбеговићи су се између два светска рата иселили из Доњег Колашина, а од њих потичу Мелуновићи из Пријепоља преко којих је установљен хаплотип ових братстава. Цвијовићи из околине Пљевље према предању потичу од династије Бранковић, међутим за Корјениће од којих потичу Бранковићи је утврђено да припадају G2 хаплогрупи, због чега се ово предање може одбацити као нетачно. Цвијовићи су најбројнији Малим Крћама где живе у засеоку који носи њихово име. Славе Мратиндан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y2902

Боројевићи из Доњег Краја на Цетињу су према предању из Старог Влаха одакле се доселио војвода Иван Боројев. Деле се према предању на Боројевиће (Дапчевићи и Иванишевићи), Владисављевиће (Ивановићи и Мариновићи), Вушуровиће (са Ивановићима) и Драгосављевиће (Шабани), међутим за Владисављевиће је утврђено да припадају E хаплогрупи.  Из Доњег Краја су се Дапчевићи иселили у Врањину у Цеклину и Веље Село у Мркојевићима, Шабани у Љуботињ, а Вушуровићи у Томиће у Бјелицама одакле је део прешао у Шпиљаре код Котора. Боројевићи углавном славе Ђурђевдан, док у Томићима славе Петковдан, а у Шпиљарима Врачевдан. У Мркојевићима су исламизирани.

Ковачи из Петровића у Бањанима су према предању пореклом "из Ржаног Дола код Подгорице" (могуће је да се мисли на истоимено село у Цуцама), а сродни су Деретићима из Оровца код Требиња. Славе Јовањдан.

Мрке из истоименог села у Пиперима су према предању једна од две гране Лутоваца из Лутова у Братоножићима, међутим за њих се поуздано зна да су старији слој становништва у Пиперима што је генетика и потврдила. Мрке се деле на Буљевиће, Крчковиће и Латковиће. Исламизирани Барјактовићи и друга братства у Мркојевићима која су од њих потекла су пореклом из Мрка.  Исељених Барјактаровића има у Мужовићима у Љуботињу где се презивају Прље, а одатле су неки даље прешли у Улиће у Цеклину где живи истоимено братство и Лајковиће у Зети по којима се зове истоимено село. Мрке у матици славе Аранђеловдан, као и у Љуботињу и Цеклину, док Лајковићи славе Петровдан. Од Мрка су највероватније и Маџгаљи из Писане Јеле у Доњем Колашину који су према предању из Куча, а за које се испоставило да припадају овом роду. Маџгаљи славе Ђурђевдан.

Радоничићи су братство из Убала одакле се део иселио у Доброту код Котора где су прешли у католичанство. Пореклом су из Попова. У Ублима славе Петковдан, а у Доброти Св. Крст.

Смоловићи и Шпањевићи су братства из Потарја која према предању потичу од Дедејића из Дробњака који су се ту доселили са Чева. С обзиром да је за Дедејиће и још нека братства која су од њих потекла утврђено да припадају роду Крича, односно J2b хаплогрупи, постоји могућност да су једино Смоловићи и Шпањевићи заиста дошли са Чева јер презиме Шпањевић указује на област Катунске нахије. Оба братства славе Ђурђевдан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y2902>Y4380

Жарковићи из Недајног у Пиви према устаљеном предању потичу од Жарка Мркшића, сина Мркше Мркшића, властелина цара Душана који је управљао подручјем данашњег Косјерића. Жарковићи су пред Турцима избегли у Челиково Поље код Фоче где од једног брата кога су звали Челик потиче истоимено исламизирано братство, док је други брат Жарко прешао у Недајно. О пореклу Жарковића постоји и мање прихваћено предање по коме су они огранак Браниловића. Међу Жарковићима нема тестираних, међутим за братство Челик је утврђено да припадају овој грани на основу чега се може претпоставити истој грани припадају и Жарковићи. Славе Јовањдан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>L1280>Y5647>YP6343

Бјелићи из Заостра у Васојевићима су према предању из Куча. Славе Митровдан, због чега се сматрало да вероватно потичу од Мрњавчића из Куча, али очигледно се ради о старијем слоју становништва из тог племена.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>L1280>Y5647>YP611>YP3987

Мојановићи су један од најстаријих родова у Зети чија је матица у селу названом по њима. Према предању су из Старе Србије одакле су се доселили под планину Мојан на Проклетијама, а одатле су прешли у Зету. Деле се на Ајковиће, Дракиће, Кнежевиће, Лукачевиће и Пејановиће, а од последњих су и исламизирани Дервановићи и Секнићи у Подгорици. Од свих братстава која су према предању од Мојановића до сада су тестирани једино Секнићи. Сви православни Мојановићи славе Алимпијевдан, сем у Бериславцима где славе Ђурђиц.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y33>CTS8816>Y3301>S18681>YP315>YP314

Павловићи-Конављани из Бајкових Крушевица су према предању пореклом из Фоче одакле су се најпре доселили у Конавле где су живели до преласка те области под власт Дубровника, да би затим прешли у Поде код Херцег-Новог, а одатле у Крушевице. С обзиром да је последње упориште властеоске породице Павловић било управо у Конавлима, постоји могућност да Павловићи из Крушевица потичу од њих. Славе Ђурђевдан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>YP237>YP951

Чепури су староседелачки род из Руденица у Пиви одакле је већина касније прешла у пивско село Безује. Крајем XIX века променили су презиме у Бајовић. Према првом предању су од браће Баја Пивљанина, према другом од сељака Чепура који је остао на њиховом имању, а према трећем предању су грана Руђића. С обзиром да је за Руђиће утврђено да припадају роду Бањана и N2 хаплогрупи, последње предање се може одбацити. Бајовићи славе Никољдан.

R1a-Z282>Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>YP237>YP235>YP234>YP295>L366

Ћеклићи су род и истоимено племе у Катунској нахији. Род чине три групе братстава из племена која су различитог порекла према предању - Маројевићи, Буроњићи и Мишевићи. Маројевићи су према предању од Марка из Војковића у Ћеклићима који је прешао на ислам и променио име у Мароје. Деле се на Адројевиће, Милијевиће, Мухадиновиће, Радојевиће и Рамадановиће и временом су сви који су остали у племену прешли на православље. Од Маројевића су и исељени Стојановићи у Брајићима. Сви славе Илиндан сем Стојановића који славе Митровдан. Буроњићи су према предању од Петра Буроњића који се доселио из Бјелопавлића, а по њему се још зову и Петровићи. Деле се на Драгомиљане, Језеране, Петродољце и Убљане. Презиме њиховог родоначеника упућује на то да би даљим пореклом могли бити из Буроња у Љешанској нахији. Славе Илиндан. Мишевићи из села Вучи До у Ћеклићима се још називају и Вучедољанима по селу које настањују. Деле се на Вицковиће, Гвозденовиће и Пророчиће. Према свим предањима су пореклом из Чарађа у Голији, док су према једној верзији сродни Хераковићима и Раичевићима из Његуша. Судећи по резултату једног братства из Херцеговине које је према предању од Гвозденовића, Мишевићи такође припадају роду Ћеклића. Славе Ђурђевдан.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• Albanian Bloodlines Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe - резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.
• Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
• Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
• Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.
• Блажо A. Стругар, Стругари - братство у Цеклину 1450-1980, Цетиње 1983.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
• Бранко В. Kостић, Kостићи - братство у Цеклину, Подгорица 2014.
• Братство Вукчевић, Црногорско племе Љешњани (Вукчевићи) - Љешанска нахија, Дражевина 1910.
• Владо Ђ. Дулетић, Трагом прошлости Дулетића, Будва 2015.
• Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге - Петијевићи - Бијелићи), Београд 2000.
• Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Београд 2014.
• Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
• Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.
• Драган Крушић, Братство Славујевићи (Матовићи и Крушићи) у прошлости Бањана, Никшић 2016.
• Ђорђе Ојданић, (Не)познате Лубнице, Подгорица 2005.
• Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Цетиње 1977.
• Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979.
• Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци - крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.
• Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват 2016.
• Јован Б. Kековић, Поријекло и родослов Kековића из Загарача, Подгорица 2013.
• Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.
• Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи - племе у црногорским Брдима, Београд 1909.
• Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.
• Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.
• Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.
• Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.
• Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд 1989.
• Марко Д. Обрадовић, Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница, Андријевица/Бијело Поље 1995.
• Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.
• Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.
• Милан - Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
• Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Београд 1997.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.
• Милош К. Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин 2014.
• Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
• Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића - прилози за монографију, Подгорица 2000.
• Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.
• Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Београд, 1986.
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
• Момчило Мићовић, Бањани, Никшић 2016.
• Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај - села у племену Озринићи, Београд 1999.
• Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње, 1987.
• Обрен Благојевић, Пива, Београд 1971.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.
• Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку, Београд 1905.
• Петар Пејовић, Озринићи - племе Старе Црне Горе, Београд 2004.
• Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.
• Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.
• Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
• Раде Вујисић, Братство Вујисића, Подгорица 1998.
• Радојe М. Ускоковић, Исељени Никшићи, Београд 1924.
• Радојко Копривица, Братство Копривице - поријекло, свештеници, Никшић 2016.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
• Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.
• Сава Пејовић Трећи, Протокол - Поријекло Пејовића, Никшић 2016.
• Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.
• Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.
• Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.
• Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Пљевља 2013.
• Слободан Н. Ковачевић, Граховски Ковачевићи кроз векове и ратове, Приштина 1998.
• Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.
• Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак - породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.
• Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Чедомир С. Булајић, Вилуси, Београд 1994
• Шпиро Лучић, Љетопис породице Лучића и Парохије суторинске од 1680. до 1930. године, Херцег-Нови, 2000
• Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Kanada 2003.
• Čedomir S. Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd 1997.
• Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Podgorica 2003.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Cetinje 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Cetinje 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania - History, Society and Culture, London/New York, 2015.
• Veselin Konjević, Kazivanje Ahmet-bega Mušovića, Cetinje, 2017.

The post Родови словенског и германског порекла у Црној Гори appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Увод

Старобалкански слој становништва у Црној Гори чине потомци Влаха, Илира, Келта, Трачана, Цинцара и других народа који су у одређеним периодима током историје насељавали овај део Балкана. За старобалканске родове се уопштено сматрају сви родови који по Y хромозому, односно мушкој линији, припадају хаплогрупама које се не могу директно повезати са познатим миграцијама из средњег и новог века. То су пре свих E, G2а, J2a, J2b, L1b и R1b хаплогрупе, док се за J1, Q2 и T хаплогрупе не зна са сигурношћу од када су присутне на простору данашње Црне Горе. У тексту Генетска слика Црне Горе је било више речи о хаплогрупама на простору Црне Горе, док ће овде у краћим цртама бити наведени сви родови за које је до сада утврђено да су старобалканског порекла. Родови су груписани по гранама за које утврђено да им припадају преко SNP тестирања или се то основано претпоставља на основу резултата по маркерима. Битно је напоменути да припадност споменутим хаплогрупама не гарантује да су родови о којима ће бити речи у овом тексту заиста старобалкански, односно да су на Балкану присутни најкасније од почетка средњег века, већ да се на основу досадашњих сазнања о миграцијама тих хаплогрупа тако нешто основано може претпоставити. Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

E хаплогрупа

[caption id="attachment_43550" align="aligncenter" width="300"] E-V13 гране и родови у Црној Гори[/caption]

E-V13>Z1057>PH1246>BY14151

Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима. Родоначелник Васоје је према предању унук Вукана Немањића, а у Лијеву Ријеку се са породицом доселио из Херцеговине Васојев праунук Васо. Васојевићима су генетски сродна поједина братстава из Херцеговине, као и разграната група братстава из западних српских крајева која је пореклом из исте области што иде у прилог предању о пореклу Васојевића из Херцеговине. Васојевићи се деле на Мијомановиће, Новаковиће и Рајевиће, а најбројнији Рајевићи се деле на Дабетиће, Ковачевиће и Лопаћане. Наведене основне гране се даље деле на већи број братстава. Васојевићи су након протеривања албанског племена Клименти из Горњег Полимља населили ову област услед чега су се знатно проширили територијално, а Андријевица постала њихово ново седиште. За све три основне гране Васојевића је генетски потврђено да припадају истом роду, док је само за поједина братства утврђено да насупрот устаљеним предањима не припадају роду Васојевића. То су Караџићи из Лопата који су се највећим делом иселили у Дробњак и који припадају I2 хаплогрупи, као и Бакићи из Забрђа и део Радевића из Мезгаља у Шекулару који припадају роду Куча и E хаплогрупи. Такође, Пјешивци који себе сматрају за потомке Стевана Васојевића нису сродни Васојевићима, већ припадају Ј2а хаплогрупи. Исељених Васојевића има у Глухом Долу где чине већину становништва тог племена, као и у Дупилу где су појединачно најбројнији род. Васојевића у већем броју има и у Горњој Морачи, Грбљу, Никшићкој Жупи и Пољима. Сви Васојевићи у Црној Гори славе Аранђеловдан сем исламизираног дела Ђукића у Полици, Ћеранића у Затону у Бихору и Селмановића у Зогању код Улциња. Васојевићи су према анонимном истраживању по бројности пети род у Црној Гори са 4,95% заступљености.

Милошевићи-Шаранци су род од кога је проистекло племе Шаранаци, а према устаљеном предању су од Властелиновића из Плане код Билеће одакле су се преко Бјелопавлића и Колашина доселили у Шаранце. Међутим, утврђено је да генетски нису сродни Шаренцима из Херцеговине који такође имају предање о пореклу од Властелиновића, чиме на важности добија мање прихваћено предање о даљем пореклу Милошевића из Куча. Деле се на Анђелиће, Вуковиће, Кнежевиће, Распоповиће, Раичевиће, Ћосовиће и Џаковиће. Сва наведена братства живе у Шаранцима сем Распоповића који живе у Мартинићима у Бјелопавлићима. Шаранци су се након досељавања у своју нову матицу даље исељавали и у Пиву, Затарје и Пљевљу. Сви Шаранци славе Ђурђевдан сем Распоповића који славе Петковдан. Још увек није потврђена припадност Шаранаца овој грани, међутим на основу хаплотипа се то основано може претпоставити.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380

Добриловићи у Добрском Селу су према предању пореклом из Пећи. Деле се на Вујовиће, Милановиће и Поповиће у засеоку Липи и Вукиће, Ђурановиће, Рајовиће и Средановиће  у засеоку Папрати. Након протеривања Бјелица из Ријечке нахије добрска братства су населила и Добрску Жупу. Сви Добриловићи славе Никољдан.

Ђолевићи су албанско братство из Груда које је према предању огранак Вуксагељића, међутим за остала братства са истим предањем је утврђено да припадају J2b хаплогрупи на основу чега се може закључити да су Ђолевићи прибраћени Вуксагељићима.

Заграђани су сродна група братстава из Заграђа у Васојевићима. Према предању су из Куча, а у новије време се може чути и да су од Дрекаловића што се испоставило као нетачно с обзиром да им нису генетски сродни. Деле се на Јевриће, Поповиће-Михајловиће, Секулиће, Трифуновиће, Цикиће, Циковиће и Шљакиће. Сви славе Пантелијевдан.

Јаћимовићи су староседоци из Костенице у Бистрици и према предању су сродни Беговићима из  Расова код Бијелог Поља који наводно потичу од рођеног брата родоначелника Јаћимовића. Међутим, утврђено је да се ради о два различита рода с обзиром да Беговићи припадају I2 хаплогрупи. Јаћимовићи славе Стевањдан.

Катићи из Суторине су пореклом из Попова. Највише их је у суторинском селу Шћепошевићи. Славе Стевањдан.

Петровићи-Врањани из Дупила су према предању из Врања у Зети. Од Петровића потичу знатно бројнији исламизирани Растодери (старо презиме Храстодер) из Бихора који сматрају да су Петровићи од истоименог братства са Косора у Кучима које је грана Дрекаловића, а не из Врања. Међутим, с обзиром да Растодери не припадају роду Куча предање о пореклу од Дрекаловића се може одбацити као нетачно. Међу Растодерима постоји и огранак који припада R1b хаплогрупи, односно истом роду који чини неколико бихорских братстава, тако да се може закључити да се ради о прибраћеницима.

Радивојевићи су род из Бокова у Цеклину. Деле се на Борозане и Ломпаре. Њихов предак Радивоје се према предању доселио из Буковика у Глухом Долу. Од Борозана је истоимено исламизирано братство у Невесињу захваљујући чијем резултату је утврђена хаплогрупа овог рода. Борозани и Ломпари у Бокову славе Спасовдан.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5017>Z5016>Y3762>CTS6377>CTS9320>Z16988

Бјелопавлићи су род и истоимено племе у Брдима. Према устаљеном предању потичу од Бијелог Павла из Пећи, сина албанског властелина Леке Дукађинца, док према истом предању од другог Лекиног сина Гаврила (Гаша) потиче албанско племе Гашани. Постоји и предање пореклу Бјелопавлића од Леке Капетана које се може одбацити јер се Бјелопавлићи спомињу још за време његовог живота.  Тестирано је више припадника ових племена и утврђено је да Бјелопавлићи и Гашани не потичу од истог претка при чему су Гашани врло разнородни међу собом. Бјелопавлићи се према родослову деле на Бубиће и Дмитровиће (старо презиме Митровића), док се Митровићи даље деле на Калезиће, Николиће, Павковиће и Петрушиновиће. Буба, родоначелник Бубића, је према предањима самих Бубића био син Бијелога Павла или његов унук који је рођен у Хотима где се из Дукађина доселио Шћепан, син Бијелог Павла. С обзиром да је број пасова до Бијелог Павла знатно мањи код Бубића него код Митровића, друго предање је знатно вероватније. Поред устаљених предања, постоје и предање из Петрушиновића по коме је Буба из Мојановића у Зети и да није од Бијелог Павла, као и предање из Мартинића по коме је Буба заиста досељен из Хотског Хума, али да је био католик и да му се отац звао Ђон. Међутим, како је за Дамјановиће из Вражегрмаца утврђено да припадају роду Бјелопавлића, ова предања се могу одбацити. Бубићи се деле на две групе братстава од којих једна насељава Мартиниће (Вукшићи и Ераковићи), а друга Вражегрмце (Дамјановићи, Милановићи и Станишићи). Од Бубића је тестиран још и припадник братства Станишић из Вражегрмаца за кога се испоставило да припада роду Новљана и I1 хаплогрупи, међутим за ово братство постоји доста уверљиво предање да су највероватније прибраћени Бубићима, због чега се тај резултат не може сматрати релевантним за Бубиће. За Калезиће у Павковићима постоји предање по коме су прибраћени Бјелопавлићима, а на основу једног резултата се основано може претпотавити да припадају J2a-Z38463 грани. Вујадиновићи у Вражегрмцима су највероватније пореклом Лужани иако се у племену углавном сматрају за Бјелопавлиће. За Раичевиће у Вражегрмцима је утврђено да припадају I2 хаплогрупи и да нису сродни Бјелопавлићима насупрот њиховом предању. За Кадовиће из Шобајића у Вражегрмцима је утврђено да припадају роду Бјелопавлића насупрот устаљеном предању према коме су грана Шобајића који сматрају да потичу од Сибињанин Јанка односно деспота Стефана Лазаревића, због чега на значају добија мање прихваћено предање по коме су Кадовићи прибраћени Шобајићима. Исељених Бјелопавлића има широм Црне Горе, а највећа исељеничка братства су Калуђеровићи у Ћеклићима и Пешићи у Васојевићима. Исламизирани Каљићи из Доњег су према предању огранак Калезића из Бјелопавлића, међутим за Каљиће се испоставило да припадају роду Куча који припадају другој подграни E-V13. Сви Бјелопавлићи славе Петковдан сем исламизираних Цикотића у Трпезима у Бихору.

Букумири су староседелачки род из Братоножића. Сматра се да су албанског порекла јер се у повељи Балше III Страцимировића из 1411. године спомињу Ника Букумјера и његов син Ђон. Букумири су у том периоду били племе на простору данашњег племена Братоножићи са катунима који су се простирали и на северном делу племенске територије Куча. Од Букумира су у Братоножићима остали једино Лаловићи (Љаљовићи), а од њих су према предању Фемићи из Фемића Крша код Берана и исламизирани Љаљевићи код Бијелог Поља. Међутим, за Љаљевиће је утврђено да припадају роду Куча на основу чега се то предање може одбацити. До сада је једино тестиран припадник братства Узуновић које је према предању огранак Фемића на основу чега се претпоставља да Букумири припадају E-Z16988 грани. Од исељених Букумира су још и Кнежевићи из Будимље у Васојевићима. Бојовићи који се деле на неколико братстава из Бихора и Рожајске области такође сматрају да су пореклом Букумири, али за њих је установљено да припадају J2b хаплогрупи. Сви православни Букумири славе Никољдан сем Кнежевића који славе Васиљевдан.

Вукли и Селчани су према предању две од четири гране рода Климената који потиче из истоименог племена на крајњем северу Малесије у Албанији. Према предању сви потичу од претка православне вере који се тамо доселио из данашње Црне Горе - према једној верзији из Лопара у Фундини (Кучка Крајина) преко Хота, према другој из Пипера, а према трећој која се прва спомиње у историјским изворима из Мораче. Друге две гране Климената су Никчи и Боге, међутим Никчи већински припадају J2b хаплогрупи, а за Боге који су географски одвојени високим планинским венцем је познато да су се касније придружили племену, тако да се предање о међусобном сродству може одбацити. Утврђено је да највећи број Селчана и Вукли чини исти род, док једино исељени Аговићи у Бихору и Мурићи у Рожајској области припадају R1b хаплогрупи, а Горњаци у Цеклину припадају I2 хаплогрупи. Братства из Селца и Вукли превасходно насељавају области Рожаја, Плава и Гусиња где су готово сви исламизирани и говоре српским језиком изузев малог броја католичких породица у околини Гусиња. Према предању из Селца и Вукли су још и српска братства Калуђеровићи у Зети, Орландићи и Дабановићи у Сеоцима, Перазићи у Крајини и Паштровићима и Дајковићи у Цеклину, међутим још увек нема тестираних припадника ових братстава тако да је непознато да ли припадају овом роду. Сва православна братства из Климената славе Никољдан, сем Калуђеровића који славе Петковдан.

Ђурбузовићи су муслиманско братство из Цетиња. Према предању су пореклом из Комана, међутим није познато од ког братства.

Угреновићи према предању потичу од бана Угрена Јеринића који је управљао Оногоштом (данашњи Никшић) и кога је убио Никша, родоначелник Никшића. Иако је бан Угрен био историјска личност, не постоје докази о томе да се презивао Јеринић. Братства у Црној Гори која су према предању од бана Угрена су Ђапићи, Јушковићи, Мијановићи, Мумовићи, Пантовићи и Пејовићи у Горњем Пољу код Никшића и Голубовићи у Малинску. Део Јушковића је прешао у Љевишта у Горњој Морачи, а од њих су и Лазовићи на Кутњој Њиви у Дробњаку. Од Пејовића су Мучалице у Љевиштима у Горњој Морачи и Годијељима у Дробњаку. Сви славе Аћимовдан.

Чиндраци су муслиманско братство из села Долац у Бистрици. Према предању су досељени из Вучитрна где живи истоимено братство, али постоји и мишљење да су староседеоци у Полимљу.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5017>Z5016>Y3762>CTS6377>CTS9320>Z17107>BY4467

Ракоњци су староседелачко братство из Ракоња код Бијелог Поља одакле су расељавали по суседним селима у околини Бијелог Поља. Према једном предању су пореклом од Поповића из Куча који су грана Дрекаловића, међутим Ракоњци не само да нису генетски сродни Дрекаловићима, већ се први пут помињу у Полимљу већ у време непосредно након смрти Дрекаловог сина Лала када братство Поповић није ни постојало. Ракоњци славе Никољдан.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5017>Z5016>Y3762>CTS6377>CTS9320>Z17264

Владисављевићи из Доњег Краја на Цетињу су према предању огранак Боројевића, међутим за њих је утврђено да припадају R1a хаплогрупи. На основу тога се може закључити да су Лајиславићи, како се у народу зову Владисављевићи, прибраћени Боројевићима и да су од старијег слоја становништва на Цетињу. Деле се на Ивановиће и Мариновиће. Славе Ђурђевдан.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5017>Z19851

Катуњани, Лушчани и Риђани су род који чини велики број братства са различитим предањима, а матица овог рода је по свему судећи на размеђи Катунске нахије и Старе Херцеговине. У Катуњане се могу сврстати следећа братства из Катунске нахије: Милићи и Предишани из Бјелица, Ђуричковићи из Загарача, Ђуричићи из Малих Цуца, Вуковићи из Пиве, Роћени из Шаранаца и Шпадијери са Цетиња. Милићи и Предишани су братства из Бјелица чије племенско име својатају као родовско преко наводног претка Бела (или Бјелана), а према предању су од Орловића и досељени су из Чарађа у Голији преко Цуца. Међутим, највећи број братстава која су према предању од Орловића припада J2a хаплогрупи, тако да се то предање може одбацити као нетачно. Милићи и Предишани су се исељавали у Ријечку нахију на подручје које је касније припало Цеклину, као и у Голију, Горње Поље и Опутне Рудине. Славе Јовањдан у матици, а поједини исељеници славе Петковдан и Јесењи Јовандан. Ђуричковићи из истоименог села у Загарачу такође имају предање o пореклу од Орловића и досељавању преко Цуца. Од њих су Недовићи у Пријелозима код Бијелог Поља захваљујући чијем резултату је утврђено да Ђуричковићи припадају E хаплогрупи, али не и којој тачно грани. Међутим, на основу предања  се основано може претпоставити да се ради о E-Z19851 грани и истом роду коме припадају Бјелице. Ђуричковићи славе Малу Госпојину, а Недовићи Аранђеловдан. Ђуричићи из Малих Цуца су према предању од Бандића из Комана, међутим за Бандиће који сматрају да су од Орловића се испоставило да припадају J2a хаплогрупи. У Цуцама за Ђуричиће сматра да су старинци што је очигледно тачно. Славе Јовањдан. Вуковићи из Мратиња и Бријега у Пиви су пореклом са Чева у Озринићима, а према предању потичу од истоименог рода. С обзиром да Озринићи припадају I2 хаплогрупи, очигледно се ради о старинцима са Чева. Исељених Вуковића има у Крћама код Пљевље где се презивају Пивљанин. Славе Аранђеловдан. Роћени из Расове у Шаранцима су према предању такође са Чева, али није познато од ког братства. Из Шаранаца су се исељавали у Бршно код Никшића одакле је део прешао у Дробњак. Славе Аранђеловдан. Шпадијери из Доњег Краја на Цетињу су према предању из приморја, конкретно из Далмације, међутим то предање се може одбацити јер су сродни осталим братствима из Катунске нахије. Славе Ђурђевдан.  Лушчани из Васојевића су према предању од Ђурашковића из Цеклина, међутим како Горњаци чији су Ђурашковићи огранак припадају I2 хаплогрупи, ово предање је оборено. Деле се на Вековиће, Пајковиће, Поповиће, Радичевиће и Томашевиће у Лушцу и неколико мањих братстава у другим селима у околини Берана међу којима су тестирани Ђурашковићи из Будимље. Сви славе Ђурђиц. Риђани су племе које се некада простирало од Никшића до Крушевица, али се због губитка територија свело на простор Грахова по коме је племе касније преименовано. Од братстава која су живела у Риђанима овом роду припадају Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца.  Драгошевићи су према већини предања од Дрекаловића из Куча, а у Грахово су се доселили преко Чева и Риђана код Никшића. Међутим, Дрекаловићи припадају роду Куча и другој подграни E-V13, на основу чега се може закључити да је предање Драгошевића нетачно. Деле се на Булајиће, Вујачиће, Вујовиће, Вучевиће и Делибашиће. За Вујачиће је утврђено да су разнородни, односно да један део братства припада I2 хаплогрупи. Драгошевићи су се из Грахова исељавали у Никшићке Рудине. Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца су према предању су такође од Дрекаловића, али за разлику од Драгошевића, имају нешто прецизније предање и сматрају да су од братства Љаковића. Сличност презимена Љаковић и Лаковић јер највероватнији разлог настанка овог измишљеног предања. Занимљиво је да је крајем XIX века још увек постојало предање о њиховом сродству са Драгошевићима за које ће се испоставити да је тачно. Исељених Лаковића има у Голији, Никшићким Рудинама и Пјешивцима. Сви славе Никољдан. Овом роду припадају још и Томовићи из Шекулара који су према предању огранак Ћетковића што се испоставило као нетачно јер Ћетковићи припадају I2-A1328 грани. Томовићи славе Ђурђевдан.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>FGC33614>FGC33625

Берише су албански род и истоимено племе из северне Албаније одакле потиче и родоначелник Бериша у селу Прифти у Грудама. У прошлости су предводили Груде, али су новији досељеници из Суме временом постали бројнији због чега је племенски барјак прешао на Вуксагељиће. Берише у Грудама су славили Малу Госпојину до прве половине XX века.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>Y3183>S2972

Војиновићи-Поблаћани су некадашње братство из Поблаћа код Пљевље које потиче од спахије Војина. Од њих су Лисичићи из Крушева, као и исламизиране Лисице из Мељака у Затарју за које постоји и друго предање по коме су од Диздаревића из Мељака. Лисичићи славе Јовањдан.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>Y3183>S2972>Z16661

Кучи су етнички мешовити српско-албански род и истоимено племе у Црној Гори. До сада је уврђено да роду Куча припада чак десет група сродних братстава која имају различита предања о пореклу, а то су Мрњавчићи, Дрекаловићи, Бонкећи, Нуцуловићи (са Никићима и Пајовићима), Љухари, Бојовићи и Доброшани у Кучима, Бектешевићи и Лончаревићи у Гусињу, Каљићи из Доњег Колашина и Бандери и Цириковићи у Плаву. Мрњавчићи су према предању од Гојка Мрњавчевића, а у Куче су се преко Брштана или Бардање у Климентима доселили из Скадра. Сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића. Деле се на пет група братства: Беровјани и Перићи, Ђурђевићи, затим Живковићи, Криводољани, Кућани, Ледињани и Цикнићи, Костровићи и Никезићи. За Љуљановиће (Ледињани и део Криводољана) и Цикниће постоји и мишљење да су другачијег порекла, што је највероватније и случај на основу резултата једног братства исељеног код Рожаја. Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Вујачићи из Зете, Подгора и Љешанске нахије, Чабаркапе из Затара и Шаранаца, као и исламизирана братства Ђурђевићи и Мицановићи из Затарја, Мекићи из Колашина и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот предању нису од Мрњавчића и да припадају R1a хаплогрупи. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи, Никезићи и Вујачићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан. Дрекаловићи су према устаљеном предању од Дрекала Јовановог, унука Ђурђа Кастриота, док су Мрњавчићи одувек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак. С обзиром да припадају истом роду, може се закључити да је предање Дрекаловића о пореклу од Кастриота оборено.  Деле се на Вујошевиће, Иликовиће, Мијовиће и Чејовиће. Славе Никољдан. Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизовани Рожајци (Бећировићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Дуровићи у Бихору. За Драгошевиће из Грахова, Лаковиће и Томановиће из Малих Цуца, Барјактаровиће из Васојевића, Ракоњце из Средњег Полимља, као и исламизиране Растодере из Бихора и Калаче из околине Рожаје је утврђено да нису Дрекаловићи насупрот њиховим предањима. Албанско католичко братство Нуцуловићи из Коћа и српска братства Никићи и Пајовићи из Лазорца у Орахову су према предању албанског порекла и доселили су се из Кастрата. Никићи и Пајовићи су се према истом предању посрбили и прешли на православље па славе Митровдан као и остала братства у Лазорцу. Бонкећи из Затријебача су албанска католичка група братстава која према предању води порекло од Бона Кећија чији се отац Кећи доселио из горњег тока Цијевне у данашњој Албанији. Према предању од Бановог брата Лазара потичу данашњи Хоти, међутим утврђено је да Хоти припадају J2b хаплогрупи чиме је то предање оборено. Деле се на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше и Дуке. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња где су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу су славили Никољдан све до прве половине XX века. Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које је према предању од Мартиновића са Бајица, што је с обзиром на припадност роду Куча очигледно нетачно. Деле се на католике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Бојовићи су братство из Убла у Кучима, а њихових исељеника има и у Поткршу у Братоножићима и Грнчару код Гусиња. Славе Никољдан и сматрају се за старинце у племену. Доброшани су братство из Врбице у Кучима и данас се презивају Јокановић. Сматра се да су досељени из Затријепча. Славе Никољдан. Бектешевићи и Лончаревићи из Гусиња су према предању Лончаревића пореклом од Милића из Бјелица, а у Гусиње су се доселили преко Бањкана у Затријебачу где је остао предак Бањкана. Међутим, за Зећировиће из Лахола у Бихору који су огранак Бектешевића је утврђено да припадају роду Куча чиме су оспорени и порекло од Милића и сродство са Бањканима. Бектешевићи су исламизирани, док Лончаревићи славе Мратиндан. Каљићи из Доњег Колашина су муслиманско братство са бројним огранцима које се након Балканских ратова највећим делом иселило у Турску. Према предању су огранак Калезића из Бјелопавлића, међутим за Ибрахимовиће и Реџовиће који су огранци Каљића  се испоставило да припадају роду Куча који припадају другој подграни E-V13 у односу на Бјелопавлиће, тако да се то предање може одбацити. Љаљевићи су муслиманско братство из околине Бијелог Поља где су досељени из Колашина, а према предању су пореклом од Букумира Љаљовића из Братоножића што се испоставило као нетачно јер припадају роду Куча. Може се закључити да је такво предање настало као последица сличности презимена. Бандери и Цириковићи су муслиманска братства из Плава која су према предању турског порекла из Анадолије. С обзиром да је за Олевиће који су грана Цириковића утврђено да припадају роду Куча, предање о турском пореклу је очигледно нетачно. Бакићи и Радевићи су према предању огранак Васојевића-Новаковића, међутим за Бакиће и део Радевића у Шекулару такође утврђено да припадају роду Куча. Бакићи живе у Забрђу, а Радевићи у Лијевој Ријеци и Мезгаљу у Шекулару. Оба братства славе Аранђеловдан. Предања кучких братстава недвосмислено говоре о пореклу овог рода из горњег тока Цијевне који припада албанским племенима Климентима и Кастратима. Кучи су се одатле насељавали у таласима због чега се изгубила свест о заједничком пореклу. Како су споменута албанска племена некада такође била етнички мешовита, не може се на основу досадашњих сазнања утврдити да ли су Кучи изворно српског или албанског порекла. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>L241

Аџићи и Копривице су братства која према предањима нису међусобно повезана, али за која се испоставило да су генетски сродна. Аџићи су према предању пореклом из Метохије одакле су се преселили најпре у Зету, а одатле у Косијере. Део Аџића се из Косијера иселио у Книн у Далмацији, а одатле у Тупан у Бањанима, да би затим прешао у Пиву где су знатно бројнији него у матици Косијерима. Аџићи у Косијерима славе Малу Госпојину, а у Пиви Јовањдан. Према мање прихваћеном предању Зечевића из Бањана који углавном сматрају да су од истоименог братства из Васојевића, они би такође могли да буду од Аџића на шта указује и заједничка крсна слава Јовањдан. Копривице из истоименог села у Бањанима су према предању пореклом од Милоша Обилића и једно су од највећих братстава у Црној Гори. Исељавали су се у мањем броју у Пиву и одатле у Затарје. Славе Никољдан.

Богутовићи и Мишевићи су родови из Катунске нахије који су према једном предању истог порекла. Богутовићи, како на основу которских докумената највероватније гласи старо презиме Хераковића и Раичевића (Рајићевића) из Његуша, су према предању пореклом из села Мужевице у Бањанима. Хераковићи се деле на Петровиће од којих је династија Петровић-Његош и Поповиће, а Раичевићи се деле на Пенде, Подубличане и Радоњиће. Исељених Раичевића има у Братешићима у Грбљу. Миочани из Доње Мораче и њихови исељеници у Васојевићима су према предању пореклом од Хераковића, међутим за ова братства је утврђено да припадају R1a хаплогрупи чиме је то предање оборено. Хераковићи и Раичевићи славе Ђурђевдан. Мишевићи из Ћеклића се још називају и Вучедољанима по селу које настањују. Деле се на Вицковиће, Гвозденовиће и Пророчиће. Према свим предањима су из Чарађа у Голији, док су према једној верзији сродни Хераковићима и Раичевићима из Његуша што тек треба да буде потврђено с обзиром да још увек нема тестираних Вучедољана. Такође славе Ђурђевдан.

Даниловићи из Ђурђевине су староседеоци у Доњој Морачи. Најстарији познати предак Даниловића је према предању поп Јован, док није познато ко је био Данило по коме носе презиме. Славе Јовањдан.

Мугоше и Поповићи из Љешкопоља су према предању пореклом од блиског рођака Ђурађа Кастриота, а у Црну Гору су се према истом предању доселили из Кастрата преко Куча.  У Пиперима је сачувано предање да су Мугоше настањивале Радовче и Копиље, планинску област у том племену, одакле су их протерали Лужани, међутим код самих Мугоша се не спомиње предање о пореклу из Пипера тако да постоји могућност да су им тамо били катуни. Мугоше имају предање да је родоначелник Дрекаловића оженио ћерку родоначелника Мугоша и Поповића који је у Кучима привремено оставио породицу што је занимљиво с обзиром да и Дрекаловићи имају предање о пореклу од Кастриота, а с обзиром да су сродни осталим Кучима и да припадају Е-Z16661 грани може се закључити да су од Мугоша преузели предање о пореклу од Кастриота. Поповићи поред предања о сродству са Мугошама имају и предање по коме потичу од Поповића са Чева у Озринићима, као предање о пореклу из Жабљака где су се раније презивали Новаковић. Мугоше и Поповићи славе Ђурђиц.

E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>L17

Петијевићи из истоименог села у Крушевицама су према предању пореклом од Караџића из Дробњака, а самим тим и Васојевићи. Међутим, ово предање се испоставило као нетачно јер не само што Караџићи припадају I2 хаплогрупи и нису сродни Васојевићима, већ и Петијевићи нису сродни ни Караџићима ни Васојевићима. Петијевићи су раније славили Јовањдан, што је слава коју и данас славе поједини исељеници, док данас славе Јесењи Јовањдан. Једна грана Петијевића са надимком Брбуни је према предању од прибраћеног француског војника и за њих је утврђено да припадају I2 хаплогрупи.

E-PF2431

Цеклињани-Алимпијевци су род који чине Ралевићи из Калудре у Васојевићима, Ђуричани из Ђуричке Ријеке код Плава и група братстава из Велике која се назива Цеклињанима. Наведена братства славе Алимпијевдан и својатају се међусобно, као и са Хадровићима из Бихора, а према предању сви су од Ђурашковића од цеклинских Горњака. Међутим, за ово предање се испоставило да је нетачно јер је за Горњаке утврђено да припадају I2 хаплогрупи, док Хадровићи припадају G2а хаплогрупи. По свему судећи, овај род је проистекао од староседелачког становништва из Цеклинске Жупе.

E-М123>М34>М84

Парежани су најстарији род у Бањанима и насељавају Парешки До у селу Петровићи. Деле се на Кокотовиће и Мишковиће. На основу резултата Братића из Љубомира који су огранак Парежана, може се закључити да припадају Е-М84 грани. У Бањанима преовлађује мишљење да су Парежани од Матаруга, ишчезлог племена несрпског порекла, што није искључено с обзиром да припадају грани која готово да није ни заступљена код Срба. Парежани славе Томиндан.

G2а хаплогрупа

G2а-PF3147>PF3148>PF3177>L91

Хадровићи су муслиманско братство из Бихора које је према предању од Ђурашковића  од Горњака из Цеклина. Већина братственика се данас презива Адровић. Као што је већ споменуто, рођакају се са Ралевићима, Ђуричанима и Цеклињанима из Велике. С обзиром да Горњаци припадају I2 хаплогрупи, а Ралевићи Е1 хаплогрупи, очигледно је да је и предање Адровића нетачно.

G2а-L30>CTS574>M406

Зоговићи, Крџићи и Шаботићи су род који је по свој прилици староседелачки у Полимљу. Зоговићи и Крџићи су према предању од Мартиновића из Бајица одакле су се најпре доселили у Горње Полимље, да би део прешао у Шекулар одакле су се сви иселили за Метохију. Како Мартиновићи највероватније припадају J2a хаплогрупи, ово предање се може одбацити. Зоговићи и Крџићи славе Јовањдан. Шаботићи из Бихора су муслиманско братство које је према предању сродно Бубањама из истоименог села код Берана, али с обзиром да Бубање припадају I2 хаплогрупи, то предање је оборено.

Селаковићи из Горње Мораче су пореклом из Поповог Поља у Херцеговини. Деле се на Дуловиће, Пајовиће и Пековиће. Према предању од њих потичу и Тмушићи из Васојевића за чији огранак Магделиниће је установљено да припадају I2 хаплогрупи. Албијанићи из Опутних Рудина су према једном од више предања од Селаковића чему у прилог иде и заједничка слава Стевањдан која је доста ретка у Црној Гори.

G2а-L30>CTS574>CTS2488>P303>L140>PF3345>L497

Вељићи из Долца и Бабина у Васојевићима су према предању из Братоножића. Сматра се да су од старијег слоја становништва из тог племена што је и генетски потврђено с обзиром да не припадају роду Братоножића. Вељићи славе Никољдан.

G2а-L30>CTS574>CTS2488>P303>L140>PF3345>L497
   >Z1815>Y7538>Z1816>Z1823>L43>L42>Y11074>YSC33

Главочи, Корјенићи и Мрдаци су род који чине три групе братстава различитих предања о пореклу. Главочи су једно од 12 "племена" у Паштровићима и према предању су пореклом са Косова. Данас се презивају Суђић. Славе Петровдан. Корјенићи су сродна група братстава из истоименог племена у Источној Херцеговини која слави Аранђеловдан. Од њих је у Црној Гори неколико мањих братстава попут Биједића у Затарју и Бакоча у Боки Которској. Биједићи су према доста чврстом предању од средњевековне властеле Бранковића који такође потичу из Корјенића. Мрдаци и њихов огранак Мрдаковићи су братства из Затарја чији је родоначелник према предању Брајило "Крунослав" Маричић из Брњака у Ибарском Колашину што се не може поткрепити историјским подацима. Преци Мрдака су према истом предању једно време живели у Бјелопавлићима и Морачи, док су најдуже остали у Брскуту у Кучима, да би се на крају населили на подручје Затарја. Постоји и мишљење да су старинци у области Затарја. Славе Никољдан.

Зеци, Маротићи и Мудреше су пореклом из Спужа одакле су Маротићи и Мудреше прешли у Боково у Цеклину, а Зеци у Поборе. Код Маротића и Мудреша постоји предање о сродству са Вукчевићима из Љешанске нахије што се испоставило као нетачно јер Вукчевићи припадају I2 хаплогрупи. Од Мудреша су Вулетићи из Лимљана захваљујући чијем резултату је утврђена хаплогрупа овог рода. Маротићи и Мудреше славе Спасовдан, док Зеци и Вулетићи славе Јесењи Јовањдан. Некадашња слава свих ових братстава је Ђурђиц.

J1 хаплогрупа

J1-Z1828>Z18463

Радмужевићи су група братстава из Шекулара која потиче од Комнена Барјактара који је према предању потомак војводе Петра Шекуларца, али као што је већ споменуто, нису сродни са Војводићима и Вуковићима који имају исто предање. Деле се на Кекиће, Лекиће, Масларе  и Спалевиће. Према једној теорији назив Шекулара потиче од Секеља (Секлера) који су ту доселили из Трансилваније. С обзиром да Радмужевићи припадају хаплогрупи која је крајње нетипична за српско етничко подручје, а присутна је код Секеља, постоји могућност да су Радмужевићи најстарији слој становништва у Шекулару по коме је племе и добило име. Славе Јовањдан.

J2a хаплогрупа

J2a-Z6065>Z7532>FGC15901

Сотонићи су род од ког је проистекло истоимено племе у Црмници и према предању потичу од Михаила Дукађинца, сина дукађинског бана због чега се још називају и Дукађинцима. С обзиром да је Дукађин албански назив за област североисточне Албаније који се временом проширио и на некада чисто српску Метохију, као и да у Сотонићима има албанских топонима, може се претпоставити је овај род албанског порекла.  Деле се на Миросаљиће, Митровиће, Николиће и Расалиће и чине већину становништва у племену. Славе Аранђеловдан.

J2a-M92

Капетановићи су муслиманско братство из Добракова код Бијелог Поља. Према предању су пореклом из околине Невесиња.

J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463

Пјешивци и Цуце су разгранати род који чини неколико група братстава са различитим предањима о пореклу. Бајковићи, Грабљани, Градињани, Липљани, Липовци и Проседољци из Вељих Цуца су према предању пореклом од Орловића и у Веље Цуце су се доселили из Чарађа у Голији преко Бањана. Најбројнији Бајковићи се деле на Кривокапиће и Преобрежане, а Кривокапићима су прибраћени Ивановићи чија хаплогрупа још увек није утврђена. Од Орловића из Чарађа су према предању још и Милићи и Предишани у Бјелицама, Бандићи у Команима, Ђуричковићи у Загарачу, Ненојевићи (Мартиновићи и Вуксановићи) у Бајицама, Самарџићи у Кривошијама, Тепавчевићи у Голији и Ћетковићи у Ораховцу чији су се преци једно време задржали у Вељим Цуцама. До сада је потврђено да су братствима из Вељих Цуца сродни Бандићи и Самарџићи, док су Бјелице и Ђуричковићи сродни и припадају E хаплогрупи, а Тепавчевићи припадају роду Бањана, односно N2 хаплогрупи. Још увек нема тестираних Ненојевића и Ћетковића, али се за Ненојевиће претпоставља да припадају истом роду као и братства из Вељих Цуца јер су се Бандићи и Самарџићи у своје нове матице доселили преко Бајица. Исељених Бајковића има у Никшићким Рудинама, Грахову и Ораховцу, а Мартиновића у Љешкопољу. Сва братства из Вељих Цуца славе Јовањдан, као и Ненојевићи, Самарџићи и Ћетковићи. Бандићи славе Малу Госпојину. Павићевићи из Дола Пјешивачког су према предању из Трешњева у Вељим Цуцама. Од њих су Мирковићи и Перовићи у Мацаварама у Бањанима и Пјешивци у Језерима. Павићевићи славе Малу Госпојину у Пјешивцима, Јовањдан у Бањанима и Јесењи Јовањдан у Језерима. Пјешивци су сродна група братстава и истоимено племе у Катунској нахији. Према предању потичу од браће Богдана и Витка, наводних потомака Стевана Васојевића који се налази и у родословном стаблу Васојевића. С обзиром да Васојевићи припадају E хаплогрупи, очигледно је да Пјешивци не потичу од Васојевића. Пјешивци су се према предању у своју садашњу матицу доселили преко албанског племена Груде због чега су се са њима у прошлости рођакали, међутим у том албанском племену до сада нема тестираних припадника J-S8230 гране. Пјешивци се деле на Потолиће у Горњим Пјешивцима и Витковиће у Доњим Пјешивцима. Исељених Пјешиваца има у околини Никшића, Његушима и Језерима. Сви славе Јесењи Јовањдан, изузев Кустудија у Мајсторима у Његушима који славе Ђурђевдан. Радуловићи су братство које је некада живело у Башином Селу у Озринићима, селу које је некада припадало Цуцама, а одатле су се под притиском Озринића иселили у Пјешивце, Кривошије, Бајице и Опутну Рудину. Према предању су од Војиновића са Косова одакле су се доселили у Чарађе у Голији, а одатле су заједно са Орловићима прешли у Цуце. С обзиром да су сродни осталим братствима досељеним из Чарађа, предање о пореклу од Војиновића се може одбацити. Већина Радуловића припада овом роду, док Радуловићи из Кривошија или барем један њихов део припадају L1 хаплогрупи. Од Радуловића су Бојанићи у Кривошијама и Озринићи у Бајицама. Радуловићи славе Јовањдан и Малу Госпојину. Поред наведених разгранатих братстава, овом роду припадају и Жмукићи из Кривошија који су пореклом са Грахова и католици Масловари из Богдашића код Тивта за које се једино зна да су досељени из Старе Црне Горе. Жмукићи славе Јовањдан, а Масловари Врачевдан. Такође, утврђено је да овом роду припадају и три сродна муслиманска братства из Плава, а то су Пашићи, Реџепагићи и Шабановићи који су према предању пореклом из околине Скадра. Калезићи из Бјелопавлића судећи по једном резултату највероватније припадају овом роду насупрот њиховом предању по коме су огранак Бјелопавлића који припадају Е-Z16988 грани. За њих постоји и мишљење да потичу од Лужана што уколико заиста припадају J2a-Z38463 грани свакако није случај. Славе Петковдан.

J2a-L25>Z438>Z387

Нурковићи су муслиманско братство из Сеошнице код Рожаја чији је родоначелник према предању Нурко Храстодер из Бихора. С обзиром да Растодери, како се данас презивају Храстодери, највећим делом припадају E хаплогрупи, за споменуто предање о пореклу Нурковића се испоставило да је нетачно.

J2b хаплогрупа

J2b-M205>PF7321>CTS1969>Y22075>Y22066

Вељокрајани и Кричи су род који чине братства са различитим предањима о пореклу. Вељокрајани су староседелачка група братстава у Његушима која је предводила ово племе у даљој прошлости. Деле се на Николиће и Батрићевиће у Вељем Крају, затим Вуловиће и Љесаре у  Жањевом Долу и Пераше у Мирцу. Варезићи у Пиви су такође од Вељокрајана, а захваљујући резултатима њиховог огранка Супића код Гацка као и Живковића код Лајковца који су огранак Радичевића, утврђена је хаплогрупа Вељокрајана. Стара слава Вељокрајана је Велика Госпојина, међутим већина братстава је преузела Ђурђевдан, док у Жањевом Долу славе Јеремијевдан. Варезићи славе Никољдан. Од Вељокрајана су по свему судећи и Ројевићи из села Озринићи код Никшића који такође припадају овом роду, а према једном предању, испоставило се нетачном, су од Озринића са Чева. Ројевићи славе Малу Госпојину. Кричи су некадашње племе које је обухватало простор Кричка у Затарју и Језера и Шаранаца у Дробњаку. Одувек се сматрало да су Кричи једно од племена које су Срби затекли по доласку на Балкан, а генетика је то и потврдила. Док у Црној Гори ниједно братство није задржало предање о кричком пореклу, многи Кричи који су се иселили у Лику и Далмацију су задржали своје племенско име у презименима и називима села које су оснивали захваљујући чему је утврђено и којој хаплогрупи припадају. Испоставило се да и поједина братства у Црној Гори припадају роду Крича, иако о томе нису сачувала предања. То су Годијељи из Дробњака, Голубовићи, Марковићи, Перуничићи и Цмиљанићи из Затарја, Дедејићи и неколико братстава која су потекла од њих у Језерима, Шаранцима, Пољима и Буковици и Радовићи са огранком Чамџићима у Средњем Полимљу и Пљеваљској области. Према предањима Годијељи су из Годиња у племену Бољевићи, Голубовићи од Ћировића из Доње Мораче којих има и у околини Пљевље, Дедејићи са Чева у Озринићима, Марковићи из Марковине у Озринићима, Перуничићи из Бањана где су се презивали Богдановић, Цмиљанићи са Равних Котара одакле су најпре дошли у околину Никшића, док Радовићи не знају своје даље порекло. С обзиром да сва ова братства припадају истом роду, извесно је да већина ових предања нису тачна. Сва наведена братства славе Ђурђевдан сем Ћировића и Голубовића који славе Аранђеловдан.

J2b-Z628

[caption id="attachment_43551" align="aligncenter" width="300"] J2b-Z628 гране и родови у Црној Гори[/caption]

Вујовићи-Микулићи су највеће братство из Микулића у Бјелицама. Важе за једно од најстаријих братстава у племену и немају предање од даљем пореклу, тако да се сматра да би могли бити огранак Микулића по којима је село добило назив. Славе Петковдан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296

Брауновићи из Прекобрђа у Доњој Морачи су према предању пореклом из Куча, међутим нема назнака да би могли имати сроднике из тог племена судећи по досадашњим резултатима. Славе Аранђеловдан, а стара слава им је Никољдан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>Z1297>Y27522>Y23094

Вуксагељићи, Вучине и Никчи су две групе албанских братстава која су према предању различитог порекла, али припадају истом роду. Вуксагељићи и Вучине чине већину становништва у албанском племену Груде. Њихов родоначелник се према предању доселио из Суме у Албанији. Бројнији Вуксагељићи се према предању деле на Ђолевиће, Ивезиће, Наковиће и Сиништовиће, док све Вучине носе исто презиме. За Ђолевиће је међутим утврђено да припадају Е хаплогрупи и да нису сродни осталим браствима из овог рода. У планинском делу племена су католици, док су у Тузима и Диноши у зетској равници претежно муслимани. Католици су славили Малу Госпојину до прве половине XX века. Никчи су један од четири фиса албанског племена Клименти и према предању су исти род са осталим фисовима за које је међутим утврђено да припадају Е и R1b хаплогрупама. Од Никчи су у Црној Гори Никачи из Годиња код Бољевића који славе Никољдан.

Шкријељи су албански род и истоимено племе из Малесије у Албанији. Шкријеља у Црној Гори има у Шестанима где су основали истимено племе и у Горњем Бихору где су прешли на ислам. Тутићи који су живели у Мојковцу су такође из Шкријеља, што је и генетски потврђено. Шестани су се исељавали у Сеоца, Микулиће код Бара, Мачуге у Сотонићима и Подможуру код Улциња. Шестани су специфични по томе што међу њима има и католика и православаца и муслимана. Католици у Горњим Шестанима су славили Петровдан, а у Доњим Шестанима Тројичиндан. Исламизованих Шестана има у суседним Мурићима и Микулићима. Православни Вучедабићи из истоименог села у Доњим Шестанима и Лекићи у Сеоцима славе Врачевдан, док Добрковићи у Мачугама славе Илиндан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>Z1297>Z1295

Бојовићи-Брскућани су према предању пореклом од Букумира из Брскута у Братоножићима и деле се на православне Ивановиће и Ратковиће код Рожаја и исламизоване Рамдедовиће и Скендеровиће у Бихору и Дервовиће у Бијелом Пољу. С обзиром да Лаловићи, за које се поуздано зна да су Букумири, највероватније припадају E хаплогрупи, поставља се питање да ли су и Бојовићи заиста Букумири. Ратковићи славе Никољдан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>Z1297>Z1295>Y21878

Хоти су албански католички род и истоимено племе у Малесији које се налази са обе стране границе са Албанијом. Предак данашњих Хота се доселио из горњег тока Цијевне, а брзим размножавањем су најпре постали већина у племену да би на временом протерали све старе Хоте (Богићевце, Бубиће, Вујачиће, Мараше и друга братства) због чега су Хоти постали родовски најмонолитније племе у целој Црној Гори. Данашњи Хоти су према предању исти род са Бонкећима из Затријебача, међутим за њих је утврђено да припадају роду Куча и E хаплогрупи. Хоти се деле на две групе братстава чије су матице Трабојин и Рапша. Из Трабојина су Гоздјени, Гојчаји и Душаји, а из Рапше Јунчевићи, Лајчовићи и Ђоновићи. Славили су Крстовдан до прве половине XX века. Исељених Хота у Црној Гори има код Плава и Рожаја где су прешли на ислам.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>Z1297>Z1295>Z631

Николићи-Голијани из Крсца у Голији су од Николића из Дулића у Гацком. Према предању су пореклом од Грбљановића из Дробњака који су се у Дулиће доселили преко Озринића и Баљака код Билеће, међутим о Грбљановићима из Дробњака нема никаквих података који би потркрепили ово предање. Славе Ђурђевдан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>PH2967

Шоши су племе из Дукађина у Албанији чији су припадници према предању истог порекла као и Мирдите и Шаљани, што је генетика међутим оспорила. У Црној Гори су из Шоша према предању Шоћи из Љуботиња, међутим предање још увек нема генетску потврду с обзиром да се Шоћи још увек нису тестирали. Славе Аранђеловдан.

J2b-Z628>Z2507>Z638>Z1296>PH2967>PH3120

Мирдите су највеће племе из Дукађина у Албанији, а као што је већ споменуто, рођакају се са суседним племенима Шаљанима и Шошима. До сада је утврђено да већина Мирдита припада истом роду и да нису сродни до сада тестираним Шаљанима и Шошима. У Црној Гори има неколико католичких и муслиманских албанских братстава из Мирдита у Крајини и околини Улциња, али још увек нема тестираних међу њима. Марвасије, Паљоке и Симони у Пистули код Улциња су славили св. Марију, Пепђоновићи у Тејани у Крајини св. Краља, а Прелукићи у Горњој Бриски су славили Тројичиндан.

J2b-Z628>Z2507>CTS3617

Новићевићи су род из Прњавора код Плава чији се родоначелник Новић према предању доселио из Пипера. Од православних Новићевића су настала још и исламизирана братства Гутовићи, Јасавићи, Марковићи и Шкунтићи. J2b хаплогрупа до сада није забележена у Пиперима, тако да ово предање још увек није потврђено. Православни Новићевићи славе Аранђеловдан.

J2b-Z628>Z2507>CTS3617>Z38240>PH1602>PH3514

Ожеговићи из Кута код Херцег-Новог су досељени из села Ожеговице у Озринићима. Према предању су Озринићи што се испоставило као нетачно с обзиром да Озринићи припадају I2 хаплогрупи. Ожеговићи славе Тројичиндан, а према предању су раније славили Аранђеловдан.

L1b хаплогрупа

L1b-M349>BY12542

Лазаревићи су братство из Главатичића и Бигове у Грбљу које потиче из Шобајића у Бјелопавлићима где су преостали њихови огранци Вујићи и Пејурићи. Део Лазаревића је из Грбља прешао у Ријечку нахију и тамо су од њих Кусовци у Љуботињу и Михаљевићи у Цеклину. Од исељеника из Шобајића у Вражегрмцима потичу и сродна братства Вучуровићи, Водовари и Илићи у Кривошијама и Вукаловићи и Вучинићи у Доловима у Грахову. Наведена братства су се доселила у наведена подручја преко Загарача и Добре Горе у Цуцама по којој су прозвани Доброгоранима. У Загарачу су остали Радмановићи, разграната група братстава, који се рођакају са Доброгоранима, а ова веза је и генетски потврђена. Вучуровићи и Водовари су према предању потомци Бијелог Павла, али то предање се може одбацити јер Бјелопавлићи припадају E-Z16988 грани. Радмановићи имају предање о даљем пореклу од Баљевића из Братоножића, међутим и то предање се може одбацити јер Братоножићи припадају Q2-Y2209 грани. Део исељеника из Шобајића се кратко задржао у Кривошијама, и од њих потичу Вукаловићи и Вујичићи у Зубцима и Грахову и Милошевићи у области Гацка и Невесиња. О пореклу Вукаловића у Зубцима и Грахову постоји више предања везано за то од ког братства из Кривошија потичу због чега није утврђено јасно гранање овог рода. Доброгорани се међусобно рођакају и са Звицерима из Малих Цуца који међутим имају предање о пореклу из Куча. Иако међу Лазаревићима и њиховим ограницма још увек нема тестираних, основано се може претпоставити да припадају L1b-BY12542 грани односно да сва наведена братства потичу од њих. Овом роду припадају још и Драгојловићи, Јанчићи и Лаконићи из Убала у Боки Которској који су према предању из Бјелица, као и део Радуловића из Кривошија за које се испоставило да нису сродни осталим Радуловићима из Кривошија, већ да су им прибраћени. Већина братстава из овог рода слави Петковдан, док Лазаревићи у Грбљу славе Никољдан, Кусовци Аранђеловдан, Михаљевићи Св. Теклу, а Звицери и Радуловићи славе Јовањдан.

Q2 хаплогрупа

Q2-L245>Y2998>Y2209

Братоножићи су племе и истоимени род у Брдима. Према предању су од Брата, унука Гргура Бранковића, што би значило да су старином из Корјенића одакле потичу Бранковићи. Међутим, за Корјениће од којих потичу Бранковићи је утврђено да припадају G2a хаплогрупи, тако да се ово предање о пореклу од владарске куће може одбацити. Братножићи се деле на Баљевиће (или Балевиће), Прогоновиће, Сеоштичане и Чађеновиће. С обзиром да је племенска територија Братоножића на кршевитом и неплодном подручју, доста су се исељавали широм Црне Горе. Највећа исељеничка братства су Шошкићи у Васојевићима, Крњичани на Скадарском језеру, Вучинићи и Вукановићи у Пиперима, Вукаловићи у Грахову, Осредчани у Доњој Морачи и Белоjице у Рожајској области. Скоро сва наведена братства према предањима потичу од Баљевића који су уједно и најбројнија грана Братоножића. За Радмановиће из Загарача који су такође према предању од Баљевића се испоставило да припадају L1-M349 грани. С друге стране, за Цимбаљевиће из Васојевића који су према предању из Пипера се испоставило да припадају роду Братоножића. Већина Братоножића слави Никољдан, док Прогоновићи славе Јесењи Јовањдан, а Вучинићи, Вукановићи, Крњичани и Цимбаљевићи славе Аранђеловдан.

R1b хаплогрупа

[caption id="attachment_43552" align="aligncenter" width="182"] R1b-L23 гране и родови у Црној Гори[/caption]

R1b-L23

Димитријевићи су братство од кога потичу Рафаиловићи из Витог Дола у Паштровићима и према предању су пореклом из Македоније. Припадају паштровском "племену" Бечићи и славе Митровдан.

Ранци су староседелачко братство из Брчела од којих потичу данашњи Гојнићи. У Пјешивцима је постојало село Ранци где је живело истоимено лужанско братство због чега се сумља да су од њих Ранци у Брчелу, међутим хаплогрупа којој припадају Гојнићи не упућује на лужанско порекло. Гојнићи славе Ђурђевдан.

R1b-L23>L51>L151>P312>U152

Бањовићи су братство из Куча које спада у старији слој становништва у племену. Од давнина се баве ковањем, а према предању су пореклом из Бања Луке по којој су понели презиме. Најпре су се населили у Коћима одакле су прешли у Лопаре у Фундини, а одатле су се исељавали и у друга села у Кучима. Међу Бањовићима до сада нема тестираних, међутим на основу једног предања о пореклу Жижића из Дробњака и њиховог резултата се може претпоставити да Бањовићи припадају овој грани. Наиме, Жижићи потичу од ковача Илије који се као населио у Веље Дубоко у Ровца где се као домазет оженио, да би његови синови касније прешли у Милошевиће у Дробњаку. Према предању самих Жижића, они потичу од Домазетовића са Чева, међутим како је утврђено да Домазетовићи припадају роду Озринића, односно I2 хаплогрупи, то предање се може одбацити. Због тога се као тачније може узети предање које се очувало у Ровцима по коме се Илија доселио из Куча и по коме је уместо Никољдана почео да слави Аранђеловдан, славу куће где се доселио као домазет. Како су Бањовићи једини ковачи у племену, а притом славе Никољдан, основано се може претпоставити да је Илија био од тог братства. Истом роду са Жижићима припадају и Бакићи из Доње Мораче за које се у племену сматра да су досељени из Србије. Бакићи се рођакају са истоименим братством из Забрђа у Васојевићима, међутим за њих се испоставило да припадају роду Куча, а не роду Васојевића како гласи њихово предање. Жижићи и Бакићи славе Аранђеловдан.

R1b-L23>L51>L151>P312>U152>Z36>CTS5531>Z37>Z67

Богићевци према предању потичу од Богића, унука Гојка Мрњавчевића, који се из Хота доселио у Доњу Морачу. Сматрају да су Мрњавчевићи старином из Ливна. Богићеви потомци су се брзо рамножили и временом постали већина у племену. Деле се на Вујисиће, Лакићевиће, Поповиће и Радовиће, Меденице и Ракочевиће, а од ових братстава су временом настала и поједина мања братства. Исељавали су се у великом броју у околину Колашина, а има их и у околини Пљевље. Славе Аранђеловдан.

R1b-L23>L51>L151>P312>U152>L2>FGC13620>FGC13619

Коњевићи су брастство из Пријевора у Суторини. Према предању су досељени из Мораче. Славе Никољдан.

R1b-L23>L51>L151>U106

Дрецуни и Сарапи су два братства из Љуботиња са различитим предањима о пореклу за која се испоставило да су сродна. Дрецуни су према предању из Велике Дренове у Шумадији, а бројнији Сарапи су из околине Сарајева и деле се на Бановиће, Вукићевиће, Вучковиће, Калуђеровиће и Лаличиће. Сви славе Никољдан.

Ђоројевићи и Симанићи су братства из Горњег Поља код Никшића која су према предању у сродству што је генетика и потврдила. Немају предање о даљем пореклу и сматрају се за старинце у Никшићкој области. Славе Аранђеловдан.

Мушовићи из Бијелог Поља и околине су пореклом из Доњег Колашина. Њихов родоначелник Ахмет је према једном предању потомак Херака Вранеша, према другом је потомак Јоксима Вранешког, родоначелника Јоксимовића из исте области, а према трећем је био турског порекла. Код Мушовића постоји и мање прихваћено предање о пореклу од Махмутбеговића из Пећи за које се сматра да су грана Црнојевића. Оно у чему се сва предања слажу јесте да су Мушовићи сродни Даутовићима и Хасанбеговићима из Доњег Колашина, међутим то се испоставило као нетачно с обзиром да Хасанбеговићи припадају R1a хаплогрупи. Мушовићи су се из Доњег Колашина иселили у Никшић и Колашин где су управљали тим градовима за време турске окупације, да би након Берлинског конгреса прешли на своја имања у Стричини у Доњем Колашину, а одатле након Балканских ратова у Бијело Поље и Нови Пазар.

R1b-L23>Z2103>Z2106>Z2108>Z2110>CTS7556
   >Y5592>CTS9219>Y18959>BY611>Y23373>Z2705>Y33200

Бихорци, Вујовићи-Љуботињани, Мурићи и Пипери су род који чини неколико група братстава из различитих области данашње Црне Горе. Род је специфичан по томе што према предањима има и српских братстава албанског порекла и албанских братстава српског порекла, а по вероисповести се деле на православце, католике и муслимане. Бихорци су група муслиманских братстава из Горњег Бихора која имају различита предања о пореклу, а за која се испоставило да припадају овом роду. То су Аговићи, Дураковићи, сродна братства Кожари, Муратовићи, Тараниши и Тигањи, Личине, Ћемани и Хајдарпашићи и део Растодера. Аговићи су према  предању из Селца у Климентима, а у Бихор су се доселили преко Плава. Дураковићи су према предању од Букумира из Братоножића, међутим то очигледно није тачно јер род Букумира припада E-Z16988 грани. Хајдарпашићи су уз Ћоровиће били најутицајније муслиманско братство у Бихору, а потичу од Хајдар-паше који се доселио из Славоније и на управу добио Бихор. Како су Хајдарпашићи сродни многим братствима у Црној Гори, може се закључити да је Хајдар-паша добио на управу област у релативној близини свог места порекла. Хајдарпашићи су се са својим огранцима проширили на области Бијелог Поља и Доњег Колашина, а након Балканских ратова велики део братства се иселио у Турску. Кожари, Муратовићи, Тараниши и Тигањи су сродна братства која не знају одакле потичу, док Муратовићи сматрају да су им је предак дошао са Хајдар-пашом. Судећи по томе што су сродни Хајдарпашићима, родоначелник Муратовића је највероватније био рођак Хајдар-паше. Мујевићи, како гласи старо презиме Личина, су према предању пореклом из Куча, а због презимена постоје и нагађања да су из Лике. Део Личина је касније из Бихора прешао у суседна Корита. Ћемани су према устаљеном предању пореклом од Дрекаловића из Куча, а рођакају се са Божовићима код Берана. Према другом предању потичу из Ћемовског Поља код Подгорице што је далеко вероватније имајући у виду да Дрекаловићи припадају роду Куча и E хаплогрупи.  Део Растодера такође припада овом роду, док основна грана тог братства припада E-CTS5858 грани. Вујовићи из Љуботиња су према предању од племићке породице Војиновића из Вучитрна, одакле су се преко Мораче и Братоножића доселили у Љуботињ где су били спахије и једно време најутицајније српско братство у Црној Гори. Део Вујовића је прешао у Трново и Комарно који су убрзо потом припали црмничком племену Дупило. Од Вујовића су још Лалићи и Лекићи у Црмници. Славе Аранђеловдан. Мурићи су старо братство из истоименог катуна у Климентима које је према предању једнокрвно са осталим Климентима, међутим испоставило се да су другачијег порекла. Исељених Мурића у Црној Гори има у неколико села у околини Рожаја где су сви прешли на ислам. Аговићи из Бихора највероватније потичу од Мурића. Пипери су племе у Црној Гори у коме се за већину братстава испоставило да припадају овом роду. Лутовци су према предању пореклом из Пирота одакле су се доселили у Лутово у Братоножићима, а из Лутова су се исељавали у Пипере где су временом постали најбројнији род. Према устаљеном родослову се деле на Мрке и "Пипере" (чије племенско име Лутовци својатају преко измишљеног претка Пипа), док се "Пипери" даље деле на Вукотиће, Ђурковиће, Лазаревиће, Петровиће и Црнце. До сада је потврђено да Ђурковићи припадају овом роду, док Мрке из истоименог села припадају R1a-Y2902 грани што потврђује веровање да су старији слој становиштва. За Црнце се сматра да су од Лужана, тако да ни они не би требало да припадају овом роду за разлику од Драгишића из Радеће који иако су прибраћени Ђурковићима вероватно припадају истом роду. За исељене Божовиће у Ибарском Колашину који су према предању од Божовића из Пипера је утврђено да припадају I2-CTS10228 грани, тако да се на основу тог резултата може претпоставити да Вукотићи чији су Божовићи огранак нису сродни осталим Лутовцима насупрот предању. Од Лутоваца су највероватније и исламизирани Мемовићи-Црновршани који су се из Лутова преселили у Ћеклиће испод Црног Врха одакле су протерани у Никшић за време тзв. истраге потурица. Из Никшића су прешли у Црни Врх код Берана, село које су назвали по свом старом завичају, одакле су их протерали Васојевићи, да би се коначно населили у околини Бијелог Поља. До сада је међу братствима из Пипера која се сматрају за староседелачка једино за Станиће из Стијене Пиперске утврђено да су сродни Лутовцима, на основу чега се може претпоставити и да већина осталих староседелачких братстава из средишње области Пипера припада овом роду као што су споменути Драгишићи из Радеће, Лијешевићи и Поповићи из Стијене Пиперске и Милуновићи и Шујаци из Ријеке Пиперске. Од Лијешевића према предању потичу Доњаци у Цеклину који се деле на Вујановиће, Вукмировиће, Лопичиће и Стругаре, као и исељене Вукмановиће у Подгору. Пипери у матици славе Аранђеловдан, сем Милуновића који славе Никољдан, док Шћекићи из Полимља који су огранак Ђурковића славе Петковдан, а Доњаци Ђурђевдан. Овом роду припадају још и мања братства Перовићи и Ибрахимагићи. Перовићи из Стројенице у Средњем Полимљу имају предање о пореклу из Пиве, али с обзиром да припадају овом роду то предање је доста упитно. Славе Никољдан. Ибрахимагићи су муслиманско братство из Гусиња чије даље порекло није познато, а за које је такође утврђено да припадају овом роду.

Радомани из Љуботиња су према предању досељени из "Бање, код Косова" због сукоба са Турцима, а су старином из Овчјег Поља у Македонији. Заједно са Радоманима у Љуботињ је дошао и предак братства Џоно, међутим према предању нису истог порекла по мушкој линији. Исељених Радомана има у Браћенима у племену Дупило. Радомани славе Аранђеловдан.

Цијевњани су род који чине братства из долине реке Цијевне која имају различита предања о пореклу и данас су подељени по етничкој и верској припадности, али се испоставило да су истог порекла. То су Бањкани из Затријепча, Мараши из Зете, Вулевићи и Љуљђуровићи из Груда, а највероватније и Страхиње из Подгора. Бањкани (Бекаи на албанском) су католичка група братстава из истоименог села у Затријебачу. Према предању које је по свему судећи нетачно, пореклом су од Црнојевића, а предак им се у Затријебач доселио из Црнојевића Ријеке. Вулевићи (Вулај на албанском) и Љуљђуровићи (Љуљђурај на албанском) су братства из Вулевића, Лофке и Селишта у племену Груде. Према предању су сродни Вуксагељићима и Вучинама, међутим за њих је утврђено да припадају J2b-Y23094 грани тако да се то предање којим се везују највећа братства из Груда се може одбацити као нетачно. Мараши и Страхиње су пореклом из Хота. Мараши из Зете су према предању због одбијања да пређу на католичанство морали да напусте Хоте под притиском новодосељених албанских братстава. Рођакају се са Вујачићима из Зете са којима су се заједно иселили из Хота, али различите славе као и предање Вујачића о пореклу од Мрњавчића из Куча које Мараши немају указују на то да се ради о братствима различитог порекла. Страхиње из Утрга у Подгору највероватније такође припадају овом роду јер као и Мараши потичу из Хота и славе Митровдан.

T хаплогрупа

T-L162

Дервишевићи из Гусиња и околине су према предању пореклом из Затријебача, међутим није познато од ког братства, као ни да ли су албанског или српског порекла. Исељених Дервишевића има и у Срђевцу у Доњем Бихору. Дервишевићи су једино братство у Црној Гори за које је установљено да припада Т1а1 хаплогрупи која није забележена на анонимном тестирању.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• Albanian Bloodlines Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe - резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.
• Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
• Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
• Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.
• Блажо A. Стругар, Стругари - братство у Цеклину 1450-1980, Цетиње 1983.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
• Бранко В. Kостић, Kостићи - братство у Цеклину, Подгорица 2014.
• Братство Вукчевић, Црногорско племе Љешњани (Вукчевићи) - Љешанска нахија, Дражевина 1910.
• Владо Ђ. Дулетић, Трагом прошлости Дулетића, Будва 2015.
• Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге - Петијевићи - Бијелићи), Београд 2000.
• Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Београд 2014.
• Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
• Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.
• Драган Крушић, Братство Славујевићи (Матовићи и Крушићи) у прошлости Бањана, Никшић 2016.
• Ђорђе Ојданић, (Не)познате Лубнице, Подгорица 2005.
• Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Цетиње 1977.
• Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979.
• Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци - крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.
• Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват 2016.
• Јован Б. Kековић, Поријекло и родослов Kековића из Загарача, Подгорица 2013.
• Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.
• Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи - племе у црногорским Брдима, Београд 1909.
• Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.
• Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.
• Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.
• Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.
• Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд 1989.
• Марко Д. Обрадовић, Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница, Андријевица/Бијело Поље 1995.
• Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.
• Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.
• Милан - Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
• Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Београд 1997.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.
• Милош К. Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин 2014.
• Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
• Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића - прилози за монографију, Подгорица 2000.
• Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград 1984.
• Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Београд 1986.
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
• Момчило Мићовић, Бањани, Никшић 2016.
• Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај - села у племену Озринићи, Београд 1999.
• Никола С. Вујачић, Братство Вујачић, Требиње 1983.
• Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње 1987.
• Обрен Благојевић, Пива, Београд 1971.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.
• Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку, Београд 1905.
• Петар Пејовић, Озринићи - племе Старе Црне Горе, Београд 2004.
• Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.
• Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.
• Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
• Раде Вујисић, Братство Вујисића, Подгорица 1998.
• Радојe М. Ускоковић, Исељени Никшићи, Београд 1924.
• Радојко Копривица, Братство Копривице - поријекло, свештеници, Никшић 2016.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
• Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.
• Сава Пејовић Трећи, Протокол - Поријекло Пејовића, Никшић 2016.
• Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.
• Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.
• Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.
• Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Пљевља 2013.
• Слободан Н. Ковачевић, Граховски Ковачевићи кроз векове и ратове, Приштина 1998.
• Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.
• Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак - породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.
• Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Чедомир С. Булајић, Вилуси, Београд 1994.
• Шпиро Лучић, Љетопис породице Лучића и Парохије суторинске од 1680. до 1930. године, Херцег-Нови 2000.
• Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Kanada 2003.
• Čedomir S. Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd 1997.
• Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Podgorica 2003.
• Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Dubrovnik 2017.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Cetinje 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Cetinje 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania - History, Society and Culture, London/New York 2015.
• Veselin Konjević, Kazivanje Ahmet-bega Mušovića, Cetinje, 2017.

The post Родови старобалканског порекла у Црној Гори appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Генетско порекло становништва

Истраживање порекла становништва у Црној Гори је у великој мери олакшано због бројних предања која су се вековима преносила са колена на колено, као и релативно малог броја врло разгранатих родова у односу на број становника. Захваљујући ДНК тестирањима по Y хромозому, данас се лако може установити даље породично порекло по мушкој линији. На основу припадности одређеној грани неке хаплогрупе може се наслутити правац миграција неког братства, а са припадношћу неком већем роду се тачно може утврдити породично порекло. С обзиром да велики део српског народа потиче са подручја данашње Црне Горе и Херцеговине, већина родова који су присутни на овом подручју има бројне исељенике и у другим српским областима.

Становништво у Црној Гори је по свом генетском саставу изузетно хетерогено. Према даљем пореклу се уопштено говорећи може поделити на становништво старобалканског, словенског и германског порекла, док је старобалканско становништво разноликог етничког порекла при чему је само за поједине хаплогрупе утврђено са којим народима су дошле на Балкан. Према ближем етничком пореклу постоји подела на становништво српског, албанског и ромског порекла уз малобројна братства која су пореклом од других народа. Гране I2-CTS10228 и R1a-Z282 у оквиру I2 и R1a хаплогрупа се јасно издвајају као словенске и заступљене су надполовично код свих словенских народа, а за миграције Словена на Балкан може се везати и N2 хаплогрупа. Анонимно истраживање генетског порекла становништва Црне Горе из 2010. године којим је тестирано 404 мушкараца је показало да 38.85% тестираних припада споменутим гранама које се везују за Словене. Тај проценат код Срба у просеку прелази 50%, међутим треба имати у виду да је ово истраживање обухватило грађане свих националности и вероисповести, тако да се подаци не односе само на становништво српског порекла услед чега је процентуално учешће словенске генетике знатно ниже од српског просека. Заступљеност I2-CTS10228 гране код становништва српског порекла у Црној Гори је на просечном нивоу, док је R1a-Z282 знатно мање заступљена у Црној Гори него у другим српским областима што додатно доприноси нешто нижој заступљености словенске генетике. С друге стране, N2 хаплогрупа је натпросечно заступљена у Црној Гори, али њен проценат не утиче битније на укупно учешће становништва словенског порекла. Када су у питању хаплогрупе које се везују за старобалканско становништво, E хаплогрупа је натпросечно заступљена код Срба у Црној Гори, пре свега због разгранатих брђанских родова који припадају Е-V13 грани. Када су у питању Албанци, код њих су заступљене готово искључиво Е, J2b и R1b хаплогрупе, тако да су генетски знатно монолитнији од Срба. У оквиру све три хаплогрупе се јасно издвајају гране које су карактеристичне за становништво српског, односно албанског порекла. Резултати анонимног тестирања 404 појединца из Црне Горе су приказани у следећој табели.

За већину до сада утврђених родова у Црној Гори је установљено којим тачно гранама хаплогрупа припадају пре свега захваљујући SNP тестирању, док се за неке родове чији припадници нису радили додатна тестирања основано може претпоставити припадност одређеним гранама на основу вредности на тестираним маркерима. За поједине родове се на основу доступних маркера за сада једино може установити предачка грана којој припадају.

Старобалканске хаплогрупе

E хаплогрупа је присутна у Црној Гори превасходно преко V13>Z1057 гране која се даље дели на CTS5856>BY3380 и PH1246>BY14151 гране. Највећа заступљеност и разноврсност V13 у свету је на простору централног и јужног Балкана, а сматра се да је ова грана и настала на истом подручју. V13 родови чине апсолутну већину становништва. PH1246>BY14151 грана је у свету најзаступљенија код Срба и није присутна код других народа у Црној Гори, а родови који припадају овој грани чине апсолутну већину становништва у Васојевићима, Глухом Долу и Шаранцима. Највећи и уједно једини родови који припадају овој грани у Црној Гори су Васојевићи и Милошевићи. Знатно бројнија CTS5856>BY3380 је специфична по томе што је заступљена и код родова српског и код родова албанског порекла, а дели се на Z1057 и Z1058 гране које се даље деле на већи број подграна од којих је до сада за њих 8 утврђено да су заступљене у Црној Гори. Највећа заступљеност CTS5856>BY3380 гране је у Бјелопавлићима, Плавско-Гусињској области, Кучима и Рожајској области где родови који припадају овој грани чине апсолутну већину становништва. Присутна је преко најмање шест подграна. Највећи CTS5856 родови у Црној Гори су Кучи, Бјелопавлићи, Клименти и род који чине Катуњани, Лушчани и Риђани. Поред V13, у Црној Гори су у мањем броју заступљене и PF2431 грана која је присутна у Горњем Полимљу и M84 грана која је заступљена у Бањанима. PF2431 је настала на подручју Магреба, док M84 потиче са Леванта. С обзиром на врло велику старост ове две гране, немогуће је утврдити када се појављују у Црној Гори докле год се не утврди о којим се тачно подгранама ради.

G2a хаплогрупа је заступљена у Црној Гори преко PF3147 и L30 грана које су присутне широм Медитерана још од неолита. PF3147 је присутна преко своје даље подгране L91, a L30 преко даљих подграна M406 и L497. L91 грана је у Црној Гори присутна у Бихору, а M406 у Бихору и Горњој Морачи. L497 је у свету највише распрострањена на подручју Алпа и везује се за Келте и њихове миграције. Ова грана је у Црној Гори присутна у Боки Которској, Васојевићима, Затарју и Пљеваљској области.

J1 хаплогрупа је присутна у Црној Гори превасходно преко гране Z1828>Z18463, која је у свету најзаступљенија у Грузији и Јерменији. У Црној Гори је концентрисана једино у Шекулару. На анонимном тестирању је забележена и Z2223 грана, међутим до сада није утврђено који родови припадају тој грани.

J2а хаплогупа је у Црној Гори заступљена преко Z6065, M92 и Z387 грана. Z6065 и Z387 су у свету највише заступљене на Леванту и у Анадолији.  Z6065, односно њена даља подграна FGC15901, је у Црној Гори присутна у Сотонићима где истоимени род чини већину становништва, а Z387 грана је забележена једино у Рожајској области. M92 је заступљена преко своје даље подгране Z38463 која је најбројнија грана ове хаплогрупа у Црној Гори са највећом концентрацијом у Катунској нахији. Већина становништва у Вељим Цуцама, Пјешивцима, Бандићима, Кривошијама и највероватније Бајицама припада овој грани, односно роду Пјешиваца и Цуца. Највећа заступљеност M92 је у Италији и Црној Гори, а настала је на Блиском Истоку.

J2b хаплогрупа је присутна у Црној Гори преко M205 и Z628 грана, односно њихових подграна. Y22066, даља подграна M205 гране, је процентуално у свету најзаступљенија код Срба, а мањој мери је присутна и код других балканских народа изузев Албанаца. У Црној Гори је најприсутнија у Дробњаку, Затарју и Његушима преко рода Вељокрајана и Крича. Предачка грана M205 се ширила са Леванта и присутна је широм Медитерана тако да се сматра да је на подручју Балкана присутна од касне антике. Z628 је заступљена преко даљих подграна Z1296 и CTS3617. За Вујовиће-Микулиће из Бјелица се не може закључити на основу хаплотипа којој тачно грани припадају, већ се само претпоставља да припадају некој подграни Z628. За сва остала братства је прецизно утврђена припадност појединим подгранама. Z1296 грана је у свету најзаступљенија код Албанаца, а у Црној Гори су присутне три њене даље подгране (Y23094, Z1295, PH1751) којима припадају претежно албански родови. Y23094 је најзаступљенија у Грудама и Шестанима где родови Вуксагељића и Вучина, односно род Шкријеља, чине већину становништва. Ова подграна је такође присутна у Бихору, Бољевићима, Сотонићима и Улцињском крају. Z1295 је заступљена у Бихору, а њена подграна Y21878 је најзаступљенија у Хотима где истоимени род чини комплетно становништво, док је друга подграна Z631 присутна у Голији. PH3120 је заступљена у Крајини и Улцињској области преко братстава досељених из албанског племена Мирдите. CTS3617 је заступљена преко даље подгране PH3514 којој на основу досадашњих резултата припада само једно мање српско братство код Херцег-Новог. Ова грана је заступљена код Срба, Бугара и Цинцара.

L1b хаплогрупа је у траговима распростањена широм Медитерана. У Црној Гори је њено присуство до сада утврђено у Загарачу, Кривошијама, Грахову и Ублима преко M349>BY12542 гране, а на основу предања о сродству и пореклу појединих братстава основано се може претпоставити да је присутна и у Бјелопавлићима, Грбљу, Љуботињу, Цеклину и Цуцама.

L2 хаплогрупа потиче из Африке, а на основу доступних резултата не може се поуздано утврдити која грана је тачно заступљена у Црној Гори. Ова хаплогрупа је забележена једино на анонимном тестирању преко L595 гране, тако да није познато која јој братства припадају.

Q2 хаплогрупа је присутна у Црној Гори преко L245>Y2998>Y2209 гране која је у свету најчешћа код Јевреја Ашкеназа који су из Израела дошли у Европу за време Римског Царства. Братоножићи су једини род који припада овој грани и чини већину становништва истоименом племену, а присутан је у већој мери и у Васојевићима и Загарачу. Највећа заступљеност ове гране на Балкану је на острвима Хвару (14,3%) и Корчули (6,1%).

R1b хаплогрупа је у Црној Гори присутна преко L23 гране која има две основне подгране: L51 и Z2103. L51 je заступљена преко својих подграна P312>U152 и U106. Грана U152 се везује за миграције Келта и најзаступљенија је преко своје даље подгране Z67 у Доњој Морачи преко рода Богићеваца коме припада већина становништва у том племену. U152 грана је присутна још и у Суторини преко своје даље подгране FGC13619. U106 је присутна широм Западне Европе, претежно код германских народа, а у Црној Гори заступљена у Љуботињу где је појединачно најбројнија грана. Z2103 је заступљена преко своје даље подгране Y33200 која је у свету најраспрострањенија на Балкану, конкретно у Шоплуку, северној Албанији и источној Црној Гори где је заступљена код родова и албанског и српског порекла. У Црној Гори сва Y33200 братства припадају истом роду, а међу њима има и братстава албанског порекла (Аговићи, Вулевићи и Љуљђуровићи, Мурићи) и братстава која су према предањима српског порекла (Бањкани, Вујовићи-Љуботињани, Мараши, Лутовци, Станићи). Ова грана је највише заступљена у Лутову и Пиперима где чини апсолутну већину становништва, а надпросечно је заступљена и у Дупилу, Цеклину, Затријепчу, Бихору и Рожајској области.

T хаплогрупа је распрострањена у малим процентима широм Европе и Медитерана. Њено присуство у Црној Гори није забележно на анонимном тестирању, али је утврђено за једно братство из Гусињске области да припада L162 грани.

Словенске хаплогрупе

I2 хаплогрупа је на Балкану, па самим тим и Црној Гори, заступљена преко такозване Dinaric гране CTS10228>Y3120 када је у питању становништво словенског порекла. I2 је најзаступљенија хаплогрупа код српског народа, због чега је и најзаступљенија и у Црној Гори. Споменута грана је настала на Карпатима и у свету је процентуално најзаступљенија код Срба и Хрвата, при чему је код Хрвата заступљена претежно на штокавском говорном подручју. У Црној Гори су присутне три гране Dinaric-а: S17250, Y4460 и Z17855. S17250 је најзаступљенија, пре свега њена подграна PH908 која је распрострањена широм Црне Горе. Родови који припадају овој грани чине апсолутну већину становништва у Језерима, Команима, Косијерима, Кртолама, Никшићкој Жупи, Озринићима и Ровцима. Највећи PH908 родови у Црној Гори су род Азанаца, Комненовића и Никшића, Озрихнићи (Орзинићи) и род Малешеваца, Славујевића и Суботића. Друга подграна Y4882>A1328 је заступљена у Пиви и Шекулару. Y4460 је врло слабо присутна код Срба, па и у Црној Гори где је само за једно братство из Бихора утврђено да припада овој грани. Z17855 је у мањим процентима доста равномерно заступљена код свих словенских народа, док је процентуално најзаступљенија код Македонаца. У Црној Гори је појединачно најбројнија грана у Дражевини, Цеклину и Шекулару, а у већој мери је присутна у Доњој Морачи и Ровцима где је друга по бројности, као и у Горњој Морачи где је такође заступљена. Највећи Z17855 родови у Црној Гори су Цеклињани-Горњаци, Љешњани, Војинићи и род Војводића и Вукољеваковића.

N2 хаплогрупа је у Црној Гори присутна преко FGC28435 гране која је у свету најзаступљенија код Срба. Њена предачка грана P189.2 је према досадашњим сазнањима настала на Карпатима, тако да се претпоставља да је ова грана на Балкан дошла у средњем веку са миграцијама Словена. Сви припадници FGC28435 гране у Црној Гори припадају роду Бањана који је у истоименом племену појединачно најбројнији род, док у Пиви чини и већину становништва. Овај род је у већој мери заступљен једино још у Голији која са Бањанима и Пивом историјски чини једну целину.

R1a је најзаступљенија хаплогрупа код Словена преко своје гране Z282. У Црној Гори је, као што је већ споменуто, слабије заступљена у односу да друге српске области. Присутна је преко две гране - PF6155>M458 и Z280, од којих је ова друга знатно бројнија, док за поједине родове још увек није утврђено којој тачно подграни припадају. M458 је претежно заступљена код Западних Словена, међутим у Црној Гори је присутна једино преко даље подгране L1029 која је заступљена код свих словенских народа. У Црној Гори је најприсутна у Бихору, Голији, Горњим Пољима, Горњим Селима и Пиви. Z280 је претежно заступљена код Источних Словена, а у Црној Гори је присутно неколико њених даљих подграна: YP270 је заступљена у Бихору, YP4278 у Бањанима, CTS3402 у Пиперима, Цетињу и спорадично у неколико других области, L1280 у Зети и Васојевићима, YP314 у Крушевицама, YP951 у Пиви и L366 у Ћеклићима и Брајићима. Од свих наведених грана, једино је L366 значајније присутна на неком подручју, конкретно у Ћеклићима где већину становништва чини истоимени род.

Германске хаплогрупе

I1 хаплогрупа је у Црној Гори присутна преко P109 и Z63 грана. P109 се везује за миграције Нормана који потичу од Викинга из Скандинавије, а у Црној Гори је присутна преко своје даље подгране FGC22054 којој припада род Новљана који чини већину становништва у Дробњаку, а присутна је и у неколико других области где има исељеника из овог племена. Z63 грана је заступљена преко даљих подграна L1237 и Y16437 које се везују за миграције Гота. L1237 је заступљена у Бањанима, Ровцима, Пљеваљској области и Рожајској области. Једини већи род који припада овој грани је род Бијеловића, Миљанића и Мркајића у Бањанима. За Y16437 грану је до сада утврђено да је присутна у Ровцима, Морачи и Барској области.

I2 хаплогрупа, односно њена германска грана М223, је у Црној Гори присутна преко даљих подграна L1229 и L701. L1229 грана се често назива и англосаксонском јер је најзаступљенија код Енглеза. Њено присуство у Црној Гори је до сада забележено у Бихору и Коритима. L701 грана је најзаступљенија код Немаца, док је присутна и код других средњоевропских народа. Овој грани у Црној Гори припадају поједина братства у Васојевићима и Паштровићима.

Ромска хаплогрупа

H хаплогрупа је у Црној Гори заступљена преко M82 гране која се везује са Роме. До сада ни за једно братство није утврђено да припада овој грани, већ је њено присуство у Црној Гори забежено једино на анонимном тестирању.

Територијални размештај хаплогрупа

На следећој карти је приказан територијални размештај хаплогрупа у Црној Гори по селима и засеоцима у којима су поједине гране чиниле апсолутну већину становништва.

[caption id="attachment_43558" align="aligncenter" width="228"] Генетско порекло становништва у Црној Гори 1914. године по Y хромозому[/caption]

Битно је напоменути да је обзиром на изузетно велики број различитих хаплогрупа и њихових грана које су заступљене на малом простору као што је Црна Гора овако велики проценат територије на којој поједине гране чине апсолутну већину заиста куриозитет. То је последица вишевековног родовско-племенског друштвеног уређења у коме су братства живела засебно у својим селима и засеоцима на основу чега је могуће изузетно прецизно установити генетски састав становништва. Такође, услед сродности великог броја братстава у племенским областима,  у њима је и на основу врло малог броја тестираних са великом вероватноћом већ установљено генетско порекло око 90% становништва.

Уколико се хаплогрупе групишу према пореклу, картографски се може приказати и територијални размештај становништва старобалканског, словенског и германског порекла.

[caption id="attachment_43559" align="aligncenter" width="228"] Генетско порекло становништва у Црној Гори 1914. године по Y хромозому[/caption]

Овим приступом се за додатних 10% територије Црне Горе на којој припадници ниједне појединачне гране не чине апсолутну већину становништва утврђује ког је даљег порекла преовлађујуће становништво. Као што се може видети, старобалканске хаплогрупе убедљиво доминирају на истоку, док преовлађују и на западу Црне Горе. Словенске хаплогрупе преовлађују у централном делу земље, а германске једино на подручју Дробњака.

Територијални размештај највећих родова

На следећој карти је приказан територијални размештај највећих родова у Црној Гори по селима и засеоцима у којима су ти родови чинили апсолутну већину становништва на основу нових сазнања до којих се дошло захваљујући ДНК тестирањима.

[caption id="attachment_43560" align="aligncenter" width="228"] Највећи родови у Црној Гори 1914. године према народним предањима, историјским подацима и ДНК резултатима[/caption]

ДНК резултати су потврдили највећи број предања у Црној Гори када је у питању међусобно сродство братстава. Један од највећих доприноса досадашњих генетских истаживања јесте научна потврда да бројни велики и разгранати родови заиста постоје и да нису плод народне маште. С друге стране, када су у питању предања о пореклу од крупније властеле, за велики број таквих предања је утврђено да су нетачна о чему је већ било речи у тексту Властела у Црној Гори према народним предањима. Поређењем народних предања и порекла становништва утврђеног ДНК резултатима може се приметити да је је код муслиманских братстава сразмерно нешто већи број предања за која се испоставило да су нетачна у односу на православна и католичка братства. То се посебно односи на староседелачко исламизовано становништво са севера данашње Црне Горе. Више речи о пореклу и предањима свих до сада тестираних братстава ће бити у текстовима о генетски профилисаним родовима у Црној Гори.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• Albanian Bloodlines Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe - резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Филогенетска стабла:

• YFull YTree v6.02
• ISOGG (International Society of Genetic Genealogy) Y-DNA Haplogroup Tree 2018

The post Генетска слика Црне Горе appeared first on Порекло.

Сваког припадника српског народа вероватно занима какав је наш генетски склоп, који древни народи су оставили генетски траг код нас, колико смо заиста Словени? Колико смо слични Русима и Украјинцима, а колико околним народима?

Данас постоји могућност да преко комерцијалних предузећа попут FTDNA, прилично повољно добијемо неке основне податке везане за склоп нашег генома. Зависно од личне заинтересованости са тим подацима можемо даље радити и проверавати наш генетски склоп преко различитих интернет алата и рачунача, који ће нам помоћи да из више углова сагледамо наше порекло и полако склапамо мозаик иначе сложене етногенезе ових простора и покушамо одговорити на питање «ко смо ми», барем у контексту генетичког родословља.

У том смислу, резултати аутосомалних тестирања могу нам сугерисати неке одговоре. Прво што треба схватити јесте да резултате аутосомалних тестирања не треба прихватати у апсолутном смислу, због чињенице да су резултати уско повезани са начином устројства рачунача. Сирови резултати са 22 пара наших аутосома (бесполних хромозома) бивају прилагођени параметрима рачунача, тј. рачунач даје значење хрпи бројки и слова, доводећи их у везу са својим одредницама, које обично представљају одређени географски простор или одређену савремену/древну популацију. Стога, резултат има основни смисао у оквиру и у односу (релативно) на рачунач/алгоритам, бивајући условљен устројством самог рачунача. Тако, рецимо на два различита рачунача можемо добити различите резултате по истој популацији, уколико је та популација различито дефинисана с обзиром на рачунач.

Управо је ова разноликост исхода оно што фрустрира људе, посебно када почну да се баве аутосомалном генетиком, тако да може доћи до неразумевања, разочарења и неповерења у овакве начине истраживања. Међутим, када се једном схвати да тако функционишу ствари и да у тој разноликости можемо издвојити нешто што је стабилно, почињемо да се играмо и експериментишемо са различитим интернет алатима, који су иначе врло једноставни за употребу и кроз ту игру можемо доћи и до неких озбиљних закључака везаних за порекло појединаца и популација.

Зато је изузетно важно да се пре употребе одређеног рачунача упознамо са "упутством за употребу", тј. са дефиницијама основних одредница/популација чију нам процентуалну заступљеност рачунач процењује.

Будући да су вредности резултата релативне и вредност овог текста ће у складу с тим бити релативна и имаће функцију да сугерише одређене закључке до којих ће, надамо се, будућа истраживања довести. До таквих сугестија ћемо доћи увидом у резултате на основу великог броја доступних рачунача, тражећи у разноликости њихових параметара, категорија и исхода обрисе правилности који ће нам указати на неке будуће одговоре, који се тичу склопа нашег генома.

***

Уколико желимо доћи до одговора на питање колико словенске генетике имамо, прво морамо одговорити на питање шта тачно подразумевамо под појмом «словенска генетика». Пре свега бити Словен није ствар (искључиво) генетике. Када се питамо колико смо Словени или колико словенске генетике имамо у контексту овог текста постављамо питање колико се данашња српска популација просечно уклапа или колико личи на оне Словене/Србе који су током шестог и седмог века населили ове просторе.

Да бисмо имали словенски параметар у неком рачуначу, потребно је да као стандард имамо резултате или резултат Словена из тог периода. Такав рачунач би нам онда као крајњи исход могао дати постотак нашег уклапања у геном тих Словена. Међутим, још увек немамо резултат узорка за који са извешношћу можемо рећи да је припадао неком Словену из раног средњег века, тако да се још увек није појавио рачунач који би проценио удео словенске генетике у различитим модерним популацијама и појединцима.

Међутим, оно што можемо урадити јесте успоредба са савременим словенским народима који живе северно, источно и западно од нас, преко којих ћемо можда бити у прилици да дођемо до одређених сугестија које ће нам указивати колико смо слични, а колико различити од наших предака са севера, али и југа Европе.

Наиме, када добијемо аутосомални исход, добићемо постотке нашег уклапања у различите категорије рачунача. Међутим, постоји доста згодан алат који те наше резултате даље уклапа у контекст једне, две, три или четири популације, тзв. Оракл (Oracle) програм, грчког аутора Диенекеса Понтикоса. Уколико је то резултат Србина, прва популација у коју се уклапа требало би да буду наравно Срби или нека блиска јужнословенска популација. Дакле, у контексту једне популације, уколико је рачунач добар препознаће нашу генетику као српску или генетику неког блиског јужнословенског народа. Међутим, уколико бисмо одабрали две популације исход би изгледао овако:

63.2% Pole (East Poland) + 36.8% Greek (Greece)

61%    Sorb (Lusatia) + 39% Greek (Greece)

56.8% Greek_Thessaly + 43.2% Southwest_Russian

54.5% Tuscan + 45.5% Belarussian

60.3% South_Polish + 39.7% Central_Greek

50.6% Belarussian + 49.4% Italian_Abruzzo

53%    Polish_V + 47% Italian-Center

52.9% Sorb  + 47.1% Greek_Center

51.6% Greek_North + 48.4% Sorb

50.5% Polish_V + 49.5% Greek_Center

Овај алат је добра прилика да видимо у које се популације различите од српске  најбоље уклапамо. Наиме, горњи резултати, наравно, не значе да је тестирани међу прецима имао Пољаке и Грке, већ програм у контексту две популације његов геном препознаје и процењује као мање-више равномерну мешавину Пољака и Грка и/или Белоруса и Италијана.

Из горњих резултата видимо да се геном просечног Србина уклапа близу 50% у геном Источних или Западних Словена и око 50% у геном медитеранских народа, било Грка или Италијана, тј. програм српски геном види као комбинацију једне изразито словенске популације са севера и медитеранске популације са југа.

Из овогa се могу наслутити неки закључци који се тичу порекла Срба. Уколико бисмо претпоставили да су стари Словени генетски личили на савремену популацију Пољака, Лужичких Срба или Белоруса, а да су романизовани балкански домороци генетски личили на суседне Грке, добићемо да су данашњи Срби прилично равномерна мешавина придошлих Словена и балканских староседелаца.

Што се тиче односа Срба са Русима, околности су мало сложеније. Док су Срби прилично генетски хомогени јер су живели на релативно малом простору и у мањим заједницама, то се не може рећи за Русе које су заузимали велики простор. Од народа блиских Русима, Србима су најближи Украјинци и то западни, а најдаљи Руси са Севера који носе значајан удео сибирске генетике, који је готово одсутан код нас, а веома мали део медитеранске генетике која чине значајан фактор наше етногенезе. Тако да је врло незахвално поредити Србе и Русе у генетском смислу. Ипак ево неких примера односа Срба и Руса/Источних Словена:

50%    Russians + 50% Sicilian

56.3% Russian_Smolensk + 43.7% South_Italian

50.5% Russian_Smolensk + 49.5% Italian_Abruzzo

52.5% Tuscan + 47.5% Russian_Smolensk

56.7% Greek + 43.3% Russian_Smolensk

50%    Cossacks + 50% Greek

52.8% Italian_Abruzzo + 47.2% Belorussian

52%    Belarusian_V + 48% Greek_Center

53.6% Tuscan + 46.4% Ukrainian_Belgorod

50.9% Ukrainian_Belgorod + 49.1% West_Sicilian

57.4% Ukrainian-Center + 42.6% Italian-Center

55.7% Ukrainian + 44.3% Tuscan

50%    Greek + 50% Ukraininan_Lviv

50%    Ukrainina_Kharkiv + 50% West_Sicilian

50%    Greek + 50% Ukrainian_Poltava

Уколико желимо одговорити на питање где су Срби у односу на Русе, горњи резултати сугеришу да се Срби налазе на пола пута између Руса и становника Сицилије или југа континенталног дела Италије. Руси су, дакле, у односу на остале словенске народе мало даље у односу на нас, што одговара и нашим географским положајима. Међутим, уколико желимо одговорити на питање какав је однос словенске и дословенске генетике код нас, ипак Руси и Сицилијанци нису баш најбољи избор популација које би играле улоге Словена и дословенског становништва Балкана. Прво, Сицилијанци због њихове велике измешаности коју дугују свом географском положају и којом одударају чак и од просечног Италијана, а такође и због њихове географске удаљености од Балкана. Друго, питање је колико су Руси добар избор за стандард словенске популације, због значајног учешћа угро-финских линија на њихову генетику. Свакако, Руси из западних или југозападних делова Русије били би солидна замена, али мислим да је избор Пољака или припадника белоруске или украјинске модерне популације као замене за Словене сигурнији избор, због слабог или готово никаквог учешћа угро-финских и сибирских гена у тим популацијама. Уосталом и Оракл програм у контексту две популације чешће даје комбинацију са пољском или украјинском модерном популацијом, него са руском. За древно становништво Балкана  због географске блискости и блиских веза са осталим балканским популацијама, најсигурнији избор би били модерни Грци. У таквој констелацији Срби се налазе негде на пола пута између Пољака и Грка.

Што се тиче односа Срба и околних народа, грубо речено балканске народе словенског порекла можемо поделити у две категорије, оне који значајно више теже словенском северу, попут Словенаца који предњаче, Хрвата и босанских Муслимана с једне стране и Македонаца и Бугара који значајно теже медитеранском југу с друге стране.

Ми, Срби смештени смо у просеку поново у златној средини. Ипак, треба имати у виду да постоје индивидуалне и регионалне разлике између самих Срба. Тако на пример свеукупно, Срби пореклом из западнијих области ће показати мало већу склоност северу Европе, док ће, рецимо, Срби из Црне Горе показати већу усмереност ка југу. Међутим, ове разлике су веома мале и своде се на свега неколико процената! За разлику од многих народа, Срби су аутосомално гледајући веома хомогена популација и нема великих разлика између различитих области, као ни међу појединцима.

59% Macedonian + 41% Slovenian

58.5% Croatian + 41.5% Bulgarian

69.9% Bosnian + 30.1% Bulgarian

61.8% Bosnian + 38.2% Romania

Наиме, у односу на Бугаре Срби показује тенденцију ка североистоку Европе, јер се геном српског узорка уклапа у близу 70-80 бугарског генома и 20-30% неке изразито источноевропске популације:

79.2% Bulgarian + 20.8% Belarusian_V

83.8% Bulgarian + 16.2% Latvian

74%    Bulgarian + 26% Ukrainian-Center

77.3% Bulgarian + 22.7% Russian_V

67.4% Bulgarian + 32.6% South_Polish

Слично је и са Румунима и Македонцима:

75%    Romanian + 25% Belorussian

81.5% Macedonian + 18.5% Lithuanian

У односу на Словенце, Хрвате и босанске Муслимане Срби показују тенденцију ка југу Европе, посебно у односу на Словенце, где се српски узорак у овом примеру  уклапа у 83% словеначког генома и 17% генома једног малог изолованог народа са Блиског Истока именом Друзи. Наиме, овај резултат не значи да је овај Србин имао директног претка са Блиског Истока и да носи 17% његових гена, већ да у односу на словеначку популацију тежи 17% ка Блиском Истоку или Медитерану, тј. у етногенези Срба су у значајнијој мери учествовали народи са југаистока Европе, тј. источног Медитерана него у етногенези Словенаца. Уколико бисмо одређивали нашу позицију у односу на Словенце и Грке, наш геном би се око 60% уклапао у геном Словенаца и 40% у геном северозападних Грка:

82.5% Slovenian + 17.5% Druze

59.8% Slovenian + 40.2% Greek_Northwest

У односу на Хрвате та дистанца је свакако мања, рецимо у нашем примеру геном Србина се математички може разложити на око 70% генома Хрвата и око 30% генома северног Грка. Треба имати у виду да северни Грци имају значајно виши удео словенске генетике од грчког просека, тако да, ако бисмо одабрали просечни грчки узорак постотак уклапања у такав узорак би се смањивао док би хрватски постотак растао:

72.2% Croatian + 27.8% Greek_North

66.1% Croatian + 33.9% Tuscan

62.3% Croatian + 37.7% Italian_North

Опет, треба имати у виду индивидуалне разлике и разлике међу регијама. Хрвати из кајкавског говорног подручја ће бити блиски Словенцима и показаће високу тенденцију ка северу Европе, док ће Далматинци свакако бити ближи Србима. Овде говоримо у грубим цртама о положају Срба у односу на суседне народе.

Што се тиче узорка босанских муслимана, у односу на њих наша генетика је поново благо усмерена ка југу Европе, али мање него ли у односу на Хрвате. Дакле, босански Муслимани су генетски негде између Срба и Хрвата, опет говорећи о некој просечној слици, док слика сваког појединца може варирати и искакати из просека:

81%    Bosnian + 19% Greek_Center

78%    Bosnian + 22% Greek_North

81.9% Bosnian + 18.1% Greek_East

82.8% Bosnian + 17.2% Italian-Center

***

Увид у српску генетику можемо имати и непосредно кроз исходе по различитим рачуначима. Иако рачуначи имају различите категорије и раде по различитим параметрима, увидом кроз различите рачуначе може се сугерисати удео словенске генетике у српском геному. Даћемо неке примере:

euro7:

7.27% Caucasus

19.15% Northwestern

33.91% Northeastern

21.18% Southeastern

0.16% African

1.03% Far_Asian

17.29% Southwestern

Eurogenes K13:

North_Atlantic   27.10

Baltic   27.32

West_Med   15.84

West_Asian   9.37

East_Med   15.63

Red_Sea   2.50

South_Asian   0.33

East_Asian   0.57

Siberian   0.75

Amerindian   0.03

Oceanian   0.38

Norteast_African   0.11

Sub-Saharan   0.06

MDLP K11:

0.00% African

0.18% Amerindian

0.71% ASI

8.35% Basal

2.98% Iran-Mesolithic

32.52% Neolithic

0.00% Oceanic

24.92% EHG

0.83% SEA

0.51% Siberian

28.99% WHG

Eurogenes Steppe K10:

38.51% Near_Eastern

0.01% East_Asian

0.65% Siberian

0.60% Oceanian

28.99% WHG-UHG

0.00% Sub-Saharan

5.87% Hindu_Kush

24.86% Steppe

0.09% Amerindian

0.42% Southeast_Asian

Било да се рачуначи заснивају на уклапању нашег генома у неки географски простор или савремену популацију, било да се заснивају на уклапању у древне популације, оно што се показује као правилност јесте да исходи по одредницама рачунача које осликавају генетику коју можемо превасходно повезати са Словенима, али и другим северноевропским народима укупно прелазе 50% и крећу се негде до 55%. Зависно од устројства рачунача такве компоненте имају различита имена:

WHG, EHG, North_European, Steppe, Baltic, North_Sea, Atlantic_Baltic...

Рецимо, у контексту израчунавања удела древних популација у односу на наш геном, рачуначи нам углавном показују удео европског ловца-сакупљача преко 50%. Ова чињеница је занимљива јер се европски ловац сакупљач може поделити на две древне разнородне популације:

WHG – западни ловац сакупљач и EHG – источни ловац сакупљач. Наиме, обе ове компоненте су доминантне у резултатима Европљана и максимум достижу на Северу Европе. Оно што је занимљиво јесте чињеница да код Срба збир ове две компоненте по правилу прелази 50% и иде отприлике до 55%. Ако додамо да се претпостављена WHG популација везује углавном за Y хаплогрупу I и стандард ове компоненте (односно примерак код које је вредност ове компоненете 100%) јесте обично узорак човека из лошбурске пећине у Луксембургу који је припадао хаплогрупи I-M423, предачкој за I-CTS10228 којој припада преко 30% Срба, а EHG углавном за Y хаплогрупу R којој припада до 20% Срба, аутосомални резултати се добро уклапају у односе Y хаплогрупа код Срба. Ове две компоненте вероватно су у највећој мери донели Словени, али део вероватно и други народи са севера, пре свих Германи.

Компоненте које можемо повезати са староседеоцима Балкана су углавном дошле са југоистока и везане су за древне популације блискоисточних земљорадника и кавкаских ловаца сакупљача. Ове компоненте такође чине значајан постотак нашег генетског склопа и судећи по рачуначима крећу се у опсегу од 40% до 50%. Иако су Словени и остали народи Севера Европе засигурно имали удео ових древних популацију у свом геному, можемо претпоставити да су ове компоненте највећим делом дошле код нас посредством староседелаца Балкана.

Дакле, исходи по различитим рачуначима сугеришу да је удео генетике која је вероватно највећим делом дошла са Словенима, прелази преко 50%, тј. креће се негде до 55% зависно од рачунача, особе и региона из ког тестирана особа потиче. Треба имати у виду да гени који се везују превасходно за северноевропске популације нису дошле искључиво са Словенима, већ вероватно и са германским продорима у ове крајеве, а могуће да је део ушао у српску генетику посредством староседелаца Балкана (Илира, Трачана, али и Келта). Као што кавкаска или рецимо западномедитеранска компонента, нису само део староседелачке генетике, већ су је вероватно у солидној мери имали и Словени/Срби пре доласка на Балкан. Такође, српска генетика се не може поматрати просто као збир само словенске и староседелачке компоненте, занемарујући остале утицаје (посебно имајући у виду солидно учешће германских/норманских очинских линија међу Србима), али вероватно највећи део српског генома можемо повезати са овим двема компонентама. Зато се не може прецизно и једнозначно, у овом тренутку, дати одговор на питање колико смо Словени, али се свакако да наслутити да смо у просеку мало више од 50% генома наследили од наших словенских предака.

Аутор: Данило Сремчевић

The post Српски генетски склоп – Колико смо Словени? appeared first on Порекло.

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа G проистекла је из макро-хаплогрупе F. Карактеристична је за популације западне Азије, пре свега Кавказа и Анадолије. У Европи се спорадично јавља у ниским процентима од 2-5%, а највеће присуство бележи у региону Алпа (10-15%) и на Сардинији (15-30%). У прошлости се може повезати са сеобама неолитских земљорадника са подручја Плодног полумесеца у Анадолију, Европу и на Кавказ. Код Срба је ова хаплогрупа, према различитим истраживањима, присутна у проценту од 3-5%.

ПОРЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ:

Хаплогрупа G је настала пре око 48000 година (YFull), одвојивши се од макрохаплогрупе F, највероватније негде на простору између источне Турске, северног Ирака и Сирије, и западног Ирана. У прилог овој тези иде и велика разноликост грана хаплогрупе G на том поднебљу.   Постојање „уског грла“ од више од 20000 година указује да су носиоци хаплогрупе G једва преживљавали веома дуг период, другим речима сви данашњи носиоци хаплогрупе G потичу од једног претка који је живео пре око 26000 година, иако је сама хаплогрупа формирана око 22000 година раније. Прва већа подела на гране се десила пре неких 26000 година у време Великог захлађења када се хаплогрупа G поделила на две основне гране, G1 и G2.

Хаплогрупа G1-М342 и данас је изузетно ретка осим код народа Мадјара у Казахстану (87%), у Ирану и међу туркијским народима централне Азије где уједно бележи и највеће проценте.

Хаплогрупа G2a-Р15 је настала пре око 20000 година одвојивши се од G2. Док су се припадници хаплогрупе G2a са подручја Плодног полумесеца ширили пре свега на север и запад носећи са собом вештине земљорадње, њихови “рођаци“, припадници хаплогрупе G2b ширили су се првенствено на исток и југ, где и данас ова релативно ретка хаплогрупа међу Јеврејима и Либанцима бележи највећу заступљеност.

СНП МУТАЦИЈЕ: М201

МАПА РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ:

СТАБЛО:

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ:

Укупно гледано, хаплогрупа G данас бележи највеће присуство код западнокавкаских народа: Шапсуг Черкеза 81%, северних Осета 75%, Абхаза 55%, Грузина 31%, Балкаро-Кабардина 30%.

G1-M342

Хаплогрупа G1 је генерално много ређа од сестринске хаплогрупе G2. Најзаступљенија је у Ирану, али ни тамо не прелази 10%.

G1a-CTS11562

Најзаступљенија код народа Мадјар у Казахстану, преко 80%. Поред овог постоји и јеврејски- ашкенаски G1а кластер.

G1b-L830

Присутна у Европи кроз јеврејски-ашкенаски G1b кластер.

G2b-M3115

Најприсутнија међу Либанцима и Ашкеназима у Европи.

G2a1-Z6552

Варијанта хаплогрупе G типична за кавкаске народе. Најзаступљенија је код Северних (63,6%) и Јужних Осетина (43,5%), Грузина (34,8%), Карачаја (23,2%), Балкара (20,6%) и Абхаза (19,1%). Ван подручја Кавказа није значајније заступљена.

G2a2а-PF3147>L91

Ова грана је најприсутнија у Европи, али се јавља и у северној Африци и у западној Азији (Јермени 0,9%). L91 је била (уз G2a2b-L30) једна од најзасупљенијих грана међу неолитским земљорадницима, а данас је највећи проценат ове гране забележен на Корзици (11,2%), Сардинији (6%) и у Египту (4,1%).

G2a2b1-M406

Најзаступљенија на простору источног Медитерана. Највећи проценат бележи међу Чамамалима (етничка група у Дагестану), око 18,5%, и међу израелским Друзима (8,1%). Присуство веће од просека бележи међу Грцима западне Турске (3,4%), на Сицилији (2,6%), Италији и Турској (2,4%), и на Криту (1,9%).

У Европу и на ове просторе је могла доћи у различитим историјским периодима кроз разне сеобе. Битно је рећи да није пронађена у више од 100 до сада тестираних скелета из периода неолита који су припадали хаплогрупи G, и самим тим је мало вероватно да је била присутна међу европским земљорадницима који су у Европу мигрирали са подручја Анадолије.

G2a2a2b>PF3359

Релативно ретка грана, најприсутнија код Јермена, Иранаца, Турака, Арапа и кримских Татара.

  G2a2b2a1-L140

Грана из које настају данас три најприсутније варијанте хаплогрупе G2a у Европи: CTS342, U1 и L497.

 G2a2b2a1a1a-U1

Одвојила се од матичне L140>PF3355 пре 12000 година на подручју југозападне Анадолије. Данас је најприсутнија на Кавказу (миграције из неолитске Анадолије на Кавказ). У Европи је присутна кроз две основне гране, L1264 (проналази се од Балтика до централне Азије, извесно је да се ширила са Индоевропљанима,) као и Z6744>Z38875 – раштркана широм Европе, понајвише у Холандији.

Најчешћа је код Адигејаца (40%), Черкеза (36,5%), Кабардина (29%), Абасина (23,3%), Абхаза (22,8%), а висок проценат бележи и у Палестини (16,7%). За сада није пронађена на неолитским налазиштима, а највероватнији сценарио за долазак највећег броја њених припадника у Европу су сеобе Индоевропљана са подручја Јамне културе на запад.

       G2a2b2a1b-L497

Скоро па ексклузивно европска грана хаплогрупе G2a, присутна скоро па искључиво у Европи, изузев пар анадолских Турака који живе на подручју некадашњег келтског племена Галата које је живело на подручју данашње Турске. Ово  је уједно и најчешћа варијанта хаплогрупе G2a присутна код Срба, прецизније њен снп присутан међу Србима L497>L42-YSC33. У Европи највеће проценте бележи у Алпима, где чини више од 5% Y-ДНК хаплогрупа становништва Швајцарске и западне Аустрије.

L497 се дели на основну подграну Z1815  (њена сестринска Y19647 је присутна углавном у Италији), која је доживела своју мутацију у неолиту централне Европе, која се даље грана на њену најдоминантнију грану Z1816 и још даље на Z726 и L43.

Географска распрострањеност њених грана:

Z726 – западна Европа.

L43>L42 – швајцарски Алпи (уједно и најдоминантија подграна L497 на Српском ДНК пројекту).

Z759>Z6031 – Немачка и Сардинија.

Z1815>Y19938 – Централна Европа.

Анализирани узорак са подручја Трипољске културе у југозападној Украјини из недавно објављеног рада је припадао грани G2a2b2a1a1b1a1a1-L42 (3619-2936 п.н.е.), грани која је данас најчешћа код Срба. Припадници ове гране хаплогрупе G2a су највероватније асимиловани од стране Индоевропљана из суседне Јамне културе, након чега су заједно мигрирали на запад. Врло је вероватно да су носиоци ове гране код данашњих Срба потомци неког од келтских племена које је обитавало нашим просторима, но будући тестови и студије ће дати бољи одговор.

G2a2b2a1a1c-CTS342

Иако веома ретка, ова грана је данас најприсутнија у Европи. Настала је пре око 12000 година на подручју Плодног полумесеца, и њени припадници су били део првог таласа земљорадника који су ушли у Европу. Пронађена у древној ДНК код неколико неолитских узорака из Анадолије и Европе.

СТАРА ДНК:

Хаплогрупа G је пронађена у великом броју узорака старе ДНК на простору Југозападне Азије и Европе, углавном из периода неолита и енеолита. До сада тестирани узорци старе ДНК показују  да су припадници хаплогрупе G2a2 чинили главни талас земљорадника који су мигрирали из Анадолије у Европу почетком осмог миленијума п.н.е. и образовали прве неолитске културе у Европи. Ова грана је до сада пронађена међу припадницима неолитских култура: Старчевачке, Винчанске, Трипољске, Ленђелске и Културе линеарнотракасте керамике (LBK); као и међу припадницима каснијих енеолитских култура: Тисаполгарске, Баденске, Вучедолске и Културе звонастих пехара (Bell Beaker). Чувени Ледени човек Оци, чија мумија стара око 5300 година је пронађена у италијанским Алпима, припадао је грани G2a2a>L91>L166>FGC5672. Гране G2b2а и G2a1а пронађене су у Ирану, у узорцима из периода неолита, а грана G1а1b у узорку из периода енеолита.

            ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ:

Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (1878-1953), први Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, и после Лењинове смрти неприкосновени лидер Совјетског Савеза. Тестирањем његовог унука Александра Бурдонског утврђено је да је припадао грани G2a1a-Z6679, карактеристичној за подручје Кавказа, што и не треба превише да чуди јер је био осетинског порекла.

Лери Бирд (1956), легендарни кошаркаш и центар Бостон Селтикса, члан Кошаркашке Куће славних, припада хаплогрупи G2a2b-L497>Z6748, што је потврђено тестирањем Леријевог рођака преко Haplogroup G-L497 Y-DNA Project.

Аутор: Јован Бојанић

The post Y-ДНК хаплогрупа G appeared first on Порекло.

isogg.org – МЕЂУНАРОДНО ДРУШТВО ЗА ГЕНЕТИЧКУ ГЕНЕАЛОГИЈУ, најзваничније место за поделу хаплогрупа
Друштво је основано од стране администратора ДНК пројеката. Главна визија друштва је промоција и едукација у области генетичке генеалогије.

На почетној страници се могу пронаћи линкови ка стаблима хаплогупа које носе називе по словима алфабета, као и информације о давању имена подгранама хаплогрупа, тј. СНП-овима.

У оквиру овог друштва направљен је портал ISOGG Wiki где је могуће пронаћи пуно корисних чланака о ресурсима за генетичку генеалогију, врстама тестова (Аутосомална ДНК, Митохондријална ДНК, и мушка Y-ДНК), компанијама које врше тестирање, информације о тестовима и поређење истих. Страница добродошлице са линковима Wiki Welcome Page
У оквиру друштва постоји и форум који се налази на линку.

Сајт је на енглеском језику.

ВИКИПЕДИЈА – слободна енциклопедија.  Овде се могу пронаћи текстови на разним језицима о хаплогрупама, народима и њиховој генетици. Иако се ради о слободној енциклопедији где сами корисници пишу текстове- што много пута може бити злоупотребљено, википедија из године у годину постаје све важнији извор података и информацијa из неколико разлога:

1. доступна је свима и лако претражива.
2. редовно се ажурира, нарочито текстови на енглеском језику.
3. референце. Ово је можда и најбитнија ставка, на дну свих текстова може се пронаћи списак научних радова из којих су преузети подаци. За неке радове су доступни дирекни линкови где се могу прочитати, други се могу пронаћи једноставно претрагом, док су неки доступни само на одређеним сајтовима где се мора платити чланарина.

ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома

Чланака на енглеском језику има далеко више, опширнији су и садрже пуно података:
Мушке Y хапорупе Human Y-chromosome DNA haplogroup

Заступљеност мушких хаплогрупа у популацијама широм света Y-chromosome haplogroups in populations of the world

Митохондријалне ДНК хаплогрупе Human mitochondrial DNA haplogroup

Информације о тестовима Genealogical DNA test

Праћењем линкова на наведеним страницама могу се пронаћи додатни текстови.

ЕУПЕДИЈА  - Портал основан од стране Maciamo Hay са циљем да постане детаљан и информативан водич о европским земљама, са освртом на путавања, културу, историју и живот у Европи.

Портал има посебну секцију посвећену генетичкој генеалогији.  У овој секцији је могуће пронаћи текстове о хаплогрупама са сликама најсвежијих стабала сваке од њих и мапама распрострањености.
Поред наведених ставки могуће је прочитати теорије о пореклу сваке хаплогрупе и њених подграна, ширењима кроз одређене археолошке културе, етничке групе, или пак након неког значајнијег историјског догађаја. Ове теорије су засноване на досадашњим резултатима које су донеле популациона генетика и археогенетика, нова истраживања могу донети нова сазнања и самим тим неке хипотезе потврдити, а друге оборити. То се више пута дешавало, тако да треба бити обазрив са теоријама, тј. не узимати их као коначне.

У оквиру Еупедије постоји форум где се могу читати дискусије и учествовати у њима. За читање већег броја страница у току једног дана потребно је постати регистровани корисник на сајту. Регистрација профила је бесплатна.

Већина текстова на сајту су написане на енглеском језику, поред овог језика неке текстове је могуће читати на француском, италијанском и грчком. Од скора, захваљујући члановима удружења „Порекло“ текстове о G2a и  E1b1b хаплогрупама могуће је читати на српском језику.

Фејсбук страница Еупедије

НЕВГЕН Y-ДНК ПРѢДВИЂАЧ – за особе које су управо добиле резултате тестирања Y хромозома најважнија ствар је пронаћи поуздан предвиђач хаплогрупе. Невеген је ту прави избор. Поред стандардне опције предвиђања основних хаплогрупа нуди и могућност доста поузданог предвиђања подгране. Предвиђач је плод рада два стручњака са Српског ДНК пројекта и тренутно важи за најбољи не само код нас већ и у свету. Више о овом предвиђачу се може прочитати на следећем линку.

Неки од осталих предвиђача хаплогрупа:

Haplogroup Predictor

Haplo-I Subclade Predictor

ysearch.org – НАЈВЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛНА БАЗА ХАПЛОТИПОВА

База садржи хаплотипове тестираних широм планете и омогућава више врста претрага:

1. На основу хаплотипа. Претраживач може имати профил на сајту, али није неопходно пошто је могуће претраживати директним уносом вредности у табели. Регистрација профила је бесплатна. Приликом регистрације након потврде се дешавало да сајт избаци грешку, тј. да регистрација није успела, а уствари јесте. Ово је један од разлога постојања већег броја истих профила који су направљени више пута. Зато у случају избацивања грешке пре прављења новог профила пожељно је проверити да ли је претходна регистрација успела. Ову проверу је најлакше одратити претрагом по презимену које је уписано. ИД профила обавезно запамтити.
2. Претрага по презимену или у листи презимена.
3. Претрага по основу хаплогрупе и региона.

Помоћу сајта Ysearch је могуће рачунање генетичке удаљенисти хаплотипова и њихово поређење.

Сајт McGee Surname DNA Project  нуди један занимљив алат за поређење хаплотипова, рачунање генетичке дистанце и времена до заједничког претка: Y-Utility: Y-DNA Comparison Utility, FTDNA 111

Могуће је вршити разне прорачуне мењањем вероватноћа и стопа мутација. Хаплотипове које желимо поредити уносимо једноставним копирањем у поље по фтдна распореду, што се тиче припреме хаплотипова у екселу пре копирања и прављења матрица пожељно је погледати видео How to use Dean McGee's Utility to generate a Genetic Distance Matrix

За информације о стопама мутације одређених маркера посетити Mutation rates (From ISOGG Wiki) и Mutation Rates used byRogersDNA

Family Tree DNA – највећа и најпознатија компанија за комерцијално тестирање појединаца и група.

На сајту је могуће пронаћи информације о тестовима које компанија нуди, цене истих, упутства за почетнике и још много тога.

ФТдна поседује највећу светску базу комерцијално тестираних особа из читавог света, сваки тестирани преко њихове компаније има могућност поређења својих резултата са великим бројем људи из региона и читавог света. Ово је главна предност ове компаније у односу на конкурентске.
Тестирани се могу учланити у неки од постојећих пројеката или отворити свој пројекат.
Неки од примера регионалних пројеката са наших простора су  Dinaric Alps DNA и Balkans. Члан пројекта може бити само неко ко је тестиран преко ФТдна, остали могу видети само (јавни) део резултата из табела и упоредити са својим резултатом.

Поред одељка за учење и форума компанија за постојеће и будуће кориснике има отворен youtubeканал где је могуће погледати вебинаре о генетичкој генеалогији од почетног до напредног нивоа.

Фејсбук страница ФТдна.

Сајт је на енглеском језику.

YSEQ DNA – још једна компанија за комерцијално тестирање. Нуди скоро све основне производе као ФТдна, а у појединим сегментима чак и више. Цене су нешто ниже, а резултати стижу доста брзо. Преко ове компаније је могуће тестирати велики број СНП-а за све хаплогупе, многи од њих су једино доступни за тестирање код ове компаније. Убрзо након откривања сваког новог СНП-а компанија га додаје на своју листу производа. Чак и у ситуацији да неки СНП није доступан може се наручити његово убацивање у листу по цени од $1. Слично је и са СТР маркерима и панелима.
Компанија  поред појединачних СНП-ова нуди велики број панела за све хаплогрупе.

Када корисник сајта посети страницу неког од панела нпр. I2a-M423 Panel или E1b-V13 Panel може пронаћи најпрецизније стабло жељене хаплогрупе са свим до тог тренутка откривеним подгранама односно СНП-овима.

За оне који се тек намеравају тестирати по први пут могу бити занимљиви STR Панели.

Фејсбук страница YSEQ-а

Сајт је на енглеском језику.

Компанија YFull која се бави тумачењем и поређењем података из  NextGenY-chrsequence резултата тестираних особа. Неки од оваквих тестова су нпр. Big Y и Y-elite. На основу резултата ових тестова YFull прави стабла хаплогрупа,  њихових подграна уз одређивање приближног времена настанка сваке гране и мутације, као и рачунање времена до заједничког претка.

YFull Y-стабло

Кликом на одређена слова може се видети стабло сваке хаплогрупе. Пример стабло I-CTS10228. Поред сваке гране стоји процењено временастанка гране и TMRCA (време до заједничког претка) тестираних у оквиру подгране. TMRCA се рачуна као аритметичка средина старости сваке од линија. Формула за израчунавање TMRCA се може видети кликом на „info“ за сваку грану. Код тестираних који су оставили место порекла поред ИД могуће је наћи податке о земљи и округу из кога долазе.
Са повећањем броја тестираних могуће су промене на стаблу, убацивање нових грана и промена времена до заједничког претка. На стаблу се налазе само резултати оних који су послати комапанији на анализу, из тог разлога много пута неке гране недостају а њих је могуће видети на стаблима код Yseq-a или оним која су направљена од стране администратора одређених пројеката. Још један од недостатака овог стабла су СНП-ови који неки од тестова као што је Биг Ипсилон не покривају, а који су откривени. Ови СНП-ови се такође не налазе на њиховом стаблу, или се налазе само код оних који су тестирани једном врстом теста, а нема их код оних тестираних преко друге компаније пошто њихов тест не покрива тај део хромозома, такав случај је са PH908. Без обзира на ове недостатке Yfull је најбоље место на коме се могу пронаћи подаци о времену настанка хаплогрупа и њихових подграна.

Фејсбук страница Yfull-а

Руски форум за генетичку генеалогију Молген. На форуму је могуће читати дискусије о хаплогрупама и генетици Руса и осталих народа са територије Русије и шире. Форум је на руском језику. Генофонд је још један руски сајт који се бави генетичком генеалогијом кроз синтезу више научних дисциплина.

Бугарски форум за генетичку генеалогију Форум за Българска ДНК Генеалогия где се могу пронаћи  текстови о хаплогрупама и генетици Бугарске, као и подаци о тестиранима из те земље. Форум је на бугарском језику.

Форум Anthrogenica - још једно место за читање дискусија на ову тему, а такође се бави и антропологијом. Форум је на енглеском језику, међутим постоје подфоруми за друге језике међу њима и један за словенске. За читање већег броја страница потребно је регистовати профил, регистрација је бесплатна.

Eurogenes Blog – блог је фокусиран на европску популациону генетику и модерну физичку антопологију.

Genetiker – блог са фокусом на археогенетику и историју где се може прочитати велики број текстова о анализима древне днк.

I-P37.2 haplogroup research – блог који се бави I2a хаплогрупом. На сајту је могуће пронаћи текстове о новим резултатима везаним за ову хаплогрупу са увек актуелним стаблима подграна.

И за крај сајт Српског ДНК пројекта и форум где се могу читати текстови о разним хаплогрупама, народима и пореклу тестираних са нашег подручја. Ко жели може постати и активан учесник разговаралишта или пак члан удружења „Порекло“ што доноси низ погодности, једно од њих је тестирање по повлашћеној цени код ДНК центра.

ПРИРЕДИО: Владица Цонић

The post ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Сајтови за генетичку генеалогију appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Објављено: 16.7.2017. | Допуњено: 19.4.2018.

Појам властеле

Српске средњовековне државе су имале феудално друштвено уређење, као и већина других европских земаља у том периоду. Владари су својим војсковођама и другим људима од поверења додељивали на управу одређене области, а често и у трајно власништво. У нашем народу су феудалци називани властелом или племством, било да се радило о крупним земљопоседницима попут Мрњавчевића који су у једном моменту контролисали готово половину српског царства, или породицама које су управљале мањим жупама. Свако ко је по указу владара поседовао одређено подручје називан је властелином јер је имао апсолутну власт над тим подручјем и његовим становницима све докле год је био у милости врадарске куће. Основна обавеза властеле према владару била је учешће у ратовима и територијалном ширењу државе, тако да су властелини уједно били и војсковође чиме су стицали углед у народу.

Дукљанска и зетска властела

Већина српских владарских породица из средњег века, као што су Војислављевићи, Вукановићи, Немањићи, Хребељановићи, Балшићи и Црнојевићи, потичу са простора данашње Црне Горе.

Кнез Војислав, родоначелник Војислављевића, био је синовац дукљанског краља Јована Владимира. Након што је Константин Бодин, најпознатији владар из ове династије, освојио Рашку, тамо на власт поставља жупане браћу Вукана и Марка који су по неким мишљењима били његови рођаци. Од старијег Вукана ће настати рашка династија Вукановића из које ће проистећи неколико великих жупана Рашке. У једном од међудинастичких сукоба у Рашкој, жупан Завида бежи у Дукљу где се рађа његов син Стефан Немања, потоњи велики жупан Рашке и родоначелник династије Немањић. За Завиду многи сматрају да је био припадник династије Вукановић, а уколико би то било тачно, постоји и могућност да су Војислављевићи и Немањићи исти род. Оно што је сигурно јесте да све три споменуте династије потичу из средњовековне Дукље.

Након смрти цара Душана долази до слабљења централне власти и јачања властеле што је касније довело и до потпуног распада српског царства након смрти његовог сина цара Уроша. Најмоћније властеоске породице као што су Балшићи, Бранковићи, Војиновићи, Мрњавчевићи и Хребељановићи формирају своје самосталне државе које ће често долазити у међусобне сукобе око територија. Преци кнеза Лазара Хребљановића, родоначелника Лазаревића, потичу из Грбља. Његов отац Прибац је од цара Душана добио на управу Прилепац, док је Лазар након вишегодишње службе добио на управу  област око Крушевца коју ће касније знатно проширити. Балшићи, који су у истом периоду управљали Зетом, типичан су пример некада ситне властеле која је од мале области око Бара и Будве временом успела да преузме контролу над читавом Зетом, а после и да се осамостали. Црнојевићи су последња владарска кућа из средњовековне Зете. Најпре су били жупани и дугогодишњи савезници Балшића, да би након смрти последњег Балшића и привремене власти Бранковића, преузели власт над Зетом. Њихов родоначелник је Ђураш Вранчић, витез цара Душана од кога потичу Ђурашевићи чија су грана Црнојевићи. За време њихове власти долази до постепеног губитка територија, а област око Цетиња на коју се Зета свела добија назив Црна Гора. Последњи отпор српског народа је сломљен крајем XV века када Турци коначно освајају и Црну Гору.

Предања о пореклу од властеле

У периоду након Косовске битке долази до постепеног нестанка српске државе, тако да православна црква, као једина преостала институција српског народа, преузима улогу чувара националног и културног идентитета. Најпре је настао култ кнеза Лазара који је проглашен за светитеља и великомученика, па чак и цара иако никада није имао ту титулу, а затим и остале српске властеле која је учествовала у бици. За стварање бројних предања о властели и косовским јунацима најзаслужнија је православна црква на челу са цетињским владикама који су имали велики утицај на народ у Црној Гори. То је довело и до појаве су бројна братства досељена из других српских области тврдила да потичу од појединих властеоских породица, не би ли тако стекла углед у новом окружењу. Иако су поједина братства заиста проистекла од властеоских породица, у највећем броју случајева се радило о потпуно измишљеним предањима, међутим како је време пролазило све је теже било направити разлику између тачних и измишљених предања. Тако Богићевци у Доњој Морачи и Мрњавчићи у Кучима сматрају да су потомци Мрњавчевића, Братоножићи да су од Бранковића, а Васојевићи да су од Немањића. Такође, читав низ братстава која потичу из Старе Црне Горе према предањима води порекло од Војиновића и Орловића. До оваквих предања је долазило тако што би се родоначелник у допуњеној верзији предања прогласио за претка неког племића, при чему се ишло толико далеко да су измишљани  и читави пасови од познатог родоначелника до изабраног племића не би ли се покрио временски период између њих. Тако се у предањима помињу бројни припадници властеоских породица о којима не постоје никакви трагови у историји, а међу њима се свакако истиче Гојко Мрњавчевић који је према предањима и народним песмама син краља Вукашина.

Занимљиво је да ниједно братство у Црној Гори нема предање да је пореклом од Војислављевића или Балшића, док свега три братства имају предање да потичу од династије Ђурашевић-Црнојевић. С друге стране, постоји чак преко десет разгранатих брастава која имају предање да су од Орловића, а постоје и братства која имају предање да су од Обилића и Косанчића. Податак да има далеко више братстава која себе везују за косовске јунаке него за властелу и владаре који су владали Дукљом, Зетом и Црном Гором најбоље показује колико је Косовски завет дубоко био укорењен у традицији српског народа у Црној Гори.

Постоје и поједина братства која себе сматрају за огранак већих братстава која имају предање о пореклу од властеле. Тако Пјешивци рецимо имају предање да њихови родоначелници Богдан и Витко потичу од Стевана Васојевића који се налази у родословном стаблу Васојевића, док Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи у Малим Цуцама сматрају да су огранак Дрекаловића, па самим тим и Кастриота.

У следећој табели су приказана братства на простору данашње Црне Горе почетком XX века на основу њихових устаљених предања о пореклу од средњовековне властеле.

Поред наведених братстава која имају устаљена предања о пореклу од властеле, постоји и мањи број братстава која су према једном од више предања племићког порекла. Тако Томашевићи, који су грана Мулина у Бањанима, имају и предање да су од босанског краља Стефана Томашевића иако код Мулина преовлађује предање о пореклу од Страхиње Бановића из Бањске.

Вредно је помена да владарска кућа Петровић-Његош, као ни цео род Раичевића и Хераковића коме ово братство припада, нема предање о пореклу од средњовековне властеле иако би се од њих то највише могло очекивати јер су владарске куће одувек желеле да своју владавину представе као легитимну кроз континуитет са некадашњим владарским породицама. За њихове родоначелнике, браћу Херака и Раича, у предању се једино каже да су дошли из села Мужевице под планином Његош из Бањана.

[caption id="attachment_43513" align="aligncenter" width="228"] Властела у Црној Гори 1914. године према устаљеним народним предањима[/caption]

Истинитост предања у светлу генетских истраживања

Доступни историјски извори потврђују предања Боројевића, Горевука, Миковића и Радмиловића, а у одређеној мери и предањa Биједића и Војновића. Међутим, битно је споменути да прва четири рода потичу од ситне властеле, док се једино за Биједиће и Војновиће може рећи да највероватније потичу од властеле која је имала битнију улогу у српској историји, конкретно од Бранковића и Војиновића. С друге стране, предања свих осталих наведених братстава се не могу поткрепити историјским документима, а одређени број тих предања већ је побијен досадашњим резултатима ДНК тестирања. Тако рецимо Богићевци, Гојаковићи и Мрњавчићи припадају различитим хаплогрупама, иако сва три рода тврде да су од Мрњавчевића. За Дрекаловиће који су према предању од Кастриота се испоставило да потичу од Мрњавчића чиме је то предање побијено. Исто тако, за Братоножиће и Цвијовиће из околине Пљевље који су према предању од Бранковића је утврђено да су разнородни и да притом нису сродни Корјенићима од којих потичу Бранковићи. Када су у питању Орловићи, за Бјелице, Ђуричковиће и Тепавчевиће је утврђено да нису сродни осталим братствима са истим предањем, при чему су Бјелице и Ђуричковићи засебан род у односу на Тепавчевиће који су сродни Бањанима. Предање Шаранаца о пореклу од Властелиновића је такође оборено јер нису сродни Шаренцима, док се за Шобајиће испоставило да припадају роду Бјелопавлића чиме је оборено њихово предање о пореклу од Лазаревића. Ипак, можда и најбољи пример нетачности предања о пореклу од властеле јесу братства која су према предању од Војиновића. Тако Војинићи-Жарићи, Војинићи-Љешњани, Вујовићи-Љуботињани, Пуношевићи и Радуловићи припадају потпуно засебним родовима, што значи да су најмање четири од пет предања ових братстава нетачна. Међутим, треба имати у виду да је и код предања у којима се спомиње порекло од властеле део родослова до претка по коме је род назван најчешће врло поуздан иако је други део предања нетачан. Тако да ако се предањима приступа на рационалан начин, а не по принципу све или ништа, из њих се доста корисног може сазнати о пореклу становништва. Више речи о пореклу и предањима свих до сада тестираних братстава ће бити у текстовима о генетски профилисаним родовима у Црној Гори.

Коришћена литература

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
• Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
• Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
• Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге - Петијевићи - Бијелићи), Београд 2000.
• Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
• Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.
• Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци - крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.
• Јован Вукомановић, Паштровићи, Цетиње 1960.
• Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи - племе у црногорским Брдима, Београд 1909.
• Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.
• Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.
• Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.
• Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.
• Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд 1989.
• Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.
• Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.
• Милан - Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.
• Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
• Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
• Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај - села у племену Озринићи, Београд 1999.
• Никола С. Вујачић, Братство Вујачић, Требиње, 1983.
• Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње, 1987.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе, Београд 1985.
• Петар Пејовић, Озринићи - племе Старе Црне Горе, Београд 2004.
• Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.
• Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.
• Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
• Радојко Копривица, Братство Копривице - поријекло, свештеници, Никшић 2016.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
• Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.
• Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.
• Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.
• Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.
• Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.
• Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак - породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.
• Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Čedomir S. Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd 1997.
• Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.
• Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Dubrovnik 2017.
• Veselin Konjević, Kazivanje Ahmet-bega Mušovića, Cetinje, 2017.

The post Властела у Црној Гори према народним предањима appeared first on Порекло.

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Објављено: 29.6.2017. | Допуњено: 30.3.2018.

Родовско друштвено уређење

Зачеци родовског друштвеног уређења на простору данашње Црне Горе огледају се у постојању влашких катуна у XIV веку. Поједина братства која су се претежно бавила сточарством у планинским областима су од српске властеле, а касније и од Турака, добијала повластице у замену за осигуравање безбедности на путевима који су пролазили кроз  крајеве које су та братства насељавала. Тиме је створена економска основа за даље ширење тих братстава на просторима које су контролисали, а многа од њих ће временом прерасти у разгранате родове. Иако је међу овим родовима било доста братстава старобалканског порекла, битно је нагласити да се термин влашки не односи на етничку припадност, већ на друштвени статус. Влашки статус су имали и поједини родови попут Бањана и Дробњака који ће касније прерасти у племена. Са јачањем централне турске власти долази и до постепеног укидања влашког статуса, због чега долази до удруживања дотадашњих катуна у племена.

За разлику од градова и равничарских области где је становништво одувек било мештовитог састава, у највећем делу данашње Црне Горе братства су све до средине XX века најчешће живела самостално по засеоцима у планинским крајевима. Упућени једни на друге, припадници неког братства делили су и добро и зло заједно. Бројност неког братства је за време турске окупације и свеопште несигурности била од посебног значаја за опстанак, због чега су се родбинске везе са сродним братствима пажљиво неговале, а порекло од заједничког родоначелника бележило у родословима и усмено преносило у предањима са колена на колено. Припадност неком већем роду давала је братству одређену врсту сигурности јер је увек могло рачунати да ће им сродна братства притећи у помоћ у случају озбиљнијег сукоба, било да се ради о Турцима или о братствима у окружењу. Услед великог значаја које је породично порекло имало, мушка деца су од малих ногу знала да наброје све претке од свог оца па до најстаријег познатог претка. Поједина братства су почетком XX века знала да наброје и по 15 пасова по мушкој линији до својих родоначелника што најбоље говори о томе колико се водило рачуна о пореклу.

Поред  добрих страна, као што је јачање породице, овакве друштвене околности су довеле и до штетне појаве да је родовско-племенски идентитет постао вишеструко јачи од етничке и верске припадности, што је довело до честих сукоба између брастстава и племена. Најчешће би сукоби започињали око планина за испашу стоке, а убрзо би долазило и до крвне освете која је посебно оптрећивала односе између појединих племена и братстава због чега су црногорске владике много напора улагале да успоставе мир. Тако је рецимо владика Петар I Петровић-Његош (Свети Петар Цетињски) најпре молио завађене стране да се помире, а затим их и клео не би ли спречио даље унутрашње сукобе који су били препрека за успешну борбу за ослобођење од Турака. Тек је са јачањем централне државне власти дошло до постепеног нестанка крвне освете.

 Порекло родова

Подручје данашње Црне Горе су у позном средњем веку претежно насељавали Срби и Албанци, док је у приморју живео и мањи број Грка и Млечана. Међу Србима се могу разликовати два слоја становништва - старији старо-балкански слој и новији словенски слој становништва који је досељен у VI и VII веку. Планинска подручја су у средњем веку била доста слабо насељена, па самим тим и Црна Гора, међутим ситуација се нагло мења са почетком турске окупације када Срби масовно напуштају плодне области под притиском Турака. Крајем XIV и током XV и XVI века долази до великог прилива српских избеглица на подручје данашње Црне Горе где је турска власт била знатно слабија него у другим областима. Такође, велики број породица, међу којима су многе биле добростојеће,  преселио се у приморје које је највећим делом припадало Млетачкој Републици. Срби су се претежно досељавали из Херцеговине, Косова, Метохије и Албаније, али и из нешто даљих области као што су Босна и Македонија.

Најчешће су долазиле појединачне породице, али дешавало се да се организовано населе и читава братства. С обзиром на слабу насељеност, досељеници су били у могућности да запоседну читава села у којима су најчешће затицали малобројне староседеоце, а понекада и само напуштена кућишта. Високим природним прираштајем долазило је до брзог умножавања и ширења на суседна подручја што је довело и до појаве да поједини родови прерасту у читава племена. Највећи родови у Црној Гори, као што су Бјелопавлићи и Васојевићи, углавном су досељени управо у овом периоду као већ формирана братства. Тако се Бјелопавлићи који су дошли из Метохије (Дукађина) први пут помињу 1411. године у дубровачким документима, док се Васојевићи који су досељени из Херцеговине први пут помињу 1444. године, такође у дубровачким документима. Међу неколико највећих родова једино се за Никшиће сматра да су даљим пореклом са подручја данашње Црне Горе, конкретно из Кртола у Боки Которској.

 Повезивање родова путем предања

Као што су поједини већи родови често проглашавали себе за потомке властеле, о чему ће бити више речи у тексту о властели у Црној Гори, тако се често дешавало и да се мања братства представљају као огранци јаких родова. Ова појава се назива прибраћивање, и типична је за староседелачка братства у племенима којима су била ниподаштавана од стране великих братстава. Већа новодосељена братства у Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима називала су староседеоце Лужанима, у Бањанима су их називали Матаругама, а у Морачи Мацурама. Староседелачка братства (старинци у народном говору) су овакве тврдње сматрала за увреду због чега су многа од њих, да би себи подигла углед, мењала славе и породична предања, при чему би се најстарији познати предак повезивао са родоначелником неког знатнијег рода или братства. У појединим случајевима је долазило чак и до промене презимена, али за то је био непходан пристанак братства чије су презиме узимали. У неким случајевима су мања братства у сваком погледу постајала део рода коме су се прибратила, али се често дешавало и да сродство никада не буде признато од жељених "рођака".

Тако су рецимо Караџићи, који су према једном предању даљим пореклом из Македоније, у потпуности прихваћени од Васојевића као грана Лопаћана, док са друге стране Бјелопавлићи називају Раичевиће у Вражегрмцима старинцима, иако Раичевићи себе сматрају за потомке Бијелог Павла. Постоје и прелазни случајеви као у Вељим Цуцама где су Кривокапићи начелно прихватили Ивановиће као свој огранак, али је ипак опште познато у племену да се ради о братству другачијег порекла. Поједини случајеви прибраћивања су заиста парадоксални, а најбољи пример је племе Пипери где су Лутовци, као новији слој становништва, најпре измислили Пипа у свом родослову да би тиме себе представили као осниваче племена, да би затим бројна староседелачка братства, која су заправо проистекла од правих Пипера, себе прогласила за потомке тог истог измишљеног Пипа. Оно што је интересантно је да прибраћивања готово да није ни било код мањих братстава која су се усељавала у већ формирана племена. Њихов положај је био знатно бољи у односу на старинце, због чега нису имали потребу да измишљају непостојеће везе са великим братствима.

Поред прибраћавиња, честа је била и појава да се поједини родови који су били у традиционално пријатељским односима међусобно рођакају и проглашавају своје родоначелнике за браћу, иако су различитог порекла. Свакако најпознатији случај је чувено предање о неколико браће од којих су настала српска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери и албанска племена Затријебач, Краснићи и Хоти. Код српских племена је најчешћа верзија предања о петорици браће Васу, Красу, Озру, Оту и Пипу, док предање албанских родова Бонкећа и Хота помиње браћу Бана, Васа, Лазара, Меркота и Пиперија. Међутим, оно што је карактеристично је да сви ови родови изузев Бонкећа и Хота имају различита предања о даљем пореклу браће. Тако Васојевићи сматрају да се Васо доселио из Херцеговине и да је пореклом од Немањића, Пипери (грана Лутоваца) да се њихов предак доселио из Пирота, а Бонкећи и Хоти да су им се преци доселили из горњег тока реке Цијевне. Такође, број пасова до родоначелника се разликује од рода до рода, тако да је и пре генетских истраживања која су побила ово предање било очигледно да се највероватније ради о измишљеној причи чији је циљ било.

 Етнографска истраживања

Почетком XX века више српских етнографа започиње истраживање племена и области у Црној Гори према упутствима Јована Цвијића. Радови Јована Ердељановића, Андрије Јовићевића и других аутора постаће основа за све будуће анализе порекла становништва у Црној Гори. Поред основних података као што је бројност братстава по селима, етнографи су приликом разговора са мештанима записивали и предања о даљем пореклу и гранању родова, историјске догађаје, као и бројне друге податке о областима које су истраживали. Захваљујући истраживањима из тог периода, од заборава је сачувана породична историја великог броја братстава.

Поједини етнографи, као што су Милисав Лутовац и Јован Вукомановић, су и у периоду социјалистичке Југославије наставили посао на истраживању до тада необрађених племена и области. Истраживањима су често бавили и људи из народа који су услед недостатка литературе о свом крају желели да документују прошлост својих предака, тако да је објављено доста радова који по свом квалитету не заостају пуно за радовима наших познатих етнографа. Нажалост, међу тим радовима има и оних у којима се потпуно неосновано износе тврђења и фабрикују народна предања.

 Највећи родови према народним предањима

У прегледу који следи приказани су родови на простору данашње Црне Горе који су 1914. године, односно у периоду након потпуног ослобођења од Турака, имали најмање 20 домова. С обзиром да поједине области нису обрађене детаљним етнографским истраживањима, могуће је да недостају поједини родови који испуњавају наведени критеријум бројности. Подаци о родовима су приказани на основу устаљених народних предања из тог периода, док ће о великим родовима који по предању воде порекло од властеле више речи бити у тексту о властели у Црној Гори. У случајевима где су делови предања о даљем пореклу контрадикторни у односу на делове предања о сродству са другим братсвима, предност је дата даљем пореклу у односу на рођакање са другим родовима. Тако су рецимо од споменутих шест српских и албанских родова који се рођакају једино Бонкећи и Хоти приказани као један род јер имају исто предање о даљем пореклу.